Želimo da znamo kakvi bi zakoni jednog društva — bilo da je državnjačko ili anarhističko — trebalo da budu. Očigledan način da to saznamo jeste da počnemo od opštih principa pravde i vidimo koji su zakoni neophodni da bi ih se implementirali. U ranijem poglavlju tvrdio sam da to ne može biti urađeno; libertarijanski principi pravde ne mogu, barem onako kako danas postoje, odgovoriti na dovoljno relevantnih pitanja. Oni ne pružaju način da se odluči šta bi trebalo biti uključeno u prava svojine, kako se ona mogu legitimno braniti ili kako bi se kršenja trebala kažnjavati.

Kada kažem da libertarijanski principi ne mogu odgovoriti na pitanja, ne mislim samo na to da je odgovoriti na njih teško. To bi bilo tačno gde god da krenemo; to su teška pitanja. Mislim da ne vidim kako uopšte početi sa odgovorima na ta pitanja — koje činjenice su mi potrebne, koje proračune treba da uradim. Kao da sam suočen sa inženjerskim problemom, a nemam način da saznam kako da počnem sa postavljanjem relevantnih jednačina.

Možda neko drugi zna kako to da uradi — ali neko drugi ne piše ovu knjigu. Moje rešenje je da pronađem drugačiju polaznu tačku iz koje ću rešiti problem. Ta polazna tačka je utilitarianizam. Kao moralni filozof, ja sam libertarijanac, u meri u kojoj sam išta. Kao ekonomista, ja sam utilitarianac.

Većinu ove knjige mogao bi neko opisati kao utilitarianistički pristup libertarijanizmu, ali samo koristeći termin „utilitarijanistički“ u veoma opštem smislu. Moj pristup bi se preciznije mogao opisati kao konsekvencijalistički. Pokušao sam da pokažem da libertarijanske institucije proizvode privlačne rezultate, ali nisam definisao „privlačne“ kao nešto toliko specifično kao što je težnja ka maksimizaciji ukupne sume ljudske sreće. U ovom poglavlju, međutim, pokušavam da odgovorim na mnogo specifičnija pitanja, ne samo „da li treba da imamo prava svojine?“, već „tačno kakva bi prava svojine trebalo da imamo?“. Da bih to učinio, zahtevam precizniju definiciju cilja koji pokušavam da postignem. Kada završim, vaš zaključak, ako se složite sa svime što kažem, ne bi trebalo da bude „trebalo bi da imamo prava svojine X, Y i Z“, već pre „Ako bismo želeli da maksimizujemo ukupnu korist, želeli bismo prava svojine X, Y i Z.“

Čak i ako to mogu dokazati, zašto bih se uopšte trudio? Prihvatanjem filozofske pozicije za koju verujem da je netačna samo zato što olakšava odgovor na određeni skup pitanja, zar ne pravim istu grešku kao pijanac koji je, izgubivši novčanik usred kvarta, tražio ga ispod ulične svetiljke na uglu jer je tamo bilo bolje svetlo?

Mislim da ne. Čak i ako utilitarianizam nije istinit, on i dalje može biti koristan. Čini se da postoji bliska korelacija između pravila koja ljude čine slobodnim i pravila koja ih čine srećnim; zato su to bili Istočni Nemci, a ne Zapadni Nemci, koji su podigli žičane ograde i stražarske kule na svojoj zajedničkoj granici. Možda ta korelacija potiče iz neke duboke veze između slobode i sreće, možda je to samo slučajnost. U svakom slučaju, ona postoji. Zaključujem da, razrešavanjem pitanja koja bi pravna pravila najbolje učinila ljude srećnim, mogu saznati nešto o tome koja su pravna pravila pogodna za slobodno društvo.

Drugi razlog zašto bi utilitarianistički argumenti mogli biti korisni jeste taj što, čak i ako ne mogu reći šta bi pravila trebalo da budu, oni nam u određenim okolnostima mogu reći šta će ona biti. U poglavlju 31 pokušao sam da pokažem da institucije anarho-kapitalizma teže da proizvedu ekonomski efikasno pravo. Razrešavanjem pitanja koja bi pravna pravila bila ekonomski efikasna, možemo saznati nešto o tome kakva bi pravila bila generisana u takvom društvu. Richard Posner, jedan od vodećih pisaca o ekonomskoj analizi prava, izneo je istu tvrdnju za postojeći korpus običnog prava. Ako je u pravu, onda je ekonomska efikasnost korisna za razumevanje toga šta pravo jeste, kao i šta bi trebalo da bude. Ekonomska efikasnost i ukupna sreća su, kao što ćete ubrzo videti, blisko povezani; prvo se najbolje može razumeti kao približna mera drugog.

