U prethodnom poglavlju tvrdio sam da jednostavne izjave libertarijanskog principa dovode do neprihvatljivih zaključaka i da se stoga moraju odbaciti. Nema očigledne logičke nedoslednosti u moralnom principu koji implicira da nikome ne bi trebalo dozvoliti da diše, ali to nije princip koji će mnogi ljudi verovatno prihvatiti.

Jedan mogući odgovor je da je libertarijanizam apsolutni princip, vrhunska vrednost koja se ne može prevazići, ali da on nije adekvatno izražen jednostavnim izjavama koje sam napadao. Ako su te izjave samo aproksimacije mnogo komplikovanijeg i suptilnijeg opisa libertarijanskog principa, teško je iznenaditi se što aproksimacija ponekad otkazuje u teškim situacijama.

Ovo je stav prema kojem osećam dosta simpatije, ali on nije veoma koristan za odgovaranje na pitanja iz stvarnog sveta, barem dok neko ne uspe da proizvede adekvatnu izjavu o tome šta su libertarijanski principi zapravo. Moralna filozofija je veoma stara disciplina i njen tempo napretka nije bio brz u poslednjim vekovima, tako da ne planiram da držim dah dok čekam.

Drugi odgovor, i on prema kojem takođe osećam dosta simpatije, jeste da u svetu postoji niz važnih vrednosti. One se ne mogu poređati u bilo kakvu jednostavnu hijerarhiju ili, barem, neće moći u skorije vreme. Individualna sloboda je važna vrednost sama po sebi, a ne samo kao sredstvo za sreću, pa ne bismo trebalo da budemo spremni da žrtvujemo velike količine nje u zamenu za male količine sreće. Ali sloboda nije jedina vrednost, niti je beskrajno važna u poređenju sa drugim vrednostima, pa ne bismo trebalo da budemo spremni da žrtvujemo neograničene količine sreće za male dobitke u slobodi.

Treća mogućnost je da je konflikt između libertarijanskih i konsekvencijalističkih vrednosti samo prividan. Možda postoji neka duboka veza između ta dva, tako da je libertarijanska etika, pravilno shvaćena, skup pravila koji vodi ka maksimumu ljudske sreće. Protivprimeri dati u prethodnom poglavlju se tada moraju interpretirati kao neka kombinacija grešaka u vezi sa onim što je moguće — iz nekog razloga te situacije nisu mogle nastati u stvarnom svetu — i grešaka u vezi sa onim što implicira ispravna izjava libertarijanskog principa. Nešto slično ovome sugerišu argumenti onih libertarijanskih filozofa koji tvrde da svoje principe ne dobijaju generalizacijom onoga što im se čini ispravnim ili pogrešnim, već dedukcijom skupa pravila koji je prikladan prirodi čoveka.

Jedan argument u korist ovog pristupa jeste taj što se on uklapa u zapažanje da libertarijanizam i utilitarianizam, iako su prilično različiti u principu, često vode do istog zaključka. Kroz veći deo ove knjige koristio sam konsekvencijalističke argumente da opravdam libertarijanske zaključke. Čineći to, pružio sam dokaze da su potencijalni konflikti između ova dva pristupa, o kojima sam diskutovao u prethodnom poglavlju, izuzetak, a ne pravilo. U poglavlju 31 pokušao sam da pokažem da bi institucije anarho-kapitalizma težile da generišu libertarijanske zakone. Ključni korak u tom argumentu bio je moj tvrdnji da je vrednost koju pojedinci imaju u tome da mogu sami da vode svoj život tipično veća od vrednosti koju bilo ko drugi ima u tome da može da ih kontroliše — ili drugim rečima, da povećanja slobode teže povećanju ukupne koristi.

Četvrta mogućnost, poslednja koju ću razmotriti, jeste da je libertarijanizam pogrešan i da umesto njega treba da prihvatimo utilitarianizam. Prema strogom utilitarianističkom položaju, pravila, postupci, etika, moraju se suditi isključivo prema njihovom uticaju na sumu (neki utilitaristi bi rekli prosek) ljudske sreće. Šta god što povećava sreću je dobro, šta god što je smanjuje je loše. Libertarijanski principi su tada vrednovani samo kao sredstvo, skup pravila koji često dovodi do povećanja ukupne koristi i koji treba odbaciti kada to ne čini. Ovo je ponovo moguća interpretacija argumenata koji tvrde da izvode libertarijanske principe iz prirode čoveka, mada, prema mom iskustvu, nije interpretacija koju oni koji iznose takve argumente žele da prihvate.

