Rešio sam problem urbanog masovnog prevoza. Da bih primenio svoje rešenje na veliki grad, potrebna je privatna kompanija voljna da uloži oko milion dolara u opremu i još nekoliko miliona u oglašavanje i organizaciju. Trošak je nizak jer je moj sistem prevoza već izgrađen više od devedeset devet procenata; njegova suština je efikasnije korišćenje naše trenutne višebilionske investicije u puteve i automobile. Nazivam to „jitney“ prevoz; o tome se najlakše može razmišljati kao o nečemu između taksi vozila i autostopovanja. Jitney stanice, poput današnjih autobuskih stajališta, bile bi praktično raspoređene po gradu. Putnik koji ide ka gradu sa praznim automobilom zaustavio bi se na prvoj jitney stanici na koju naiđe i povezao putnike koji idu u istom smeru. Nastavio bi svoj uobičajeni put, izbacujući putnike kada prođe pored njihovih stajališta. Svaki putnik bi plaćao naknadu, prema postojećem rasporedu koji navodi cenu između bilo koje dve stanice.

Da li bi ovo bio efikasan sistem transporta? Da. Automobili su neefikasni samo zato što obično putuju tri četvrtine prazni; pun automobil je konkurentan u odnosu na uobičajene oblike masovnog transporta. Štaviše, automobili već postoje i voze se na sve strane u velikim brojima; dodatni trošak jitney prevoza je samo trošak postavljanja stajališta i uređenja cenovnika i slično.

Da li bi putnici bili voljni da nose putnike? Uz određene uslove, kojima ću se pozabaviti kasnije, da; dodatni prihod od toga bio bi daleko od trivijalnog. Pretpostavimo naknadu od 2 dolara po osobi. Putnik koji bi redovno nosio četiri putnika u oba smera, pet dana nedeljno, zaradio bi 4.000 dolara godišnje — što nije mala suma. Takođe bi svoj automobil, u poreske svrhe, pretvorio u poslovni trošak.

Jedan potencijalni problem je bezbednost; prosečan vozač nije voljan da preuzima strance. Ovo bi se moglo rešiti tehnologijom. Firma koja postavlja jitney stajališta mogla bi izdavati magnetno kodirane identifikacione kartice i vozačima i potencijalnim putnicima. Svako stajalište bi imalo aparat za čitanje kartica sa jednim otvorom za vozača i jednim za putnika. Kako bi svako ubacio važeću karticu, upalilo bi se svetlo vidljivo drugom. Aparat bi mogao imati pristup listi ukradenih ili izgubljenih kartica; ubacivanje navedene kartice izazvalo bi zvono u lokalnoj policijskoj stanici. Aparat bi čak mogao biti sposoban da zabeleži par kartica; ako bi vozač ili putnik nestali, policija bi tačno znala koga treba tražiti. Trošak takvih mera bezbednosti bio bi trivijalan u poređenju sa troškom bilo kog od trenutnih sistema masovnog prevoza. Četiri stotine jitney stajališta prekrile bi Čikago, sa jednim na svakih pola milje u svakom pravcu. Ako bi znak i čitač kartica koštali 2.500 dolara po stajalištu, ukupni trošak bi bio milion dolara.

Ozbiljnija teškoća je političke prirode. Mnogi veliki gradovi regulišu industriju taksi službi; regulative bi gotovo sigurno zabranile jitney prevoz. Promeni toga protivili bi se vozači autobusa, vozači taksija, kao i autobuskih i taksi kompanija. Lokalni političari bi mogli biti skeptični prema sistemu masovnog prevoza čija izgradnja nije uspela da protuče milijarde dolara kroz njihove ruke.

Jitneje, zapravo, nisu nova ideja. One su uobičajen oblik transporta u velikom delu sveta. U SAD su kratko procvetale nekoliko godina nakon Prvog svetskog rata, a zatim su zakonski eliminisane kada su kompanije koje su imale tramvaje shvatile da mogu uspešnije da se takmiče na političkom, a ne na ekonomskom tržištu. Čitavu priču možete pronaći u članku Eckerta i Hiltona citiranom u Dodatku II.

Pre mnogo godina, našao sam se na aerodromu na putu ka centru grada. Budući da sam u to vreme bio siromašan student, počeo sam da tražim nekoga ko ide u istom pravcu sa kim bih mogao da podelim trošak taksija. Zaustavio me je vozač limuzine koji je prevozio putnike do grada po ceni malo nižoj od taksi takse. Veselo me je obavestio da je ono što radim ilegalno. Nema sumnje da je bio u pravu; putnici avio-linija koji dolaze iz drugih gradova, bilo u tom gradu ili bilo gde drugde, nisu moćan lobistički blok.

Možda sam previše ambiciozan. Pre nego što uložimo bilo kakav novac, čak i bednih milion dolara, u jitney prevoz, mogli bismo testirati skromnije predloge. Kao prvi korak, šta kažete na to da aerodromima obezbedimo znakove za različite delove grada; putnici bi mogli da se okupe ispod znaka za svoje odredište i dogovore zajedničko deljenje taksija.

Nemojte čekati u nadi.

[Od 2015. godine, čini se da nešto slično ovome počinje da se pojavljuje, omogućeno mobilnim telefonima i žestoko protivljenje taksi lobija.]