Mnogi libertarijanci se čine da veruju da se libertarianizam može izraziti kao jednostavno i ubedljivo moralno načelo iz kojeg proizilazi sve ostalo. Popularni kandidati su „Uvek je pogrešno inicirati prisilu“ i „Svako ima apsolutno pravo da kontroliše svoju sopstvenu imovinu, pod uslovom da je ne koristi da bi prekršio odgovarajuća prava drugih.“ Ako su u pravu, onda je očigledan način odbrane libertarijanskih predloga pokazivanje da oni proizilaze iz početnog principa. Neko bi čak mogao tvrditi da je odbrana libertarijanskih predloga na osnovu toga što imaju poželjne posledice, kao što sam ja činio kroz celu ovu knjigu, ne samo gubljenje vremena, već opasno gubljenje vremena, jer to sugeriše da čovek mora da napusti libertarijansku poziciju ako se ispostavi da neka prisilna alternativa radi bolje.

Jedan problem sa izvođenjem libertarijanskih zaključaka iz jednostavnih libertarijanskih principa je taj što jednostavne izjave libertarijanskih principa nisu toliko ubedljive. Mnogo ljudi je u favoru iniciranja prisile, ili barem činjenja stvari koje libertarijanci smatraju iniciranjem prisile. Uprkos povremenim tvrdnjama suprotnog, libertarijanci još uvek nisu proizveli nikakav dokaz da je naš moralni stav ispravan.

Drugi problem je taj što se jednostavne izjave libertarijanskog principa, kada se uzmu doslovno, mogu koristiti za dokazivanje zaključaka koje niko, libertarijanac ili ne, nije voljan da prihvati. Ako se princip dovoljno ublaži da bi se izbegli takvi zaključci, njegove implikacije postaju daleko manje jasne. Samo pažljivim ograničavanjem primene naših principa na jednostavne slučajeve možemo učiniti da oni istovremeno deluju jednostavno i istinito.

Najlakši način da se demonstrira ova poenta je pomoću nekoliko primera. Da bismo definisali prisilu, potreban nam je koncept svojine, kao što sam ukazao na početku ove knjige, neki način da kažemo šta je moje, a šta tvoje. Uobičajeno libertarijansko rešenje uključuje prava svojine na zemlji. Ja imam apsolutno pravo da radim šta god želim na svojoj zemlji, pod uslovom da se uzdržavam od ometanja vašeg sličnog prava na vašoj zemlji.

Ali šta se smatra ometanjem? Ako ispalim laserski snop od hiljadu megavata prema vašim ulaznim vratima, sigurno kršim vaša prava svojine, baš kao što bih to uradio i da koristim mitraljez. Ali šta ako smanjim intenzitet snopa — recimo na jačinu baterijske lampe? Ako imate apsolutno pravo da kontrolišete svoju zemlju, onda intenzitet laserskog snopa ne bi trebalo da bude bitan. Niko nema pravo da koristi vašu imovinu bez vaše dozvole, tako da je na vama da odlučite da li ćete ili nećete tolerisati bilo koju određenu invaziju.

Za sada će mnogi naći ovaj argument ubedljivim. Sledeći korak je primetiti da kad god upalim svetlo u svojoj kući ili zapalim šibicu, rezultat je kršenje prava svojine svojih komšija. Svako ko može da vidi svetlost sa svoje imovine, bilo golim okom ili putem moćnog teleskopa, dokazuje time da je barem neki od fotona koje sam proizveo uđeo na njegovu imovinu. Ako svako ima apsolutno pravo na zaštitu svoje sopstvene imovine, onda svako ko je u vidnom polju može me zabraniti da radim bilo šta što proizvodi svetlost. U tim okolnostima, moje vlasništvo nad svojom imovinom nije vredno mnogo.

Sličan problem se javlja sa zagađenjem. Libertarijanci ponekad tvrde da, pošto zagađivanje vazduha iznad bilo čije druge imovine predstavlja kršenje njegovih prava svojine, zagađenje može biti zabranjeno u libertarijanskom društvu, osim kada zagađivač ima saglasnost vlasnika svih pogođenih zemljišta. Ovaj argument se koristi za napad na sheme kao što su naknade za otpadne vode (discutovane u poglavlju 26) koje su dizajnirane da ograniče zagađenje na njegov ekonomski efikasan nivo, tačku u kojoj dalje smanjenje košta više nego što vredi, ali ne da ga potpuno eliminišu.

