Nacionalna odbrana je tradicionalno smatrana, čak i od strane onih koji veruju u strogo ograničenu državu, kao fundamentalna funkcija vlade. Da bi se razumelo zašto, prvo se mora razumeti ekonomski koncept javnog dobra i poteškoće finansiranja javnog dobra bez prisile.

Javno dobro je ekonomsko dobro koje, po svojoj prirodi, ne može se pružiti odvojeno svakom pojedincu, već se mora pružiti, ili se ne može pružiti, svim članovima unapred postojeće grupe. Jednostavan primer je kontrola reke čije poplave oštećuju zemlju mnogih poljoprivrednika u dolini ispod. Ne postoji način da preduzetnik koji predlaže izgradnju brane zaštiti samo one poljoprivrednike koji pristaju da plate deo troškova brane. Pojedinačni poljoprivrednik može odbiti plaćanje, razmišljajući da će, ako svi ostali plate, on ipak biti zaštićen, a ako ne plate, njegov doprinos neće biti dovoljan za izgradnju brane. Mala verovatnoća da će njegov doprinos napraviti razliku između izgradnje brane i neizgradnje brane, pomnožena sa vrednošću brane za njega, nije dovoljna da opravda trošak.

Ovo je tradicionalni problem javnog dobra. To je problem jer ako postoji dovoljno takvih poljoprivrednika, od kojih svaki deluje racionalno na osnovu ispravnog proračuna sopstvenog interesa, brana neće biti izgrađena čak i ako je ukupna vrednost za sve poljoprivrednike veća od troškova izgradnje brane.

U našem društvu uobičajeno rešenje je korišćenje državne sile, oporezivanja, kako bi se oni koji imaju koristi (i drugi) naterali da plate za branu. Jedan problem sa ovim rešenjem je taj što se brana može proizvesti čak i kada je njena ukupna vrednost manja od njenog troška. Vlada nema tržišni mehanizam za merenje ukupne vrednosti brane za poljoprivrednike. A pošto se odluke vlade donose na političkim osnovama, vlada može odlučiti da potpuno ignoriše troškove i vrednost. U praksi, javne brane se često grade čak i kada je povrat na kapital utrošen za njihove izgradnju, uključujući i velikodušnu procenu nenovčanih koristi, daleko ispod tržišne stope prinosa na druge investicije.

Postoji nekoliko tržišnih rešenja za problem pružanja javnog dobra. Na primer, preduzetnik bi mogao da proceni koliko je brana vredna svakom poljoprivredniku, sastavi ugovor koji obavezuje svakog poljoprivrednika da plati taj iznos ako i samo ako se svaki drugi poljoprivrednik složi da plati svoj deo, i pusti ga u opticaj. Svaki poljoprivrednik zna da, ako on odbije da potpiše, brana neće biti izgrađena, pošto ugovor mora biti jednoglasan. Stoga je u njegovom interesu da potpiše.

Da bi ovo funkcionisalo, preduzetnik mora tačno da proceni vrednost brane za svakog poljoprivrednika. Ako postavi previsoku cenu za jednog poljoprivrednika, brana neće biti izgrađena. Njegov posao otežavaju oni poljoprivrednici koji shvataju da im je u interesu da se pretvaraju da smatraju da brana ima malu vrednost kako bi im se dodelio samo mali deo troška.

Poljoprivrednik zainteresovan za uzgoj pirinča, na primer, mogao bi povremene poplave smatrati korisnim dopunom svom navodnjavanju i ne bi imao interes za plaćanje kontrole poplava. Preduzetnik bi morao da izbriše ime takvog poljoprivrednika iz ugovora kako bi uopšte imao šansu da ga dobije potpisan. To je sasvim fer; nema razloga da poljoprivrednik plaća nešto što mu nema vrednost. Ali čim se ta vest proširi, drugi poljoprivrednici shvataju da ih interes za uzgoj pirinča može sačuvati mnogo novca.The Rice Growers’ Gazette stiče nove pretplatnike, od kojih svi pažljivo ostavljaju svoje primerke na istaknutim mestima u kući kada preduzetnik za branu dođe u posetu. Razgovori u opštoj prodavnici prelaze sa košenja sena na relativne vrline različitih sorti pirinča. Preduzetnik se suočava sa problemom otkrivanja koji su poljoprivrednici zaista zainteresovani za uzgoj pirinča, a koji su zainteresovani samo da bi se pretvarali da su zainteresovani za uzgoj pirinča, sa ciljem uzgoja pšenice i dobijanja kontrole poplava bez plaćanja za to. Ako pogreši i uključi stvarnog uzgajivača pirinča u svoj jednoglasni ugovor, on neće biti potpisan. Ako igra na sigurno i ukloni iz ugovora sve koji se pretvaraju da su zainteresovani za pirinač, možda neće moći da prikupi dovoljno novca.