Treći razlog je predložen na kraju prethodnog poglavlja. Većina ljudi, uključujući i mene, su barem delimično utilitaristi. Iako demonstracija da određeno pravno pravilo teži povećanju ukupne ljudske sreće ne dokazuje da je to pravilo dobro, to je jak argument za njega. Pošto nemam veoma dobar način da rešim neslaganja o vrednostima, ima smisla zasnovati svoj argument na vrednostima koje većina ljudi deli.

Konačni razlog je taj što se, bez obzira na to da li ljudi brinu o ukupnoj sumi ljudske sreće, većina nas prilično brine o sopstvenoj sreći. Ako određeno pravno pravilo povećava prosečni nivo sreće, postoji barem pretpostavka da će me, u proseku i na duge staze, učiniti boljim. To je razlog, iako ne nužno ubedljiv razlog, zbog kojeg bih trebalo da ga podržavam.

Iz svih ovih razloga ima smisla pitati koja pravna pravila teže maksimizaciji ljudske sreće. Ostatak ovog poglavlja posvećen je pokušaju odgovora na to pitanje. Moj alat za to je ekonomska analiza prava. Prvi koraci su objašnjenje šta znači ekonomska efikasnost, kako se ona može koristiti za odabir pravnih pravila i zašto može biti koristan mera ukupne sreće.

Razmotrimo neku promenu koja utiče samo na dve osobe. Za svaku od njih, može se pitati koliko je ta promena vredi, koliko bi dolara, ako je potrebno, platila da bi je dobila (pozitivna vrednost) ili sprečila (negativna vrednost). Zatim bi se mogli sabrati odgovori kako bi se dobila vrednost u dolarima za efekat promene. Ako je jedna osoba bila voljna da plati četiri dolara da bi dobila promenu, a druga dva dolara da bi je sprečila, promena bi se mogla opisati kao povećanje ukupne vrednosti za dva dolara. Sličan proračun mogao bi se izvršiti sa bilo kojim brojem ljudi, sabirajući pozitivne vrednosti onih koji podržavaju promenu i negativne vrednosti onih koji joj se protive. Ako je neto rezultat pozitivan, promenu opisujemo kao ekonomsko poboljšanje ili povećanje efikasnosti, a ako je negativan, kao ekonomsko pogoršanje ili smanjenje efikasnosti.

Iako merimo vrednosti u dolarima, novac zapravo ne mora biti uključen. Promena može biti prenos jabuke od vas meni. Jabuka vama vredi dva dolara, a meni četiri. Vi biste platili do dva dolara da zadržite jabuku, tako da promena ima vrednost od minus dva dolara za vas. Ja bih platio do četiri da dobijem jabuku, tako da promena ima vrednost od plus četiri dolara za mene. Promena proizvodi ekonomsku dobit od dva dolara.

Kako bismo saznali da li je određena promena proizvela neto dobit ili neto gubitak? Najbolji način bio bi da posmatramo vrednosti ljudi kao što se ogledaju u njihovim postupcima. Pretpostavimo da vam ponudim tri dolara za jabuku i vi prihvatite. Činjenica da ja dajem ponudu implicira da je jabuka meni vrednija od tri dolara. Činjenica da vi prihvatate implicira da je ona vama vrednija manje od tri dolara. Pretpostavljajući da smo mi jedine osobe na koje to utiče, prenos mora rezultirati neto dobiti. Generalizujući argument, zaključujemo da svaka dobrovoljna transakcija koja nema efekta na treće strane mora rezultirati ekonomskim poboljšanjem.

