U Vašingtonskim krugovima gde se Velike Ideje osmišljavaju i cirkulišu pre nego što budu puštene u javnost nesvesnoj javnosti, ideja o upravljanju metropolskim oblastima cirkuliše već nekoliko godina. Većina uprava velikih gradova, za razliku od upravu gradova, sela i malih mesta, veoma loše pružaju javne usluge svojim građanima i to čine po veoma visokim troškovima. Ideja je da bi se ovaj problem mogao rešiti tako što bi se ove uprave učinile još većim. Njujork, koji je sa osam miliona stanovnika pokazao da je praktično neupravljiv, postao bi, prema ovoj tezi, lako upravljiv kao Vest Ferli u Vermontu, ako bi aneksirao svoje susedne predgrađe i proširio se u metropolitanski monstrum od 15 do 20 miliona. Ovu ideju je osmislio isti onaj genije koji je otkrio da je siromaštvo, koje opada, uzrok kriminala, koji raste.

Ne verujem da ako su male vlade dobre, a velike loše, mamutovske vlade moraju biti bolje. Pravilan zaključak koji treba izvući jeste da su naše gradske vlade već sada prevelike. Oni koji zagovaraju decentralizaciju kao rešenje ovog problema obično misle na administrativnu reorganizaciju gradskih vlasti. Ono što je potrebno je decentralizacija fundamentalnijeg tipa. Naši gradovi bi trebalo da imaju izabrane podgradske vlade, sa mini-gradonačelnicima, koje upravljaju oblastima sa populacijom od najviše sto hiljada stanovnika. Ove vlade bi trebalo da preuzmu pružanje policijske zaštite, školovanja i mnogih drugih vladinih usluga.

Takve vlade, naravno, nisu previše male da bi bile praktične; velika većina američkog stanovništva živi pod lokalnim vlastima koje upravljaju populacijama od manje od sto hiljada ljudi i većina njih dobija bolje gradske usluge po nižim troškovima od onih koji žive u velikim gradovima. Neke usluge, kao što su javni prevoz ili gradske saobraćajnice, najbolje bi mogle biti vođene od strane trenutnih gradskih vlasti; ako je to slučaj, takve usluge bi trebalo da zadrže oni. Tamo gde su prednosti obima manje jasne, na primer kod odvoza smeća, gradska uprava bi mogla ponuditi podgradskim oblastima opciju zakupa te usluge od grada.

Ova decentralizacija bi ojačala lokalnu kontrolu nad obrazovanjem, što je cilj koji deli širok spektar dobrovličnih ljudi, od crnih nacionalista do belaca protiv autobusa i od Vilijama F. Baklija do Džona Lindseja. Ipak, to ne bi trebalo da spreči decu da idu u bilo koju školu koju žele; deca iz jedne podgradske oblasti mogla bi ići u školu u drugoj, pod uslovom da njihova sopstvena podgradska oblast plaća odgovarajući trošak po glavi stanovnika. Takav sistem se često koristi u ruralnim oblastima, gde neka mesta ne mogu priuštiti sopstvenu školu. Slični aranžmani bi omogućili specijalne škole, kao što je Bronks Sajens u Njujorku, kojima upravlja ili grad ili jedna od podgradskih oblasti.

Decentralizacija je podjednako važna i za policiju. Glavna pritužba, posebno u geto zonama, jeste da policija ne štiti stanovnike i da nije tu da ih štiti, već da je to okupaciona vojska poslata iz gradske opštine da zaštiti imovinu bogatih i uticajnih. Lokalna policija, koju zapošljava i plaća lokalna vlast, radila bi svoj posao ili bi izgubila posao. A posao bi bio lakši jer bi lokalno stanovništvo posmatralo policiju kao svoje zaposlene i zaštitnike, a ne kao svoje neprijatelje.

I dalje ostaje pitanje ko treba da naplaćuje poreze. Jedna mogućnost je da grad naplaćuje sve poreze i dodeljuje deo svojih prihoda, na nekom jednostavnom osnovu, podgradskim oblastima. Druge alternative bi bile da podgradske oblasti naplaćuju sopstvene poreze ili, možda efikasnije, da grad definiše poresku osnovu i naplaćuje poreze, dok svaka podgradska oblast postavlja poreske stope unutar svojih granica i prima poreze prikupljene tamo. Jedna podgradska oblast mogla bi ponuditi visok nivo gradskih usluga plaćen visokim nivoom poreza, dok bi druga kompenzovala svoj niski nivo usluga niskim porezima.

Radikalni predlog, ako treba da ima bilo kakav neposredan efekat, mora biti politički podjednako kao i razuman. Decentralizacija gradova je politički opravdana jer su gradske i okružne vlasti kreacije državne vlasti od koje primaju svoje povelje. Ustav države mogu promeniti samo birači te države, a ne Kongres. Nasuprot tome, gradska povelja se može promeniti samo od strane državne zakonodavne skupštine ili uz njeno odobrenje. Dešava se da većinom velikih gradova upravljaju Demokrate, a da se oni nalaze u državama kojima upravljaju Republikanci. Čikago je najupečatljiviji primer; ostali uključuju Njujork, Los Anđeles, Klivlend i Filadelfiju. Prema trenutnim institucijama, demokratski gradonačelnik koji kontroliše 60 procenata glasova u velikom gradu kontroliše svu potrošnju, svu patronažu i svu moć. Ako bi grad bio podeljen aktom državne vlasti, oni podgradovi u kojima bi Republikanci ili nezavisni Demokrate imali većinu bili bi van gradonačelnikovih ruku; čak bi i demokratski podgradovi bili korak dalje od njegove direktne kontrole. Njegova moć bi pala sa 100 procenata na, možda, 70 procenata, a njegovi protivnici bi mogli da izgrade sopstvene baze moći unutar podgradova koje on ne kontroliše.

Decentralizacija, pored toga što je poželjna sama po sebi, takođe je sredstvo za oduzimanje velikog grada iz ruku nekoga poput Sama Jortija ili Džona Lindseja. Ronald Regan i Nelson Rokfeler, obratite pažnju.

[Ovo poglavlje je napisano 1969. godine, kada je Ronald Regan bio guverner Kalifornije; čitači mogu slobodno zameniti primerima iz sadašnjosti.]