Što je publika veća za dato javno dobro, to je teže uspešno organizovati takav jednoglasni ugovor. S druge strane, što je veća razlika između vrednosti dobra i njegove cene, to je preduzetnikov posao lakši. On može ostaviti velik marginsku grešku tako što će navesti samo one poljoprivrednike za koje je siguran i naplatiti svakom od njih manje nego što je brana verovatno vredi njemu, a ipak prikupiti dovoljno novca.

Drugi način za pružanje javnog dobra bez prisile je privremeno pretvaranje istog u privatno dobro. Preduzetnik to može učiniti tako što će kupiti većinu zemljišta u dolini pre nego što bilo kome kaže da razmišlja o izgradnji brane. Zatim gradi branu i preprodaje zemljište po višoj ceni, pošto brana povećava vrednost zemljišta. Povećanje vrednosti zemljišta meri ukupnu korist od brane. Ako je to mnogo veće od troška brane, preduzetnik ostvaruje profit. Može biti nekoliko poljoprivrednika koji će odbiti da prodaju, ali dok preduzetnik poseduje većinu zemljišta, on dobija većinu koristi.

Ovde ponovo, preduzetnikov posao je teži što je više ljudi uključeno. Postaje teško kupiti svo zemljište pre nego što vlasnici shvate šta se dešava i podignu svoju cenu. I ovde je posao lakši što je veća razlika između troška i koristi. Ako je korist više od dvostruko veća od troška izgradnje brane, preduzetnik ostvaruje profit čak i ako može da kupi samo polovinu zemljišta.

U oba slučaja, same transakcije imaju trošak i time povećavaju efektivni trošak izgradnje brane. Prikupljanje informacija potrebnih za sastavljanje uspešnog jednoglasnog ugovora može biti skupo. Kupovina celog zemljišta u dolini uključuje značajne brokerske naknade. Poljoprivrednicima koji nisu planirali prodaju mora se platiti više od tržišne cene kako bi se nadoknadila njihova nezgoda. Pametan preduzetnik, koji ne kupuje zemljište već samo opciju za kupovinu po unapred određenoj ceni, može smanjiti takve troškove, ali ih ne može eliminisati.

Kako se ovo primenjuje na nacionalnu odbranu? Da li je to javno dobro? Može li se finansirati bez prisile?

Neki savremeni anarhisti tvrde da se nacionalna odbrana može pružiti, ili se ne može pružiti, svakom pojedincu ili barem svakoj maloj grupi. Jedan oblik ovog argumenta je tvrdnja da je nacionalna odbrana nepotrebna u anarhističkom društvu, pošto ne postoji nacija koju treba braniti. Nažalost, i dalje će postojati nacije protiv kojih treba braniti, osim ako ne odložimo ukidanje naše vlade dok anarhija ne postane univerzalna. Odbrana od nacija, u trenutnom stanju vojne tehnologije, jeste javno dobro. Vrlo je lako fantazirati o borbi protiv osvajača selo po selo, komuna po komuna, ili korporacija po korporacija, prema osvajačevoj specifičnoj vrsti anarhije. Ozbiljan osvajač bi obavestio svaku jedinicu da će, ako se bude odupirala ili ako ne plati danak, biti uništena nuklearnim oružjem. Nakon što bi osvajač dokazao da misli ozbiljno, građani preostalih zajednica bili bi željni da stvore institucije, dobrovoljne ili ne, neophodne da osvajaču daju ono što želi.

