Kad god održavam govor ili pišem članak, zapanji me koliko toga moram izostaviti; uvek mislim da bih, da pišem knjigu, mogao reći sve. Sada sam napisao knjigu i primoran sam da zaključim da bih, da pišem enciklopediju…

Stoga završavam komentarom o onome što nisam rekao. Rekao sam skoro ništa o pravima, etici, dobru i zlu, ispravnom i pogrešnom, iako su to pitanja centralna za ideje većine libertarijanaca, uključujući i mene. Umesto toga, svoju argumentaciju sam tokom celog teksta oblikovao u terminima praktičnosti. Nisam pitao šta ljudi treba da žele, već kako možemo ostvariti one stvari koje većina nas zapravo želi.

To sam učinio iz dva razloga. Mnogo sam sigurniji u to gde stojim, odakle moji argumenti dolaze i kuda će me odvesti, kada su u pitanju praktična pitanja, nego kada su u pitanju etička. I otkrio sam da je lakše ubediti ljude praktičnim argumentima nego etičkim argumentima. To me navodi na sumnju da je većina političkih nesuglasica ukorenjena u pitanjima onoga što jeste, a ne onoga što bi trebalo da bude. Nikada nisam sreo socijalistu koji je želeo kakvo društvo mislim da bi socijalizam proizveo.