Čovek koji želi zaštitu otpustio bi patrolne policajce koji gube vreme uznemiravajući manjine. . . . Nijedan privatni policajac nikada nije proveo mnogo sati gledajući kroz rupu na vratima toaleta u nadi da će uhvatiti devijante.
Opisao sam kako bi privatni sistem sudova i policije mogao funkcionisati, ali ne i zakone koje bi on proizvodio i sprovodio; diskutovao sam o institucijama, a ne o rezultatima. Zato sam koristio termin „anarho-kapitalista“, koji opisuje institucije, umesto „libertarijanac“. Da li će ove institucije proizvesti libertarijansko društvo — društvo u kojem je svaka osoba slobodna da radi šta god želi sa sobom i svojom imovinom, sve dok ne koristi ni jedno ni drugo za iniciranje sile protiv drugih — ostaje da se dokaže.
U nekim okolnostima neće. Ako skoro svi snažno veruju da je heroinizam toliko užasan da ne bi smeo biti dozvoljen nigde pod bilo kojim okolnostima, anarho-kapitalističke institucije će proizvesti zakone protiv heroina. Zakoni se proizvode za tržište i to je ono što tržište želi.
Ali tržišni zahtevi su u dolarima, a ne u glasovima. Legalnost heroina neće biti određena time koliko ih je za ili protiv, već time koliko je visoku cenu svaka strana spremna da snosi kako bi postigla ono što želi. Ljudi koji žele da kontrolišu živote drugih ljudi retko su željni da plate tu privilegiju; oni obično očekuju da im se plati za usluge koje pružaju svojim žrtvama. A oni koji su na strani onih na koje se to odnosi, bilo da su to zakoni protiv droga, zakoni protiv pornografije ili zakoni protiv seksa, izvlače mnogo više bola iz te opresije nego što njihovi oprimiratelji izvlače zadovoljstvo. Oni su spremni da plate mnogo veću cenu da bi ih ostavili na miru nego što je iko spreman da plati da bi ih maltretirao. Iz tog razloga, zakoni anarho-kapitalističkog društva trebalo bi da budu snažno naklonjeni slobodi.
Dakle, prinudni puritanizam — zločini bez žrtava — trebalo bi da bude mnogo ređi u anarho-kapitalizmu nego u političkim institucijama. Možemo dobiti neku predstavu o tome koliko bi to bilo retko razmatrajući troškove koje takvi zakoni sada nameću svojim žrtvama i vrednost takvih zakona za njihove pristalice. Ako je vrednost zakona za njegove pristalice manja od njegovog troška za njegove žrtve, taj zakon će, prema logici prethodnog poglavlja, ne preživeti u anarho-kapitalističkom društvu.
Zavisnici od heroina plaćaju preko 2 milijarde dolara godišnje za heroin. Da je heroin legalan, njegova cena bi bila mnogo niža. Skoro svih 2 milijarde dolara koje se sada troše na heroin je trošak zakona, a ne navike; zavisnici snose dodatne troškove kroz zatvorske kazne, predoziranja uzrokovana lošom kontrolom kvaliteta tipičnom za ilegalne proizvode i druge nuspojave zakona protiv heroina. Zavisnici od heroina bi stoga bili voljni, ako bude potrebno, da snose trošak od 2 milijarde dolara ili više kako bi droga bila legalna. To bi ostatku populacije, pretpostavljajući da svi oni žele da heroin ostane ilegalan, zahtevalo godišnji izdatak od oko deset dolara po glavi ili četrdeset dolara po porodici da bi tome parirali.
Ako bi izbor morao biti „sve ili ništa“, javno mnjenje protiv heroina je verovatno dovoljno snažno da bi ljudi bili spremni da snose taj trošak. Ali jedna od prednosti tržišnog sistema zakona je njegova sposobnost da prilagodi svoj proizvod svojim kupcima, geografski kao i na druge načine. Ako maksimalni povrat dolazi od toga da je heroin ilegalan na nekim mestima, a legalan na drugima, upravo će se to i dogoditi.
Većina populacije živi u oblastima gde ima malo zavisnika od heroina. Za te ljude bi trošak toga da heroin postane lokalno ilegalan bio nizak, jer na drugoj strani ne bi bilo nikoga ko bi se ponudio da ga učini legalnim, osim možda nekoliko zavisnika iz Njujorka koji su želeli da odu na odmor dalje od velikog grada i ponesu svoju naviku sa sobom. U tim oblastima bi agencije za sprovođenje prava prihvatale arbitražne agencije koje smatraju korišćenje ili prodaju heroina zločinom. Ali ljudi u tim oblastima bi imali malo koristi od toga da plate mnogo veću cenu da heroin bude ilegalan i u Njujorku.
To ostavlja 8 miliona ljudi iz Njujorka koji nisu zavisnici kako se licitira protiv 100.000 zavisnika iz Njujorka, podižući trošak neovisnika za održavanje heroina ilegalnim u Njujorku na preko 100 dolara godišnje po osobi. Predviđam da, ako bi anarho-kapitalističke institucije sutra pojavile u ovoj zemlji, heroin bi bio legalan u Njujorku i ilegalan u većini drugih mesta. Marijuana bi bila legalna u većem delu zemlje.