Dok ne dođe do velikih tehnoloških promena, odbrana od nacija mora se pružati na dovoljno velikom nivou da bi podržale odmazdne, a možda i odbrambene, nuklearne snage. To otežava prodaju nacionalne odbrane na slobodnom tržištu. ABM (sistem protiv balističkih raketa) ispaljen na raketu hiljadu milja od njene mete ne može razlikovati glave usmerene na one koji su platili odbranu od glava usmerenih na one koji nisu. Čak i ako je odbrana odmazdna i čak i ako je sistem odmazde dovoljno siguran da ne ispali dok ne sazna da li su njegovi klijenti pogođeni, problem ostaje. Građani Njujorka, koji su platili svoj udeo u troškovima odbrane, teško mogu gledati sa smirenošću na bombardovanje Filadelfije hidrogenom, koja nije doprinela ni jednom penijem. Ne, barem ne ako vetar duva u pogrešnom smeru.

Dakle, nacionalna odbrana — odbrana od nacija — mora braniti područja nacionalne veličine, bez obzira na to da li ona sadrže nacije ili ne. To je stoga javno dobro, i to dobro sa veoma velikom publikom.

Može li se ovo javno dobro finansirati nekom varijantom jednog od nekogercivnih metoda o kojima sam raspravljao? Nije očigledno kako. Veličina javnosti je toliko ogromna da je jednoglasni ugovor praktično nemoguć, naročito pošto bi jedan tajni pristalica strane sile mogao sprečiti celu dogovorenu radnju. Kupovina većeg dela zemlje koja je pogođena nacionalnom odbranom mogla bi biti manje teška nego pregovaranje o jednoglasnom ugovoru među 200 miliona ljudi, ali ne bi bila laka, pošto se zemlja mora kupiti pre nego što prodavci shvate šta se dešava i povećaju cenu. Prikupljanje dovoljno novca da se kupe Sjedinjene Američke Države bio bi težak projekat koji bi bilo teško držati u tajnosti. Pored toga, transakcioni troškovi bi bili značajni — oko 100 milijardi dolara u provizijama agentima za nekretnine za svu nepokretnost u Sjedinjenim Američkim Državama.

Postoji jedan povoljan faktor koji bi mogao pomoći u ublažavanju ovih poteškoća. Procenjujem troškove minimalne nacionalne odbrane na oko 20 do 40 milijardi dolara godišnje. [10] Vrednost za one koji su zaštićeni iznosi nekoliko stotina milijardi dolara godišnje. Nacionalna odbrana je, dakle, javno dobro vredno oko deset puta više od svog troška; to bi moglo olakšati, mada ne i učiniti lakim, smišljanje nekog nekogercivnog načina za njegovo finansiranje.

Problem bi bio jednostavniji kada bi se mogao podeliti na manje delove. Grupe mnogo manje od naše trenutne populacije mogle bi biti u stanju da kreiraju odbrambene organizacije i da ih finansiraju dobrovoljno. Bilo bi u njihovom interesu da to učine ako bi takve grupe mogle da se brane. Kada bi takve organizacije postale postojeće, stotine njih bi se mogle udružiti, putem jednoglasnih ugovora, kako bi branile područja nacionalne ili čak kontinentalne veličine. Mogla bi se zamisliti alternativna istorija u kojoj bi, kako se vojnička tehnologija razvijala, takvi dobrovoljni aranžmani evoluirali, baš kao što su se u našoj istoriji razvijale korenite (koercitivne) vlade.

Ali u današnjem svetu male grupe ne mogu da se brane same. Stoga nemaju podsticaj da razvijaju dobrovoljne aranžmane za finansiranje odbrane.