Dobrovoljne transakcije su poboljšanja, ali poboljšanja nisu nužno dobrovoljne transakcije. Pretpostavimo da sam izgubljen u šumi i gladan. Naletim na vašu zaključanu kabinu, upadnem unutra i koristim telefon da pozovem pomoć. Budući i zahvalan i odgovoran, ostavljam vam kovertu sa dovoljno novca da se šteta nadoknadi nekoliko puta. Razmena nije dobrovoljna; niste mi dali dozvolu da upadnem u vašu kabinu. Ali, baš kao i kod dobrovoljne transakcije, oboje smo na kraju u boljoj situaciji (pretpostavljajući da je moj proračun o tome koliko ostaviti bio tačan), tako da je došlo do neto poboljšanja.

U oba slučaja — prodaje jabuke i upadanja u kabinu — novčana isplata je pružila dokaz da je promena bila neto dobit, ali je dobit proizvedena promenom, a ne isplatom. Isti dobitak od dva dolara dogodio bi se i da ste slučajno izgubili jabuku, a ja je našao, iako bi u tom slučaju to bio zbir dobitka od četiri dolara i gubitka od dva dolara, umesto zbira dva dobitka od po jedan dolar (vi izgubite jabuku vrednu dva dolara, dobijete tri dolara; ja dobijem jabuku vrednu četiri dolara, platim tri dolara).

Do sada sam govorio o promenama, a ne o pravilima. Sledeći korak je da se zapitamo koje pravno pravilo će rezultirati samo efikasnim promenama, promenama koje proizvode neto ekonomsku korist. U slučaju jabuke, želimo pravilo koje će rezultirati time da jabuka bude prebačena meni ako i samo ako je meni vrednija nego tebi, jer je tek tada prenos ekonomsko poboljšanje. Očigledno rešenje je da dopustimo prenos ako i samo ako se obojica složimo oko toga. Ako je jabuka meni vrednija nego tebi, napraviću ti ponudu za nju koju ćeš prihvatiti; ako nije, neću. U ovom slučaju, rešenje su jednostavno prava svojine, sprovedena kaznom za bilo koga ko ukrade jabuku.

Šta je sa slučajem kolibe? Prava svojine neće rešiti taj problem, pošto vlasnik kolibe nije dostupan da iznajmi upotrebu svog telefona. Ovog puta rešenje je pravilo o šteti. Ako provalim u kolibu i predam se zbog toga, dugujem vlasniku isplatu jednaku iznosu štete koju sam nanio njegovoj imovini. Ako upotreba njegovog telefona nije vredna te cene, nastaviću da lutam; ako jeste, provaliću. To je, u svakom slučaju, ekonomski efikasan ishod.

Sada sam stigao dovoljno daleko da možete videti kako se, u principu, ekonomska analiza može koristiti da bi se utvrdilo kakvi zakoni bi trebalo da budu. Pre nego što pređem na detaljnije razmatranje ova dva primera i primenu analize na neke od problema pomenutih u poglavlju 41, prvo treba da popunim nedostajući korak u argumentaciji. Govorio sam o maksimizaciji ukupne sreće i o ekonomskom poboljšanju, ali nisam pokazao da ta dva imaju bilo kakve veze jedno sa drugim. Nisam pokazao kada ili zašto činjenica da je neka promena ekonomsko poboljšanje implicira da ona povećava ukupnu korisnost.

Postoje dve važne razlike između ekonomskog i filozofskog kriterijuma. Prva se odnosi na merenje korisnosti za pojedinca, a druga na poređenje korisnosti različitih ljudi.

Definišući vrednost, ekonomista prihvata sopstvenu procenu pojedinca o tome da li mu nešto čini boljim ili ne. Ako više preferiram dobijanje jabuke i gubitak četiri dolara nego da ne uradim ni jedno ni drugo, to pokazuje da je jabuka meni vredna najmanje četiri dolara. Ta definicija vrednosti je ono što ekonomisti nazivaju principom otkrivene preference. Mogućnost da grešim u proceni sopstvenog interesa, da sam voljan da platim za jabuke iako su loše po mene, se zanemaruje.

Jedna implikacija te pretpostavke je da je vrednost heroina za zavisnika od heroina jednako stvarna kao vrednost insulina za dijabetičara. Ako niste voljni da prihvatite takve implikacije, zaključićete da ekonomsko poboljšanje nije nužno povećanje ukupne ljudske sreće; deo stečenih vrednosti može predstavljati greške pojedinaca u vezi sa onim što je u njihovom sopstvenom interesu. I dalje možete pristati na to da je, za većinu ljudi u većini slučajeva, otkrivena preferencija najbolji dostupan način merenja vrednosti i da je ekonomska efikasnost stoga dobro, iako ne savršeno, merilo ukupne sreće.