Ovde je problem ponovo u tome što apsolutno pravo na kontrolu sopstvene imovine dokazuje previše. Ugljen-dioksid je zagađivač. On je takođe krajnji proizvod ljudskog metabolizma. Ako nemam pravo da nametnem i jedan jedini molekul zagađenja na tuđu imovinu, onda moram dobiti dozvolu svih svojih komšija da dišem. Osim ako ne obećam da neću izdisati.

Očigledan odgovor je da se računaju samo značajni prekršaji mog prava svojine. Ali ko odlučuje šta je značajno? Ako imam apsolutno pravo svojine, ja sam taj koji odlučuje koji su prekršaji mog prava svojine bitni. Ako je nekome dozvoljeno da nekazno krši moju svojinu sve dok ne napravi značajnu štetu, vraćamo se na procenjivanje pravnih pravila prema njihovim posledicama.

Sličan problem se javlja ako razmotrimo efekte koji su mali ne po veličini, već po verovatnoći. Pretpostavimo da odlučim da igram ruski rulet sa jednom malom inovacijom; nakon što stavim jedan metak u moj revolver i okrenem cilindar, uperim ga u tvoju glavu umesto u svoju pre nego što povučem okidač. Većina ljudi, libertarijanaca ili ne, složila bi se da imaš svako pravo da mi izbiješ pištolj iz ruke pre nego što povučem okidač. Ako je činjenje nečega nekom drugom (u ovom slučaju pucanje u njega) prisilno, onda je isto i postupak koji nosi određenu verovatnoću da mu učini to nešto.

Ali šta ako revolver nema šest komora, već hiljadu ili milion? Pravo da ne budemo prisiljeni, izneto kao apsolutni moralni princip, i dalje bi trebalo da važi. Ako se libertarijanizam jednostavno sastoji u izvođenju implikacija tog prava, čini se da to podrazumeva da nikada ne smem da radim ništa što rezultira nekom verovatnoćom povređivanja druge osobe bez njene saglasnosti.

Poletim sa aerodroma privatnim avionom sa radijusom krstarenja od hiljadu milja. Postoji neka (mala) verovatnoća da će moji instrumenti otkazati, ili da ću zaspati, ili da ću iz nekog drugog razloga potpuno skrenuti sa kursa. Postoji neka verovatnoća da će avion, nakon što skrene sa kursa, srušiti. Postoje stvari koje mogu da uradim kako bih smanjio ove verovatnoće, ali ne na nulu. Iz toga proizilazi da poletanjem namećem neku (malu) verovatnoću smrti i uništenja svima preko čijih krovova bih mogao da se srušim. Čini se da iz libertarijanskih principa sledi da pre poletanja moram dobiti dozvolu od svih koji žive u krugu od hiljadu milja od moje polazne tačke.

Ne tvrdim da libertarijanci koji argumentuju iz prava, a ne iz posledica, veruju da ne možete zapaliti šibicu na sopstvenoj imovini, ili leteti avionom, ili izdahnuti; očigledno ne veruju. Moja poenta je da jednostavne izjave o libertarijanskim pravima, kada se uzmu doslovno, vode do problema ove vrste.

Takve rezultate se može izbeći ograničavanjem izjava: govoreći da se one odnose samo na značajne prekršaje mojih prava ili na prekršaje koji me zaista povređuju, ili da sam disanjem, paljenjem svetala i drugim stvarima koje nanose sitne troškove drugima, implicitno im dajem dozvolu da isto čine meni. Ali jednom kada se neko upusti u ovu igru, više ne može koristiti argumente prava da izvuče jasne zaključke o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo da se dogodi. Ljudi koji veruju u poreze mogu podjednako uverljivo tvrditi da vas porezi zapravo ne povređuju jer koristi koje proizvode više nego što nadoknađuju trošak, ili da svi implicitno pristaju na poreze korišćenjem vladinih usluga.

Što duže razmišljam o ovim pitanjima, sve sam uvereniji da argumenti o fundamentalnim moralnim principima ne pružaju odgovore na dovoljno važna pitanja. Konkretno, oni ne pružaju nikakav odgovor niti način da se dođe do odgovora na čitav niz pitanja o tome gde povući liniju. Čini se očiglednim da želimo pravila svojine koja zabranjuju narušavanje privatnosti laserskim zracima od hiljadu megavata i metcima iz mitraljeza, ali ne i baterijskim lampama i pojedinačnim molekulima ugljen-dioksida. Ali kako, u principu, odlučujete gde duž tog kontinuuma prestaju prava vlasnika imovine? Želimo pravila koja mi zabranjuju da demonstriram svoje streljačko umeće pucajući iz puške u muve koje lebde oko tvoje glave, ali ne zabranjuju sve letove aviona. Želimo pravila koja zabranjuju narušavanje privatnosti od strane slonova, ali ne i od strane satelita koji kruže deset hiljada milja iznad mog krova.