Rešenje za problem razvoja institucija koje pružaju odbranu bez države, paradoksalno rečeno, moglo bi biti pruženo od strane same države. Pretpostavimo da će tokom narednih pedeset ili sto godina privatne institucije postepeno preuzeti sve državne funkcije osim odbrane. Država, bez kontrole nad lokalnim institucijama, mogla bi smatrati troškove naplate poreza značajnim i mogla bi biti u iskušenju da prikuplja novac na način francuske monarhije, prodajom poreskih olakšica. Mogla bi ponuditi oslobađanje bilo koje zajednice od oporezivanja u zamenu za kapitalni iznos ili godišnju uplatu. Takvo poresko oslobađanje bi samo po sebi bilo javno dobro (odbrana, putem podmićivanja, od sopstvene države) za tu zajednicu. Pošto su troškovi naplate poreza visoki, vrednost poreskog oslobađanja je veća od njegovog troška. Članovi zajednice bi stoga mogli smatrati da im je u interesu da osnuje organizaciju dizajniranu da isplati državu. Ona bi se mogla dobrovoljno finansirati jednim od načina finansiranja javnih dobara koje sam opisao. Verovatno bi plaćala godišnju naknadu umesto jednokratnog iznosa kako bi se osiguralo da država ostane „kupljena”.

Tokom određenog vremenskog perioda, mnoge ili većina zajednica razvija takve institucije. Tada postoji grupa organizacija, koje se dobrovoljno finansiraju ili putem kamate na kapitalni endowments ili putem ugovornih dogovora o plaćanju od strane članova zajednice, a koje su zadužene za zadatak odbrane njihovih zajednica. Ove organizacije bi tada mogle sklapati ugovore jedna sa drugom kako bi preuzele od postojeće države posao finansiranja i pružanja nacionalne odbrane.

Dakle, jedno rešenje za problem nacionalne odbrane moglo bi biti razvoj lokalnih odbrambenih organizacija u neku srodnu svrhu. One moraju biti organizacije trajno opremljene sredstvima u svrhu pružanja odbrane; one ne mogu biti jednostavno lokalne firme koje imaju interes za zaštitu svoje teritorije, jer bi takve firme, nakon što su pristale da plate deo troškova nacionalne odbrane, bile istisnute sa tržišta od strane novih konkurenata koji to nisu učinili.

U tome je problem sa idejom Morisa i Linde Tanahil o finansiranju nacionalne odbrane putem osiguravajuće kompanije ili kompanija koje bi osiguravale klijente od povreda od strane stranih država i finansirale nacionalnu odbranu novcem uštedenim odbranom njihovih klijenata. Takva osiguravajuća kompanija, kako bi pokrila troškove odbrane, morala bi da naplaćuje premije znatno više od stvarnog rizika, s obzirom na postojanje njenog sistema odbrane, koji bi to opravdao. Pošto bi ljudi koji žive u geografskoj oblasti koja se brani bili zaštićeni bez obzira na to da li su osigurani kod te konkretne kompanije ili ne, bilo bi u njihovom interesu da ili ne budu osigurani ili da budu osigurani kod kompanije koja ne mora da snosi teret plaćanja odbrane i koja stoga može naplaćivati niže premije. Nacionalna osiguravajuća kompanija za odbranu bi izgubila sve svoje klijente i bankrotirala, baš kao što bi se desilo i da samo direktno prodaje nacionalnu odbranu pojedinačnim klijentima koji bi bili branjeni bez obzira na to da li su platili.

Ista poteškoća se javlja sa predlogom En Rand o finansiranju nacionalne odbrane tako što bi vlada naplaćivala korišćenje svojih sudova. Da bi prikupila novac za odbranu, takva vlada bi ili morala da naplaćuje više od konkurentskih privatnih sudskih sistema ili da pruži lošiji proizvod. Takvi privatni sudovi, ako bi im bilo dozvoljeno, stoga bi izbacili vladu iz posla sa sudovima, lišavajući je izvora prihoda.

Gospođa Rand očigledno očekuje da njena vlada ima monopol u poslu sa sudovima (i zaštitom). Ali ako vlada ne koristi prisilu da zadrži konkurente van tog posla, nema očiglednog razloga zašto se vrste institucija opisanih ranije u ovom odeljku ne bi pojavile. Ako vlada ipak zahteva posebna prava koja ne daje privatnim sudovima i agencijama za sprovođenje prava — na primer, pravo policajaca da prave greške i ne snose odgovornost za nanetu štetu ili pravo vladinih sudova da pozivaju svedoke — tada ona postaje vlada u mom smislu tog termina (gospođa Rand koristi drugačiju definiciju), agencija legitimisane prisile. Ili su stvari koje vlada radi, ali zabranjuje svojim konkurentima da rade, prisila, u kom slučaju ona prisiljava privatne građane, ili nisu prisila, u kom slučaju ona prisiljava privatne agencije za sprovođenje prava zabranjujući im da rade iste (neprisilne) stvari. Na bilo koji način, Randina vlada mora biti prisilna da bi funkcionisala, tako da ona nije rešenje za libertarijanski problem obezbeđivanja nacionalne odbrane bez prisile.