Druga divergencija između ekonomskog poboljšanja i povećane korisnosti uključuje poređenja između ljudi. Sabirajući pojedinačne vrednosti kako bismo odlučili da li je neka promena poboljšanje ili pogoršanje, mi smatramo da dobitak od jednog dolara jednoj osobi samo poništava gubitak od jednog dolara drugoj osobi. Postupamo kao da dolar (ili ono što dolar može da kupi) vredi istu količinu sreće za svakoga. Prilično jasno, to nije istina.

Ako je pravilo koje ekonomista koristi za međuljudska poređenja pogrešno, zašto bismo ga koristili i kako nam ono može reći bilo šta o tome koja pravna pravila maksimizuju ukupnu sreću? Odgovor na prvo pitanje je da koristimo to pravilo jer je moja vrednost za jabuku mnogo lakša za posmatranje od moje korisnosti za jabuku. Možemo posmatrati moju vrednost za jabuku kroz to koliko sam voljan da platim za nju i možemo, kao što sam upravo demonstrirao, postaviti pravna pravila (prava svojine) koja mi daju jabuku ako i samo ako je njena vrednost meni veća od njene vrednosti bilo kome drugom.

Sistem pravila koji bi mi dao jabuku samo ako bih ja iz nje izvukao veću korist nego bilo ko drugi, bio bi mnogo teže konstruisati. Moje akcije pokazuju moju korist od jabuke u odnosu na moju korist od nekog drugog dobra za koje nudim razmenu (u ovom slučaju dolara), a ne u odnosu na korist koju neko drugi ima od iste jabuke. Da bi se jabuka dala osobi koja je od nje izvukla najveću korist, neko bi morao da proceni koliko je jabuka svaku od nas učinila srećnijom. Posmatranje koristi drugih ljudi možda nije nemoguće, ali je mnogo teže nego posmatranje sopstvene koristi. Iz toga proizilazi da je mnogo lakše dizajnirati institucije koje maksimizuju vrednost, koje proizvode promene ako i samo ako su ekonomska poboljšanja, nego dizajnirati institucije koje maksimizuju ukupnu korist.

Lakše je otkriti šta povećava vrednost nego šta povećava korist, ali da li je odgovor na to od bilo kakve koristi? Zar ponovo ne tražim tamo gde je svetlo najbolje, umesto tamo gde sam ispustio novčanik? Mislim da ne. U mnogim situacijama, mada ne u svim, činjenica da je promena ekonomska poboljšanje, što povećava ukupnu vrednost, snažan je dokaz da ona takođe povećava i ukupnu korist. Pošto su promene ekonomske vrednosti mnogo lakše merljive od promena koristi, možemo prethodno koristiti kao zamenu za drugo.

Razmotrimo, na primer, ukidanje carine na uvozne proizvode iz SAD. Pretpostavimo da možemo pokazati (kao što u mnogim slučajevima možemo) da, pored toga što koristi našim trgovačkim partnerima u inostranstvu, to predstavlja ekonomska poboljšanje za stanovnike SAD, da je dobit Amerikanaca koji su u boljoj situaciji kao rezultat ukidanja carine (radnici i akcionari u američkim izvoznim industrijama i američki potrošači uvezenih proizvoda ili proizvoda koji konkurišu uvozu), izražena u dolarima, veća od gubitka onih koji su u lošijoj situaciji (radnici i akcionari u industrijama koje konkurišu uvozu). Pojedinačni dobitnici i gubitnici mogu imati veoma različite vrednosti za jedan dolar; promena koja jednom od njih donosi šest dolara koristi, a drugom šteti za pet dolara, nije nužno poboljšanje ukupne koristi. Ali i dobitnici i gubitnici su velike i raznolike grupe i nema očiglednog razloga da se očekuje da će jedna grupa, u proseku, vrednovati dolare više ili manje od druge. Ako je prosek približno isti za obe grupe, tada promena koja proizvodi dobitak u vrednosti verovatno proizvodi i dobitak u koristi. To je bio argument koji je koristio Alfred Marshall, koji je izumeo ideju ekonomskog poboljšanja, kako bi opravdao njegovo korišćenje kao približnog načina za identifikovanje promena koje povećavaju ukupnu korist.