Jedan argument protiv utilitarianizma je taj da on ne može biti ispravno moralno pravilo jer ne postoji način da znamo da li ga pratimo. Ne možemo posmatrati korist drugih ljudi i stoga nismo u stanju da procenimo šta će je povećati. Čak i ako bismo mogli da posmatramamo pojedinačnu korist, ne znamo kako da uporedimo korist različitih ljudi i tako nemamo način da procenimo da li povećanje sreće jedne osobe balansira gubitak druge osobe.

Smatram ovaj argument neubedljivim jer je tvrdnja na kojoj se zasniva previše jaka. Razmotrite čin kupovine poklona. Ako zaista nemate nikakvo znanje o tome šta druge ljude čini srećnim, tada je kupovina poklona čisto nagađanje; mogli biste podjednako lako da otvorite nasumičnu stranicu kataloga, bacite strelu u njega i kupite šta god pogodite. Niko u to ne veruje; da verujemo, ne bismo kupovali poklone.

Razmotrite sud koji dodeljuje odštetu. Ako zaista ne znamo ništa o koristi drugih ljudi, kako sud može odlučiti koliko neko duguje meni zbog slomljene ruke? Koliko sudija zna, uživao sam u tome što mi je ruka polomljena. Pretpostavljajući da mi se to nije dopalo, on nema načina da zna da li je moja nekorist zbog polomljene ruke izražena u jednom peniju ili u milijardu dolara.

Dajem poklone, dodeljujemo odštete i ne verujemo da je korist drugih ljudi potpuno neposmatralna. Ono u šta verujemo, ili barem u šta većina nas veruje, jeste da svako od nas zna više o sopstvenim vrednostima nego većina drugih ljudi i da su ljudi stoga obično bolje situirani kada sami odlučuju šta žele. To je jedan od glavnih argumenata u korist slobodnog društva. Od toga je dug korak do tvrdnje da ne znamo ništa o vrednostima drugih ljudi.

Čak i da smo potpuno nesposobni da posmatramo vrednosti drugih ljudi, to ne bi nužno sprečilo konstruisanje društva dizajniranog da maksimizuje ukupnu korist. Svaka osoba poznaje svoje vrednosti, tako da svi mi zajedno poznajemo vrednosti svih ljudi. Da bismo maksimizovali ukupnu korist društva, konstruisali bismo pravila i institucije koje bi koristile sve te informacije putem nekog sistema decentralizovanog donošenja odluka, gde svaka osoba donosi odluke koje zahtevaju specifično znanje koje ona poseduje.

Ovo, naravno, nije samo apstraktna mogućnost. Jedan od najjačih argumenata u korist dopuštanja ljudima da slobodno komuniciraju na tržištu pod institucijama prava svojine jeste to što je to najbolji poznati način za korišćenje decentralizovanog znanja društva, uključujući i znanje koje svaki pojedinac ima o sopstvenim vrednostima. Oblast ekonomske teorije dobrovoljnosti (welfare economics) uglavnom se sastoji od analize pravila koja vode do optimalnih ishoda u određenim okolnostima, gde se ishodi procenjuju u odnosu na preferencije pojedinaca. Jedan od utemeljivača moderne ekonomije, uključujući veliki deo teorije dobrovoljnosti, bio je Alfred Marshall, ekonomista i utilitarianista koji je ekonomsku teoriju delimično posmatrao kao način pronalaženja načina za maksimizaciju ukupne koristi.

Čak i ako se individualne preferencije mogu posmatrati, bilo direktno ili kroz njihove postupke, i dalje ostaje problem njihove upoređivanja. Kako možemo reći da li nešto što jednu osobu čini gorom situiranom, a drugu boljom, proizvodi neto povećanje ljudske sreće?

Odgovor, verujem, je da možda nismo sposobni da takva poređenja izvršimo veoma dobro ili da jasno opišemo kako ih vršimo, ali ih ipak radimo. Kada odlučite da nekome čiji je dom upravo izgoreo date hranu i odeću u vrednosti od deset dolara, umesto da pošaljete ček od deset dolara kao neželjeni poklon nasumičnom milioneru, vi izražavate mišljenje o tome ko od njih više vrednuje novac. Kada odlučujete gde ćete odvesti svoju decu na odmor, vi donosite složenu procenu o tome da li će njihova ukupna sreća biti veća kampujući u šumi ili šetajući uz obalu mora. Ne možemo svesti odluku na pitanje preciznog proračuna, ali malo ko od nas sumnja da je nesreća koju osoba A oseća zbog uboda igle manja od nesreće koju osoba B oseća zbog mučenja do smrti.

Utilitarizam je moguće moralno pravilo. Teškoće u primeni tog pravila na probleme iz stvarnog sveta su značajne, ali su iste te teškoće i kod primene alternativnog pravila, kao što je minimiziranje prisile. Osoba bi se suočila sa veoma sličnim problemima u definisanju i merenju količine prisile, kao i u proceni kompromisa između povećane prisile za jednu osobu i smanjene prisile za drugu.

