Pre nekoliko godina, studentska vlada na Univerzitetu u Čikagu razmatrala je plan po kojem bi zaposlila jednog profesora kojeg bi izabrala većina studenata. Ovo je predstavljeno kao način da se univerzetitet proširi izvan okvira konsenzusnog naučnog rada. Takav predlog oličava intelektualni neuspeh Nove leve.
Cilj decentralizacije akademske moći kako bi se omogućili kontroverze i diverzitet je plemenit. Predložena sredstva, biranje nastavnog osoblja većinskim glasanjem, su u potpunosti suprotna tom cilju. Demokratsko donošenje odluka je sredstvo za pronalaženje i sprovođenje volje većine; ono nema drugu funkciju. Ono ne služi za podsticanje diverziteta, već za njegovo sprečavanje. Inteligentni članovi Nove leve sigurno su svesni uzaludnosti takvog predloga; možda je zato i tako neraduju da opišu kako bi društvo trebalo da funkcioniše. Oni nisu shvatili, ni emocionalno ni intelektualno, koncept neprisilne saradnje, društva koje dozvoljava svakome da dobije ono što želi.

Pre nego što počnemo sa raspravom o tome kako bi univerzitet slobodnog tržišta funkcionisao, moramo analizirati šta je suštinski pogrešno u sadašnjem sistemu. Nedostatak studentske moći koji Nova leva osuđuje direktna je posledica uspeha jedne od omiljenih šema stare leve, a to je visoko subvencionisano školovanje. Studenti na javnim univerzitetima, a u manjoj meri i na privatnim, ne plaćaju punu cenu svog školovanja. Kao rezultat toga, univerzitetu nisu potrebni njegovi studenti; uvek može dobiti još. Poput stanodavca pod kontrolom zakupa, univerzitet može sebi priuštiti da ignoriše želje i pogodnosti svojih korisnika.

Da su subvencije ukinute ili pretvorene u stipendije koje se dodeljuju studentima, tako da bi univerzitet svoje novac dobijao od školarina, on bi bio u poziciji trgovca koji prodaje svoju robu po tržišnoj ceni, primoran da prodaje ono što njegovi kupci najviše žele da kupe. To je situacija tržišnih škola, kao što su Berlitz i razne korespondentske škole, i tako se one i ponašaju.

Univerzitet današnje vrste, čak i ako bi se u potpunosti finansirao od školarina, i dalje bi bio centralizovana, birokratska organizacija. Sa druge strane, u univerzitetu slobodnog tržišta, sadašnja korporativna struktura bila bi zamenjena nizom zasebnih organizacija koje sarađuju u sopstvenom interesu kroz uobičajene procese tržišta. Ove bi verovatno uključivale preduzeća koja iznajmljuju učionice profesorima, pri čemu bi svaki profesor plaćao svoju učionicu i naplaćivao studentima koji žele da slušaju njegov kurs bilo koju cenu koja je međusobno prihvatljiva. Sistem bi na kraju podržavali studenti, pri čemu bi svaki birao svoje kurseve prema onome što želi da proučava, reputaciji profesora i njegovoj ceni.

Druge organizacije bi mogle koegzystirati sa ovima. Mogla bi postojati jedna koja ne bi radila ništa osim polaganja ispita i dodeljivanja diploma onima koji ih polože; pretpostavlja se da bi profesori bili angažovani da deo svog vremena provedu pišući i ocenjujući takve ispite. Druga bi mogla obavljati administrativne funkcije, štampajući katalog kurseva koji se nude i njihove cene ili sastavljajući prepise za studente koji ih žele i spremni su da za njih plate. Mogle bi postojati grupe koje objavljuju i prodaju evaluacije profesora i kurseva, poput „Confidential Guide“ koji je sastavio Harvard Crimson.

Moglo bi postojati istraživačke grupe koje rade u istoj zajednici kako bi koristile studente kao jeftine istraživačke asistente i omogućile istraživačima da dopune svoje prihode podavanjem nastave. Neki članovi zajednice bi istovremeno mogli podučavati osnovne kurseve u nekoj oblasti i plaćati druge članove za naprednu nastavu. Mogle bi postojati kompanije koje pružaju privatno vođene domove za one studente koji bi želeli da žive u njima.

Suštinska karakteristika ove šeme je da, kao i svaki tržišni sistem, ona proizvodi ono što potrošač želi. U meri u kojoj su studenti, čak i uz pomoć profesionalnih savetnika i pisanih evaluacija kurseva, manje kompetentni da procene šta dobijaju od ljudi koji sada zapošljavaju i otpuštaju nastavnike, to može biti nedostatak. Ali to garantuje da je interes studenata, a ne interes univerziteta kako ga on sam procenjuje, taj koji određuje koje će se nastavnike zapošljavati.