Jedan primamljiv pristup ovakvim pitanjima je pokušaj povratka poreklu vlasništva nad zemljom. Ako bismo znali kako sam stekao vlasništvo nad zemljom, možda bismo takođe znali i od čega se to vlasništvo sastoji. Nažalost, ne znamo kako sam stekao vlasništvo nad zemljom. Džon Lok je, pre nekoliko vekova, sugerisao da zemlju stičemo mešanjem svog rada sa njom, ali nije objasnio kako, kada očistim komad šume, stičem ne samo povećanu vrednost zahvaljujući svojim naporima, već i kompletno vlasništvo nad tom zemljom. Kako, konkretno, stičem pravo da vam zabranim da hodate preko te zemlje, što biste mogli da radite čak i da je nikada nisam očistio? [11] Kasniji libertarijanski teoretičari su sugerisali druge osnove za utvrđivanje vlasništva nad zemljom, kao što su polaganje prava nad njom ili označavanje njenih granica. Ali niko, koliko ja znam, nije izneo ubedljiv razlog zašto, ako zemlja na početku pripada podjednako svima, ja nekako gubim svoje pravo da hodam po njoj kao rezultat vašeg glasnog objavljivanja da je ona vaša.

Dovoljno je lako pokazati razloge zašto je konverzija zajedničke imovine u privatnu imovinu dobra stvar, zašto nam ona čini boljim, ali je mnogo teže izvesti vlasništvo nad zemljom iz neke a priori teorije prirodnih prava. Zato sam, na početku ove knjige, priznao da je osnova vlasništva nad neproizvedenim resursima kao što je zemlja nestabilna i tvrdio da to nije od prevelikog značaja jer samo mali deo prihoda modernog društva potiče iz takvih resursa.

Problemi o kojima sam do sada govorio povezani su sa definisanjem prava vlasništva nad zemljom. Čitav niz sličnih problema javlja se prilikom preciziranja pravila pravnog sistema dizajniranog da sprovodi libertarijanska prava na libertarijanski način. Krivično suđenje retko, ako ikada, proizvodi sigurnost krivice. Ako nekoga zatvorite ili kaznite novčano nakon zaključka da postoji 98 procenata šanse da je počinio krivično delo, ostaje dve procenata šanse da kršite prava nekoga ko je nevin. Da li to znači da nikoga nikada ne možete kazniti osim ako niste stoprocentno sigurni da je kriv? Ako ne, kako vam u principu libertarijanski moralni principi govore koliki stepen dokaza treba da bude neophodan za osudu i kaznu?

Kada je neko osuđen, sledeće pitanje je šta možete legitimno da mu učinite. Pretpostavimo da sam vam ukrao stotinu dolara. Ako vam je dozvoljeno samo da uzmete svoj novac nazad, onda je krađa privlačno zanimanje. Ponekad me uhvate i vratim novac, ponekad me ne uhvate i zadržim ga. Glava ja padam, kovani ja izbacujem.

Da biste sprečili krađu, morate biti u stanju da vratite više nego što je ukradeno. Ali koliko više? Kada sam jednom postavio to pitanje na govoru libertarijanskoj publici, rečeno mi je da je to već odgovorio jedan istaknuti libertarijanac, da imate pravo da vratite tačno dvostruko onoga što je ukradeno. To je bilo pre mnogo godina, ali mi niko još nije dao razlog zašto bi to trebalo da bude dvostruko. Dva je lep broj, ali je i tri, a za četiri, ili deset, ili sto može mnogo toga da se kaže. Problem nije u izmišljanju odgovora, već u pronalaženju načina da se oni izvedu.

Mogao bih da nastavim sa širokim spektrom drugih problema za koje pristup prirodnih prava libertarijanizmu, koliko ja vidim, ne nudi rešenje. Radije bih, umesto toga, predložio drugačiju kritiku tog pristupa. Čak i ako ignorišemo situacije koje uključuju zanemarljivo male povrede prava, uobičajene izjave libertarijanskih principa impliciraju zaključke u koje skoro niko, libertarijanac ili ne, ne veruje.

