Na [nekim] univerzitetima nastavniku je zabranjeno da prima bilo kakve časti ili naknade od svojih učenika, i njegova plata čini sav prihod koji stiče sa svoje službene pozicije. Njegov interes je, u ovom slučaju, postavljen u direktnu suprotnost sa njegovom dužnošću onoliko koliko je to uopšte moguće…. Interes svakog čoveka je da živi što je moguće lakše; i ako su njegovi primanja potpuno ista, bez obzira na to da li obavlja ili ne obavlja neku veoma napornu dužnost, svakako je u njegovom interesu, barem onako kako se interes vulgarno razume, ili da je potpuno zanemari, ili, ako mu je nametnut neki autoritet koji mu to ne dozvoljava, da je obavlja na onoliko nemarn i neuredan način koliko taj autoritet dozvoljava. Ako je on prirodno aktivan i ljubitelj rada, u njegovom je interesu da tu aktivnost upre u bilo šta iz čega može izvući neku korist, pre nego u obavljanje svoje dužnosti, iz koje ne može izvući nikakvu.
Ako autoritet kojem je on potčinjen rezidira u korporativnom telu, koledžu ili univerzitetu, od kojeg je on sam član, i u kojem je većina ostalih članova, poput njega samog, osobe koje su ili jesu, ili bi trebalo da budu nastavnici; oni će verovatno zastupati zajedničku stvar, biti veoma popustljivi jedni prema drugima, i svaki će pristati da njegov komšija zanemari svoju dužnost pod uslovom da je i njemu samom dozvoljeno da zanemari svoju.
[U državnom ili verskom univerzitetu profesoru verovatno neće biti dozvoljeno] da potpuno zanemari svoju dužnost. Sve što . . . [njegovi] nadređeni, međutim, mogu da ga primoraju da uradi, jeste da prisustvuje svojim učenicima određeni broj sati, odnosno da održi određeni broj predavanja u nedelji ili u godini. O tome šta će ta predavanja biti, i dalje mora zavisiti od marljivosti nastavnika; a ta marljivost će verovatno biti proporcionalna motivima koje on ima da je uloži. . . .
Ako se ispostavi da je nastavnik čovek razuma, za njega će biti neprijatno što je svestan, dok predaje svojim studentima, da govori ili čita besmislice, ili nešto što je vrlo malo bolje od besmislice. Takođe će mu biti neprijatno da uoči da većinu svojih studenata napušta njegove predavanja; ili da na njih dolazi sa sasvim jasnim znacima nemara, prezira i ismevanja. Ako je, stoga, prinuđen da održi određeni broj predavanja, samo ovi motivi, bez bilo kakvog drugog interesa, mogli bi ga navesti da uloži malo truda kako bi održao prilično dobra predavanja. Međutim, može se pribegći raznim različitim metodama, koje će efikasno otupiti oštricu svih tih podsticaja na marljivost. Nastavnik, umesto da učenicima sam objašnjava nauku u kojoj namerava da ih podučava, može čitati neku knjigu o tome; i ako je ta knjiga napisana na stranom i mrtvom jeziku, tumačenjem te knjige na njihov jezik; ili, što bi mu predstavljalo još manje truda, tako što će ih naterati da je oni njemu tumače, i povremeno izneti neki komentar o njoj, može se ubediti u sebe da drži predavanje. Čak i najmanji stepen znanja i primene omogućiće mu to, a da se ne izloži preziru ili ismevanju, niti da kaže bilo šta što je zaista glupo, apsurdno ili smešno. Disciplina koledža, u isto vreme, može ga primorati da sve svoje učenike natera na najpravilnije prisustvovanje ovom lažnom predavanju, i da održavaju najpristojnije i najpoštovanije ponašanje tokom celog vremena izvođenja.
Disciplina na koledžima i univerzitetima je generalno osmišljena, ne na korist
studenta, već u interesu, ili preciznije rečeno, radi lakše funkcije nastavnika. Njen cilj je, u svim slučajevima, da održi autoritet nastavnika, i bez obzira na to da li on zanemaruje ili izvršava svoju dužnost, da primora studente u svim slučajevima da se prema njemu ponašaju kao da je svoju dužnost obavljao sa najvećom marljivošću i sposobnošću. Čini se da se u jednom slučaju pretpostavlja savršena mudrost i vrlina, a u drugom najveća slabost i ludost. Međutim, tamo gde nastavnici zaista izvršavaju svoju dužnost, verujem da ne postoje primeri da veći deo studenata ikada zanemaruje svoju. Nijedna disciplina nikada nije neophodna da bi se osiguralo prisustvo predavanjima koja su zaista vredna slušanja, što je dobro poznato svuda gde se takva predavanja održavaju.
Prisiljavanje i ograničavanje mogu, bez sumnje, u određenoj meri biti neophodni kako bi se deca, ili veoma mladi dečaci, naterali da se posvete onim delovima obrazovanja za koje se smatra da je neophodno da ih steknu tokom tog ranog životnog doba; ali nakon dvanaeste ili trinaeste godine života, pod uslovom da nastavnik izvršava svoju dužnost, prisiljavanje ili ograničavanje jedva da mogu biti neophodni za sprovođenje bilo kog dela obrazovanja.
Izvodi iz dela Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda, Knjiga V, deo 3, član 2. Autor Adam Smit, objavljeno 1776.