Iako lokalne organizacije za odbranu moraju biti opremljene sredstvima, one bi se mogle razvijati na druge načine od onih koje sam opisao. Na primer, postojeće osiguravajuće kompanije bi dobile neočekivani priliv kapitala u trenutku kada bi se prvi put konstruisao adekvatan sistem nacionalne zaštite, pošto bi se važeće polise koje su prodavane po visokim cenama pod uslovima visokog rizika mogle isplatiti pod uslovima niskog rizika. One bi mogle koristiti taj priliv, koji dolazi samo od polisa koje su već napisane i koje tako predstavljaju samo onaj mali deo koristi od odbrane koji pripada onima koji su već osigurani u bliskoj budućnosti, za finansiranje nacionalne odbrane. Takvo finansiranje ne bi bilo dovoljno da pokrije sve troškove nacionalne odbrane, osim ako ona ne postane daleko jeftinija nego što jeste sada, ali bi moglo pokriti neke od njih.

Postoje i drugi načini na koje bi se deo troškova mogao platiti. Dobrotvorne organizacije postoje u svrhu finansiranja javnih dobara. One trenutno prikupljaju milijarde dolara godišnje. Nema razloga zašto nacionalna odbrana ne bi delimično bila finansirana putem humanitarnih doprinosa. Istorijski gledano, to je i bilo; u vreme rata ljudi često doniraju novac, rad i oružje i kupuju ratne obveznice po ceni većoj od njihove tržišne vrednosti.

Postoji još jedan uobičajen način finansiranja javnih dobara koji je posredan između uobičajenih ekonomskih metoda i humanitarnog rada. Najbolji primer je institucija bakšiša. Kupci u restoranu ostavljaju bakšiš čak i ako nemaju nameru da ponovo jedu tamo i stoga nemaju lični interes u nagrađivanju dobre usluge. Nagrađivanje dobre usluge je javno dobro; ako to svi rade, svi će imati koristi od poboljšane usluge, ali ako to uradim u restoranu u kojem retko jedem, većina koristi ide drugim ljudima koji koriste taj restoran. Bakšiš dajem delimično zato što to shvatam i smatram dobru uslugu u restoranu poželjnim ciljem — u suštini, vrednim predmetom humanitarnog rada. Važniji razlog je taj što osećam da treba da dam bakšiš; unutrašnji osećaj obaveze ili spoljni društveni pritisak nateraju me da postupam prema svojevrsnom implicitnom ugovoru, obavezi da nagradim konobara ako obavi dobar posao, iako znam da me ništa ne primorava da to učinim i da neću pretrpeti nikakav materijalni gubitak ako to ne učinim. Slično tome, da se nacionalna odbrana finansira dobrovoljno, ljudi bi davali novac ne kao čin humanitarnog rada, već zato što osećaju da nešto primaju i da treba da plate za to. Kao i kod bakšiša, iznos koji se primi mogao bi imati neku vezu sa tim koliko su mislili da je posao dobro obavljen. I, kao i kod bakšiša, ljudi bi se mogli osećati obaveznim da daju nešto čak i ako je posao bio tek upitno zadovoljavajući; koliko god usluga bila loša, malo nas ima koji imaju hrabrosti da uopšte ne ostave bakšiš.