Razmotrite sledeći primer. Ludak je spreman da otvori vatru na gomilu ljudi; ako to učini, brojni nevini ljudi će poginuti. Jedini način da ga sprečite je da ga upucate iz puške koja je nadohvat ruke nekoliko članova gomile. Puška je privatna imovina njenog legitimnog vlasnika. On je poznati mizantrop koji je u više navrata javno izjavio da se protivi tome da bilo kome dozvoli da koristi njegovu pušku bez njegove dozvole, čak i ako bi to spasilo stotine života.

Sada se postavljaju dva pitanja. Prvo je da li članovi gomile imaju pravo da uzmu pušku i iskoriste je da upucaju ludaka. Odgovor teorije libertarijanskih prava, kako ja to razumem, je ne. Vlasnik puške nije odgovoran za postojanje ludaka, a činjenica da je njegova puška privremeno od ogromne vrednosti za druge ljude ne daje im pravo da je uzmu.

Drugo pitanje je da li je poželjno da neko uzme pušku i iskoristi je da upuca ludaka, da li, da to kažem ličnije, želim da neko to učini ili bih radije video članove gomile kako stoje tu i bivaju upucani. Odgovor na ovo pitanje čini se podjednako nedvosmislenim. Ako neko uzme pušku, dolazi do relativno manjeg kršenja legitimnih prava njenog vlasnika. Ako niko to ne učini, dolazi do velikog kršenja legitimnih prava (da ne budu ubijeni) velikog broja žrtava, uz značajnu cenu u ljudskim životima i ljudskoj patnji. Ako se zapita koji od ovih ishoda bih radije video, odgovor je očigledno prvi.

Ovaj rezultat nije, u bilo kom strogom smislu, paradoksalan. Ishod može biti poželjan čak i ako ne postoji moralno legitimno načina da se on postigne. Zapravo, ova mogućnost je implicirana idejom (koju je uveo Nozick) o posmatranju libertarijanskih prava kao bočnih ograničenja unutar kojih težimo da postignemo neki cilj; ograničenja bi bila irelevantna osim ako ne bi postojale neke okolnosti u kojima bismo cilj mogli bolje postići ignorišući ih.

Iako nije u bilo kom strogom smislu paradoksalan, rezultat je, barem za mene, neprijatan. To me dovodi u poziciju da kažem da se veoma nadam da će neko zgrabiti oružje, ali da ne odobravam bilo koga ko to učini.

Jedno rešenje za ovaj problem je odbaciti ideju da su prirodna prava apsolutna: potencijalne žrtve imaju pravo da počine manje kršenje prava, nadoknađujući vlasniku oružja nakon toga u najboljoj meri u kojoj mogu, kako bi sprečile veliko kršenje. Drugo je tvrditi da su prirodna prava praktična pravila kojih se treba pridržavati koja ispravno opisuju kako bi neko trebalo da postupa u većini okolnosti, ali da u dovoljno neobičnim situacijama čovek mora da napusti ta pravila i donosi odluke u smislu krajnjih ciljeva koje je tajla imala za cilj da postigne. Treći odgovor je tvrdnja da se situacija koju sam opisao ne može dogoditi, da postoji neko prirodno pravo koje garantuje da će kršenja prava uvek imati loše posledice i da činjenje jednog kršenja prava nikada ne može smanjiti ukupnu sumu kršenja prava.

Svi ovi stavovi vode do istog zaključka. Pod određenim okolnostima, kršenja prava moraju se procenjivati na osnovu njihovih kvaliteta, umesto da se odbacuju a priori na osnovu konvencionalnih libertarijanskih prirodnih prava. Oni koji veruju da su kršenja prava uvek nepoželjna bi bili sigurni da će rezultat procene biti odbacivanje kršenja, ali to ne znači da mogu odbaciti argumente suprotne tome bez prethodnog odgovaranja na njih. Bilo koji takav argument tvrdi da pruža protivprimer njihovoj opštoj tezi; ako je jedan takav protivprimer tačan, opšta teza mora biti netačna.

Svoju poentu sam do sada izneo u smislu pitanja kreiranog u tu svrhu; da li treba ili ne treba krađati puške kako bi se upucali ludaci nije goruće pitanje u libertarijanskim (ili drugim) krugovima. Sada ću izneti argument korak dalje branimći jednu od specifičnih herezija za koju se široko veruje da je nijedan libertarijanac ne može podržati, a to je da bi u nekim zamislivim okolnostima mobilizacija bila poželjna.

