Svaki dan donosi vesti o upadima vlade u brzo skupljenu oblast rezervisanu za privatni preduzetništvo. Za ljubitelje Zeitgeist, surfera na talasu budućnosti, budućnost kapitalizma izgleda jednako svetlo kao budućnost dodo ptice. Oni greše. Protunapad se kreće napred. Gde god postoji državni monopol, tu postoji neefikasnost, loša usluga i prilika za profit. Kapitalizam uzvraća udarac.
Najjavniji takav monopol je Poštanska služba. Tamo su napredujuće snage kapitalizma primorale državni monopol, uprkos masivnoj federalnoj subvenciji, da preduzme pravne korake kako bi ograničile privatne konkurente.
Postoji državni monopol koji je veći i neefikasniji od Poštanske službe. To je uslužna industrija koja se vodi toliko neefikasno da klijenti često čekaju u redovima godinama pre nego što dobiju bilo kakvu pažnju, i provedu još mnogo godina čekajući da vlada završi posao koji bi trebalo da traje nedelju ili dve. Nije iznenađujuće da osamdeset do devedeset procenata klijenata odustane, ode kući i uradi posao sam sebe.
Mislim, naravno, na uslugu arbitraže i izvršenja privatnih ugovora. Ovu uslugu danas prvenstveno obavljaju građanski sudovi. To bi privatne institucije mogle bolje da obavljaju. Ponekad i rade.
One koje se takmiče sa sudovima u ovom poslu nazivaju se arbitrima; najveća organizacija u ovom poslu je, verujem, Američko arbitražno udruženje (American Arbitration Association). Korporacije, naročito one koje posluju međunarodno i stoga su izložene komplikacijama međunarodnog prava, potpisuju ugovore u kojima se slažu da će svaki spor oko značenja ugovora rešavati AAA. Obično takvi ugovori pokrivaju pitanja gde je važnije da odluka bude trenutna, nego kakva je ta odluka. Ako takvo pitanje ode na sud, obe strane će zaboraviti o čemu je bio spor mnogo pre nego što slučaj bude rešen. Arbitraža pruža brži i jeftiniji način rešavanja takvih sporova.
Arbitražni aranžmani bez nekog mehanizma izvršenja su zadovoljavajuća zamena za sudove kada je problem samo iskreno neslaganje, a pitanje koje se rešava manje je važno od nastavka dobrih odnosa između dve strane. U drugim slučajevima, arbitraža može biti nezadovoljavajuća ako arbitr, za razliku od suda, nema način da izvrši svoje odluke. Ako jedna strana odbije da prihvati odluku, jedini pravni lek druge strane je odlazak na sud u nadi da će presuda, kada konačno stigne, biti od neke koristi njenim unucima.
Veliki deo potencijalnog posla za arbitražu uključuje ugovore za koje je potreban neki mehanizam izvršenja. Preduzetnik sposoban da obezbedi takvu izvršnu arbitražu trebalo bi da može da zaradi mnogo novca. Milijarde se sada troše na kupovinu iste te usluge od sudskog sistema; dobra privatna institucija bi trebalo da bude u stanju da značajan deo tih milijardi pretvori u profit.
Mogu da se setim dva načina na koja bi se takva izvršna arbitraža mogla obezbediti bez uključivanja državnog sudskog sistema. Oba zahtevaju da arbitražne agencije, poput današnjih arbitara, ne samo da imaju reputaciju da nisu korumpiranije od sudova, već da idu daleko preko toga, do tačke da budu poznate po tome što su izrazito poštene. Postoje dokazi da će se korporacije sa takvom reputacijom razvijati ako postoji tržište za njih. Pre nekoliko godina, na primer, American Express je preuzeo tuđi dug, što je iznosilo značajan deo njegovog profita za tu godinu, iako nije imao pravnu obavezu da to učini. American Express je to učinio jer se moglo argumentovati da je moralno odgovoran, a pošto se firma bavi proizvodnjom novca (što, inače, radi bolje od vlade), njegova reputacija besprekorne poštenosti vredela je kompaniji više nego trošak preuzimanja duga.
Prvi metod sprovođenja bio bi da dve ugovorne strane predaju arbitražnoj firmi iznos jednak maksimalnoj kazni predviđenoj ugovorom. Arbitražna firma bi imala potpunu slobodu da radi šta god želi sa tim novcem. U slučaju kršenja ugovora, ona bi dodelila odgovarajući deo novca jedne firme drugoj. Kada bi ugovor istekao, vratila bi novac, zajedno sa kamatom, ugovornim stranama nakon odbijanja unapred dogovorene naknade. Između ugovornih firmi i arbitra ne bi postojao ugovor koji sprovodi sud; stoga ne bi bilo pravne prepreke da arbitražna firma zadrži oba depozita za sebe — jednom.
Drugi oblik sprovođenja je već u upotrebi, iako ne od strane arbitražnih firmi. U svom sadašnjem obliku, on se naziva kreditni rejting. Svaka firma koja pristane na arbitražu ugovora, a zatim odbije da se pridržava arbitraže, bila bi stavljena na crnu listu od strane arbitražne agencije — zabranjeno bi joj bilo ponovno korišćenje njenih usluga. Pre nego što dve firme potpišu sporazum o arbitraži, svaka bi prvo proverila kod svih uglednih arbitražnih agencija kako bi se uverila da druga firma nije na takvoj crnoj listi, jer bi malo smisla bilo potpisivati sporazum o arbitraži sa firmom koja je u prošlosti odustala od takvih sporazuma. Tako bi firma na crnoj listi bila primorana da svoj ugovor čini izvršivim pred sudovima umesto putem arbitraže. S obzirom na to da su sudovi loši kakvi jesu sada, nedostupnost arbitražnog mehanizma bila bi ozbiljan trošak. Dakle, pretnja stavljanjem na crnu listu bila bi efikasna sankcija za sprovođenje usklađenosti sa arbitražnim ugovorima.
U okviru takvog sistema razvile bi se dve vrste firmi: one koje imaju gotovo sve svoje ugovore pod arbitražom i koje imaju reputaciju da se uvek pridržavaju arbitraže, i one koje umesto toga koriste ugovore izvršive pred sudovima. Prva grupa bi imala očiglednu konkurentsku prednost. Iskrenost se isplati.
Takvi mehanizmi slobodnog preduzetništva ne moraju biti ograničeni na građanske slučajeve koji uključuju eksplicitne ugovore. Mnogi slučajevi telesnih povreda mogli bi biti pokriveni sporazumima o arbitraži među osiguravajućim društvima, kao i druge vrste građanskih slučajeva. Do izvesne mere, ovo se već dešava; sadašnja osiguravajuća društva ne pružaju samo uslugu objedinjavanja rizika svojih klijenata, već putem pregovora među sobom, usmerenih na poravnanje van suda i time izbegavanje pravnih troškova, pružaju i delimičnu zamenu za sudove. Ovaj posao bi možda bolje obavljale firme čija je jedina delatnost takva arbitraža.
Potencijalni arbitr ima tržište vredno milijarde dolara koje je sada gotovo potpuno u rukama državnog monopola koji prodaje usluge niskog kvaliteta po izuzetno visokim cenama. Sve što vam je potrebno da biste krenuli u posao su iskrenost, domišljatost, naporan rad i sreća.
[Poglavlje 66 opisuje kako bi verzija ovog pristupa mogla biti implementirana onlajn koristeći alate koje obezbeđuje enkripcija javnim ključem.]