Koliko su ljudi spremni da plate na takav način? Ne znam, ali jedan od načina da se dobije okvirna ideja je posmatranje koliko plaćaju u vidu bakšiša u okolnostima u kojima ne dobijaju direktnu korist od davanja velikog bakšiša. To je obično slučaj sa taksijima, pošto malo ko od nas očekuje da će dva puta dobiti istog vozača, ali samo ponekad i sa restoranima, pošto mnogi kupci redovno idu u isti restoran. Bakšiši za taksi iznose ukupno oko 150 miliona dolara godišnje; svi vidovi bakšiša zajedno iznose oko 2 milijarde dolara. Takve brojke sugerišu da bi individualna osećanja obaveze, pojačana društvenim pritiskom, mogla obezbediti značajan deo troškova odbrane od stranih neprijatelja — usluge koju većina nas smatra važnijom od održavanja kvaliteta restoranske usluge.

Iako je nacionalna odbrana primarno javno dobro, postoje delovi nje koji se mogu prodati pojedincima ili grupama posebno. Strane države bi verovatno tretirale agenciju za nacionalnu odbranu kao vladu u pogledu pitanja kao što su pasoši i ugovori o ekstradiciji. Ona bi mogla ostvariti neki prihod prodajom pasoša, organizovanjem ekstradicije kriminalaca iz stranih zemalja na zahtev lokalnih organa za sprovođenje zakona i sličnim poduhvatima.

Pored toga, postojeće oblasti u kojima bi agencija za nacionalnu odbranu imala opciju da brani ili ne brani. Havaji, kao ekstreman primer, mogli bi biti isključeni iz nuklearnog kišobrana koji pokriva kopneni deo zemlje. Zajednice na ivicama branjene oblasti, iako nužno zaštićene od nuklearnog napada bilo kojim sistemom nacionalne odbrane, mogle bi biti branjene ili nebranjene od konvencionalnog napada. Agencija za nacionalnu odbranu mogla bi otići u ove oblasti i obavestiti one pojedince i korporacije kojima bi najviše značilo da budu branjeni (velike zemljoposednike, osiguravajuće kuće i slično) da će morati da plate cenu za odbranu.

Na sve ove načine, agencija za nacionalnu odbranu mogla bi prikupiti dovoljno novca za finansiranje nacionalne odbrane bez oporezivanja. Očigledno, sistem koji zavisi od lokalnih agencija razvijenih u drugu svrhu ili krš sistem finansiran humanitarnim radom, prodajom pasoša i pretnjama havajskim osiguravajućim kućama je ekonomski veoma nesavršen. Isto tako je i sistem koji finansira prinuda i koji vodi vlada.

Ovi argumenti sugerišu da bi možda bilo moguće braniti se od stranih država dobrovoljnim sredstvima. Oni ne dokazuju da će to biti slučaj; ja samo poredim jedan nesavršen sistem sa drugim i pokušavam da pogodim koji će bolje funkcionisati. Šta ako balans ode u drugom smeru? Šta ću uraditi ako, kada sve ostale funkcije naše vlade budu ukinute, zaključim da ne postoji efikasan način za odbranu od agresivnih stranih vlada osim putem nacionalne odbrane finansirane porezima — finansirane, drugim rečima, novcem koji je silom uzet od poreskih obveznika?

U takvoj situaciji ne bih pokušao da ukinem taj poslednji trag vlasti. Ne volim da plaćam poreze, ali radije bih ih plaćao Vašingtonu nego Moskvi — stope su niže. I dalje bih smatrao vladu kriminalnom organizacijom, ali onom koja je, usled slučaja, privremeno korisna. To bi bilo kao banda razbojnika koja, dok povremeno pljačka sela na svojoj teritoriji, služi da otera druge i još pohlepnije bande. Ne odobravam nikakvu vlast, ali ću je tolerisati sve dok je jedini drugi izbor druga, gora vlast. U međuvremenu, dao bih sve od sebe da razvijem dobrovoljne institucije koje bi na kraju mogle preuzeti posao odbrane. To je ono što sam mislio kada sam rekao, blizu početka ove knjige, da smatram da su sve vladine funkcije podeljene u dve klase: one koje bismo mogli da uklonimo danas i one za koje se nadamo da ćemo moći da ih uklonimo sutra.

[10] Svi brojevi su od oko 1970. godine, kada je ovo poglavlje napisano.

[Poglavlje 56 sadrži dodatne ideje o nacionalnoj odbrani koje sam smislio u ovih četrdesetak godina od kada je ovo poglavlje napisano.]