Pretpostavimo da smo preti vojnom osvajanjem posebno zlokobna totalitarna vlada; ako osvajanje uspe, svi ćemo izgubiti većinu naše slobode i mnogi od nas će izgubiti svoje živote. Tvrdi se da nas samo obavezna vojna služba može zaštititi. Moguća su dva odgovora. Prvi je da, pošto je prisil vazda pogrešna, treba da odbacimo obaveznu službu bez obzira na posledice. Pokušao sam da pokažem da taj odgovor nije zadovoljavajući — u najboljem slučaju on bi nas trebalo navesti da sami odbijemo da sprovodimo obaveznu službu, dok se nadamo da će nam neko sa manje principa nametnuti jednu. Privremeno ropstvo je, na kraju krajeva, bolje od trajnog ropstva.

Drugi mogući odgovor je poricanje da je masovno regrutovanje neophodno. To se može učiniti na mnogo načina. Ekonomista je sklon da tvrdi da je prikupljanje poreza u gotovini i njihovo korišćenje za zapošljavanje vojnika uvek efikasnije od prikupljanja poreza u vidu rada; moralista može tvrditi da društvo čiji članovi neće dobrovoljno braniti ono što je, nije vredno odbrane. Ja sam sam koristio prvi argument mnogo puta i verujem da je u okolnostima u kojima se SAD trenutno nalaze on ispravan. Ali pitanje kojim se trenutno bavim nije da li je pod sadašnjim okolnostima, ili čak pod verovatnim okolnostima, masovno regrutovanje poželjno. Pitanje je da li bi ono moglo biti poželjno pod bilo kojim zamislivim okolnostima.

Odgovor je da. Zamislite situaciju u kojoj je šansa da vojnik bude ubijen toliko visoka da će racionalna pojedinca, koji se prvenstveno brine za sopstveni dobrobit, odbiti da se prijavi kao dobrovoljac čak i uz veoma visoku platu. Zamislite dalje da je procenat stanovništva potreban za poraz neprijatelja toliko velik da nema dovoljno patriotskih, ili altruističnih, ili avanturista, ili nerealno optimističnih regruta; kako bi se rat pobedio, vojska takođe mora uključivati sebične pojedince sa realističnim pogledom na troškove i koristi za njih samog pridruživanja vojsci. Regruteri i propovednici će, naravno, ukazati takvim pojedincima da će, ako svi odbiju da se bore, biti osvojeni i da će im biti gore nego kada bi svi dobrovoljno krenuli u borbu. Pojedinac će odgovoriti, ispravno, da on odlučuje samo o tome šta on radi, a ne o tome šta svi ostali rade. Ako svi ostali postanu dobrovoljci, on može bezbedno ostati kod kuće. Ako niko drugi ne postane dobrovoljac, a on postane, gotovo sigurno će biti ubijen, a ako ne bude ubijen, biće porobljen.

U takvim okolnostima, vojsku bi se moglo regrutovati bez masovnog regrutovanja plaćanjem veoma visokih plata i finansiranjem istih porezima koji su toliko visoki da svako ko se ne prijavi dobrovoljno umre od gladi. Prisiljavanje putem poreza je tada neuporedivo sa prisilom putem masovnog regrutovanja. Iako bi libertarianac i dalje mogao tvrditi da je nametanje bilo čega od toga — bilo masovnog regrutovanja ili poreza — nemoralno i da bi on sam odbio da to uradi, meni je teško da vidim kako može poreći da bi, u okolnostima koje sam pretpostavio, radije video sebe i sve ostale privremeno porobljene od strane sopstvene vlade nego trajno porobljene od strane nečije druge.

Poenta ovog argumenta nije da treba da imamo masovno regrutovanje. Zapravo, ne samo da verujem da je pod sadašnjim okolnostima masovno regrutovanje loša stvar, već verujem i da je, ako vlada ima moć da nametne masovno regrutovanje, mnogo verovatnije da će ga koristiti kada ne bi smela, nego da će se desiti prilično malo verovatne okolnosti koje sam opisao. To je, međutim, praktičan argument koji zavisi od okolnosti određenog vremena i mesta, a ne argument principa koji bi se primenjivao svuda i u svako vreme.

Možda ono što ovi primeri pokazuju nije da ne možemo da prihvatimo jednostavnu izjavu libertarijanskog principa, već samo da sam izabrao pogrešan. Možda bi trebalo da zamenimo izjavu o tome šta bi neko trebalo da radi („nikada ne inicira prisilu“) izjavom o tome koji bi cilj trebalo da teži („čini sve što minimizira ukupnu količinu prisile“). Tada su i oduzimanje puške i nametanje masovnog regrutovanja, u specifičnim okolnostima koje sam opisao, ne samo u skladu sa libertarijanskim principom, već i zahtevane od strane istog.