Pod vrstom tržišnog sistema koji sam opisao, većina studenata, čak i velika većina, može imati samo pozitivan, a ne negativan uticaj na ono što se predaje. Oni mogu garantovati da će nešto biti predato, ali ne i da nešto neće biti. Sve dok ima dovoljno studenata zainteresovanih za određenu temu da nastavnik može da zaradi novac podučavajući tu temu, ta tema će biti predavana, bez obzira na to koliko je drugi studenti ne vole. Tržišni sistem ostvaruje cilj predloga nove leve strane.

Možda bi bilo moguće reformisati naše sadašnje univerzitete u pravcu takvih univerziteta slobodnog tržišta. Jedan pristup bi bio uvođenje plana preusmeravanja školarine. Ovaj aranžman bi omogućio studentima da, dok većinu svog obrazovanja kupuju od univerziteta, organizuju određene kurseve koje predaju instruktori po njihovom izboru. Grupa studenata bi obavestila univerzitet da želi da pohađa kurs kod instruktora van univerziteta tokom naredne godine. Univerzitet bi pomnožio broj studenata sa prosečnim iznosom izdvojenim iz školarine svakog studenta za platu jednog njegovih instruktora na jedan kvartal. Rezultat bi bio iznos njihove školarine koji grupa želi da preusmeri sa plaćanja instruktora po izboru univerziteta na plaćanje instruktora po sopstvenom izboru. Univerzitet bi mu ponudio taj iznos da predaje predloženi kurs ili kurseve. Ako bi prihvatio, studenti bi bili obavezni da pohađaju taj kurs.

Univerzitet bi odredio koji se kredit, ako ikakav, priznaje za takve kurseve. Broj koji bi svaki student mogao da pohađa za kredit mogao bi u početku biti strogo ograničen. Ako bi plan pokazao uspeh, mogao bi se proširiti sve dok bilo koji takav kurs ne bi mogao da služi kao izborni predmet. Departmani bi i dalje odlučivali da li bi određeni kurs zadovoljio specifične zahteve departmana.

Plan preusmeravanja školarine ne deluje kao veoma revolucionarni predlog; može početi u malom obimu kao obrazovni eksperiment koji je drag srcu svakog liberalnog edukatora. Takvi planovi bi, vremenom, mogli da revolucionisali univerzitete.

U početku, preusmeravanje školarine bi se koristilo za zapošljavanje poznatih naučnika na akademskom odsustvu, političkih figura leve ili desne strane, filmskih reditelja koje pozivaju studentske filmske grupe i drugih sličnih istaknutih ličnosti. Ali to bi mladim akademicima ponudilo i alternativu normalnoj karijeri. Sposobni nastavnici bi otkrili da, privlačenjem mnogo studenata, mogu dobiti znatno veću platu nego radeći za univerzitet. Velika i rastuća baza veštih frilensera nastavnika podstakla bi više škola da usvoje planove preusmeravanja školarine i tako pojednostavili svoje probleme sa zapošljavanjem nastavnog kadra. Univerziteti bi morali da ponude značajne podsticaje kako bi sprečili svoje bolje nastavnike da odu u frilenserski rad. Takvi podsticaji bi mogli poprimiti oblik efikasnih tržišnih struktura unutar univerziteta, nagrađujući departmane i profesore zbog privlačenja studenata. Veliki univerziteti bi postali radikalno decentralizovani, približavajući se univerzitima slobodnog tržišta. Mnoge kurseve bi predavali frilenseri. Departmani bi razvili nezavisnost koja graniči sa autarkijom.

U takvim institucijama, studenti bi, iako bi mogli imati pomoć savetodavnih službi, morali da preuzmu primarnu odgovornost za strukturu svog sopstvenog obrazovanja. Mnogi studenti stupaju na fakultet nespremni za takvu odgovornost. Konkurentno obrazovno tržište bi razvilo druge institucije koje bi služile njihovim potrebama. To bi verovatno bili mali koledži koji nude visoko strukturirano obrazovanje sa bliskim ličnim kontaktom za studente koji žele da započnu svoje obrazovanje podvrgavanjem planu studija koji su dizajnirali oni koji su već obrazovani. Student bi mogao da studira na takvom koledžu sve dok se ne oseti spremnim da nadgleda sopstveno obrazovanje, a zatim da pređe na univerzitet.

Vreme je da počne subverzija američkog sistema visokog obrazovanja, sa ciljem ne uništenja, već renesanse.