Čitač se sada može osećati zbunjeno. To je sasvim prirodno; ja opisujem zakonodavstvo u ekonomskim terminima, a vi ste navikli da o tome razmišljate u političkim terminima. Kada govorim o licitiranju za jedan ili drugi zakon, ne mislim da ćemo imati zakonodavstvo koje doslovno aukcionišu zakone. Mislim da će želja svakog pojedinca za vrstama zakona u koje veruje biti odražena u različitim stopama koje je voljan da plati svojoj agenciji, u zavisnosti od toga koliko dobro ta agencija obavlja posao u obezbeđivanju zakona koji on želi. Ovaj skup zahteva za zakonima biće usklađen kroz vrstu pregovaranja opisanu u prethodnom poglavlju. Proces je analogan načinu na koji se vi i ja licitamo kako bismo imali parcela privatnog zemljišta korišćenog na način na koji želimo. Naši zahtevi — za hranom koja se može uzgajati na njemu, zgradama koje se mogu graditi na njemu, mogućim rekreativnim upotrebama ili bilo čemu drugom — određuju kako će se on na kraju koristiti.
Ono što sam rekao jeste da, baš kao što tržište raspoređuje resurse za proizvodnju ilegalnih droga kao odgovor na zahteve onih koji žele da ih koriste, ono bi učinilo te droge legalnim kao odgovor na isti taj zahtev. To pokreće pitanje zašto se isti argument ne može primeniti na zakonski dozvoljavanje ubistva. Odgovor je da je žrtvi mnogo vrednije da ne bude upucana nego što je ubici vredno da je upuca. Postoji tržišni zahtev od moje strane za zakonom koji kaže da ne možete ubiti mene. Zločini bez žrtava nikoga ne povređuju, osim u neodređenom smislu izazivanja moralnog ogorčenja kod ljudi uzrujanih zbog greha svojih komšija. Stoga postoji mala tržišna potražnja za zakonima protiv njih.
Isti geografski efekat koji sam opisao za zakone o drogama primenjiv bi i na druge zakone. Pod trenutnim institucijama, oblasti na koje se zakoni odnose određene su istorijskom slučajnošću. Ako većina stanovništva neke države podržava jednu vrstu zakona, svi u toj državi ga dobijaju. Pod anarho-kapitalizmom, u meri u kojoj bi to bilo moguće, svako bi imao svoj sopstveni zakon. Raznolikost zakona ne može biti neograničena, pošto isti zakon mora obuhvatiti obe strane spora, ali je moguće imati mnogo veću raznolikost nego što naš sadašnji sistem dozvoljava. Tamo gde su većina i manjina, ili manjine, geografski odvojeni, većina je uglavnom zainteresovana da ima zakone koje želi za sebe. Samo naš politički sistem nameće te zakone i manjini.
U ovoj tački argumentacije često se postavlja pitanje siromašnih ljudi. Pošto dolari glasaju, zar siromašni neće izgubiti? I da i ne. Što više novca budete spremni da potrošite za zaštitu, to ćete dobiti bolji kvalitet zaštite i to ćete moći bolje da dobijete detalje zakona na način na koji želite. Ovo je očigledno istina i sada. Naš politički sistem policije i sudova pruža mnogo bolju uslugu onima sa višim prihodima. Ovde kao i drugde, iako tržište neće doneti jednakost, ono će u velikoj meri poboljšati položaj siromašnih.
Zašto? Zato što tržište omogućava ljudima da koncentrišu svoje resurse na ono što im je najvažnije. Ovo sam ranije razmatrao u kontekstu siromašnog čoveka koji kupuje neophodnu robu, licitajući više od bogataša koji želi istu tu robu kao luksuz. Zaštita od kriminala nije luksuz.
Trenutni državni izdatci na policiju i sudove iznose oko četrdeset dolara godišnje po glavi stanovnika[9]. Prema Friedmanovom zakonu, to znači da bi privatna zaštita istog prosečnog kvaliteta koštala oko dvadeset dolara. Postoji mnogo stanovnika geta koji bi bili oduševljeni da plate dvadeset dolara godišnje ako bi u zamenu zaista dobili zaštitu; mnogima od njih svake godine bude ukradeno više od toga kao rezultat loše zaštite koju dobijaju od našeg državnog sistema zaštite. Bili bi još srećniji kada bi im se istovremeno oslobodili porezi kojima se plaća zaštita koju državna policija ne pruža.
Uprkos popularnim mitovima o tome da kapitalizam potiskuje siromašne, siromašniji su po pitanju onoga što obezbeđuje država, kao što su školstvo, policijska zaštita i pravosuđe. U getu ima više dobrih automobila nego dobrih škola. Uvođenje zaštite na tržište značilo bi bolju zaštitu za siromašne, a ne goru.
[9] Otprilike od 1970. godine.