Utilitarizam je moguće moralno pravilo, ali to nije pravilo koje sam voljan da prihvatim. Zašto? Iz istog razloga zbog kojeg odbacujem sve jednostavne tvrdnje libertarijanizma: zato što mogu da konstruišem hipotetičke situacije u kojima mi se čini jasnim da to pravilo daje pogrešan odgovor.

Vi ste šerif malog grada koji je pogođen serijom posebno brutalnih ubistava. Srećom, ubica je napustio grad. Nažalost, meštani ne veruju da je ubica otišao i smatraće vašu tvrdnju da jeste pokušajem opravdanja vaše sopstvene nesposobnosti da ga uhvatite.

Emocije su na vrhuncu. Ako se ubica ne pojavi, tri ili četiri nevina osumnjičena biće lincžovana. Postoji alternativa. Možete falsifikovati dokaze kako biste nekoga okrivili. Jednom kada bude osuđen i obešen, problem će nestati. Da li bi trebalo to da uradite?

Na osnovu utilitarističkih razloga, čini se jasnim da je odgovor da. Ubijate jednu nevinu osobu, ali spasavate nekoliko njih, i nemate razloga da verujete da će ona koju ubijete vrednovati život više od onih koje spasavate. Vi sami možda možete osetiti nelagodnost zbog saznanja da ste okrivili nevinu osobu, ali ako postane dovoljno loše, uvek možete izvršiti samoubistvo, ostavljajući profit od vrednosti barem jednog života u vidu koristi.

Nisam voljan da prihvatim taj zaključak. U ranijem hipotetičkom primeru rekao sam da bih ukrao. U ovom, ne bih okrivio nekoga. Da spasim milion života, možda, ali za neto dobit od jednog ili dva, ne. Iz toga proizilazi da nisam utilitarista.

Iako odbacujem utilitarizam kao krajnji standard za to šta bi trebalo ili ne bi trebalo da se dogodi, verujem da su utilitaristički argumenti, ili generalnije konsekvencijalistički argumenti, obično najbolji način za odbranu libertarijanskih stavova. Iako većina ljudi ne veruje da je maksimiziranje ljudske sreće jedina stvar koja je bitna, većina veruje da je ljudska sreća važna. Libertarijanci nisu jedini koji izbegavaju konflikte verujući da sistem koji favorizuju funkcioniše i moralno i praktično. U meri u kojoj mogu da pokažem da određeni libertarijanski predlog — ukidanje zakona o heroinu, ili zakona o minimalnoj zaradi, ili cele vlade — proizvodi privlačne rezultate, imam argument koji će imati određenu težinu u ubeđivanju gotovo bilo koga da ga podrži.

Dakle, jedan razlog da svoje argumente zasnimam na posledicama, a ne na pravdi, jeste taj što ljudi imaju veoma različite ideje o tome šta je pravedno, ali se generalno slažu da je činjenje ljudi srećnim i prosperitetnim dobra stvar. Ako se protiv zakona o heroinu borim na osnovu toga što oni krše prava zavisnika, ubeledi ću samo druge libertarijance. Ako tvrdim da zakoni o drogi, čineći drogu neuporedivo skupljom, predstavljaju glavni uzrok kriminala povezanog sa drogom, i da loša kontrola kvaliteta tipična za ilegalno tržište predstavlja glavni izvor smrti povezanih sa drogom, možda ću ubediti čak i ljude koji ne veruju da zavisnici imaju prava.

Drugi razlog za korišćenje praktičnih, a ne etičkih argumenata je taj što mnogo više znam o tome šta funkcioniše nego o tome šta je pravedno. To je delom pitanje specijalizacije; proveo sam više vremena proučavajući ekonomiju nego moralnu filozofiju. Ali mislim da to nije jedini razlog. Jedan razlog zašto sam proveo više vremena proučavajući ekonomiju je taj što mislim da se više zna o posledicama institucija nego o tome šta jeste ili nije pravedno, odnosno da je ekonomija mnogo bolje razvijena nauka od moralne filozofije.

Ako je tako, implikacije nisu ograničene samo na najbolji izbor argumenata kojima bi se drugi ubedili. U prethodnom poglavlju dao sam dugačku listu pitanja za koja nisam video način da koristim libertarijanske principe kako bih odgovorio. U sledećem poglavlju ću tvrditi da su to pitanja na koja se, barem u principu, može odgovoriti korišćenjem ekonomske teorije kako bi se otkrilo koja pravila maksimizuju ljudsku sreću. Ako je tako, onda ekonomija nije samo bolji način ubeđivanja drugih. Ona je i bolji način da shvatim šta ja lično podržavam.