Iako ne mogu da govorim u ime drugih libertarijanaca, smatram da ova verzija libertarianizma ne odgovara uvek mojoj moralnoj intuiciji. Pretpostavimo da je jedini način na koji mogu da sprečim nekoga da mi ukrade dvesto dolara krađa vaše puške od sto dolara, koju vi ne želite da mi pozajmite ili prodate, i korišćenje te puške da se odbranim. Rezultat je smanjenje ukupne količine prisile, barem ako količinu merimo vrednošću onoga što je ukradeno. Ipak, čini se, barem meni, da je krađa puške i dalje pogrešna.

Drugi problem sa ovim pristupom je taj što on ne pomaže kada moramo da biramo između male cene prisile i ogromne cene u nečem drugom. Pretpostavimo da slučajno znate da će svi na svetu sutra umreti usled neke prirodne katastrofe, recimo sudara Zemlje sa velikim asteroidom, osim ako to ne sprečite. Dalje pretpostavimo da jedini način da se to spreči uključuje krađu opreme vredne sto dolara od nekoga ko je, po vašem mišljenju, opravdano poseduje tu stvar. Vaš izbor je jednostavan: prekršiti libertarijanske principe krađom nečega ili pustiti sve da umre.

Šta ćete uraditi? Ne možete opravdati krađu kao način minimiziranja ukupne prisile. Ubijanje od strane asteroida nije prisila, jer to ne čini osoba. Nakon udara asteroida više nikada neće biti prisile, jer neće ostati niko ko bi mogao da vrši prisilu ili da bude pod prisilom.

Govoreći za sebe, odgovor je da kradem. Kada ovakva pitanja postavim drugim libertarijancima, jedan uobičajen odgovor je panični pokušaj da se problem reinterpretiše tako da prestane da postoji. Jedan primer bi mogao biti odgovor da, pošto će i sama osoba od koje kradete biti ubijena ako ne uzmete uređaj, on bi bio u prilog tome da ga vi uzmete, tako da vi zapravo ne kradete, već koristite uređaj na način na koji bi on želeo da vi to učinite da zna ono što vi znate. Drugi odgovor bi mogao biti da ne bi trebalo da kradete opremu jer vaše verovanje da će to spasiti svet može biti pogrešno.

Svi takvi izbegavanja su uzaludna. Uvek mogu da izmenim pretpostavke kako bih pitanje vratila u njegov prvobitni oblik. Možda se vlasnik uređaja slaže da je njegovo korišćenje neophodno ako svet treba spasiti, ali je star, umoran od života i ne voli previše svoje bližnje. Možda je situacija toliko jasna da se svi slažu da ćemo svi umreti bez vašeg čina krađe.

Naš odgovor na ovakva pitanja pokazuje da mi zapravo ne verujemo u jednostavne, pojedinačne vrednosti. Većina libertarijanaca, uključujući i mene, veruje da je libertarijansko društvo i pravedno i privlačno. Dovoljno je lako tvrditi da smo za pridržavanje libertarijanskih principa bez obzira na posledice, s obzirom na to da verujemo da bi posledice bile najprivlačnije društvo koje je svet ikada upoznao. Ali tvrdnja da stavljamo individualna prava iznad svega drugog je, za većinu nas, netačna. Iako pridajemo određenu vrednost, možda i veoma veliku vrednost, individualnim pravima, mi im ne pridajemo beskonačnu vrednost. Možemo pretvarati da je suprotno samo odlučnim odbijanjem da razmatramo situacije u kojima bismo možda morali da biramo između individualnih prava i drugih stvari koje su takođe od velike vrednosti.

Moja svrha nije da tvrdim da treba da prestanemo da budemo libertarijanci. Moja svrha je da tvrdim da libertarijanizam nije kolekcija direktnih i nedvosmislenih argumenata koji sa sigurnošću uspostavljaju skup neprikosnovenih propozicija. To je pre pokušaj primene određenih ekonomskih i etičkih uvida na veoma komplikovan svet. Što se to pažljivije radi, to je veća verovatnoća da će se otkriti više komplikacija i što više kvalifikacija mora postaviti na svoje rezultate.

[11] Za moj ne baš zadovoljavajući pokušaj rešavanja ovog pitanja, pogledajte Poglavlje 57.