Približavanje bi trebalo da bude dobro sve dok razmatramo situacije u kojima nema razloga da se očekuje da će dobitnici i gubitnici, u proseku, imati različite koristi za dolar, odnosno različite odnose između vrednosti merene u dolarima i koristi merene u nekim apsolutnim jedinicama sreće. U mnogim slučajevima to je razumna pretpostavka. Kupci i prodavci jabuka, izgubljeni lovci i vlasnici zaključanih koliba u šumi, verovatno su slični ljudi, čak i isti ljudi u različito vreme.

Postoji jedan očigledan izuzetak. Očekujemo, kao opšte pravilo, da što više novca imate, to je dodatni dolar manje vredan vama, i stoga da, u proseku, jedan dolar predstavlja više sreće nekome sa veoma malo novca nego nekome sa mnogo novca. Zato retko dajemo milostinju milionerima. Stoga očekujemo da će, ako dobitnici i gubitnici imaju veoma različite prihode, neto promena vrednosti biti loš pokazatelj neto promene sreće.

Promena koja bogataša učini za deset dolara siromašnijim, a siromašnog za devet dolara bogatijim, predstavlja ekonomska pogoršanje, ali može vrlo dobro povećati količinu sreće na svetu. Isto važi i za promenu koja šteti velikoj grupi bogatih ljudi u ukupnosti od deset miliona dolara, a koristi velikoj grupi siromašnih ljudi u ukupnosti od devet miliona. Očigledan zaključak, koji su mnogi utilitarianisti izveli, jeste da je redistribucija prihoda dobra stvar. Oporezivanje bogatih i davanje novca siromašnima može biti ekonomska pogoršanja, zbog troškova naplate i demotivacije, a ipak predstavlja utilitarianско poboljšanje.

Moji razlozi za neslaganje sa tim zaključkom su dva. Prvi je taj što, pošto su siromašni, po pravilu, politički slabi, oni su barem jednako verovatno žrtve vladinih transfera prihoda kao što su i korisnici. To je poenta koju sam izneo u poglavlju 4. Drugi je taj što će borba među grupama koje pokušavaju da postanu korisnici, a ne žrtve, verovatno biti skupa, što praktično sve nas, i bogate i siromašne, čini u lošijem položaju u društvu koje dozvoljava takvu redistribuciju nego u onom koje to ne dozvoljava. To je poenta koju sam izneo u poglavlju 38. Ta dva poglavlja bila su utilitarna kritika jedne od glavnih doktrina koja deli utilitariste od libertarijanaca.

Nekoliko strana ranije napustio sam temu specifičnih pravila kako bih pokazao vezu između ekonomskog poboljšanja i povećanja ukupne sreće, kako bih pokazao zašto dizajniranje pravila radi maksimizacije ekonomske efikasnosti ima smisla kao način povećanja ljudske sreće. To sam sada uradio. Nisam pokazao da su ekonomsko poboljšanje i povećanje ukupne koristi isto; nisu. Pokazao sam zašto je prvo približna mera drugog i može, u praktične svrhe, biti najbolja dostupna mera. Čitaoci koji nisu ubeđeni možda će želeti da pogledaju Marshallov originalni argument ili detaljniju diskusiju o ekonomskoj efikasnosti u jednoj od mojih drugih knjiga, prvi naveden u Dodatku II, a drugi u Dodatku I. Čitače koji su studenti ekonomije treba upozoriti da su to skoro jedina mesta gde treba tražiti. Moderni ekonomski tekstovi osim mojih koriste drugačiju, mada u većestinske svrhe ekvivalentnu, definiciju poboljšanja.

Sada je vreme da se vratimo razmatranju specifičnih pravila. Pitanje koje ću istraživati jeste kako bi se dizajnirala pravna pravila da se maksimizuje ekonomska efikasnost, kako bi se omogućile promene koje su ekonomska poboljšanja i sprečile promene koje su ekonomska pogoršanja.

Razmotrimo ponovo rešenje problema jabuke. Ako ne sprovodimo prava svojine nad jabukama, mogu se dogoditi najmanje dve vrste neefikasnih promena. Prvo, jabuke mogu biti prenete od vlasnika koji ih više vrednuju lopovima koji ih manje vrednuju. Drugo, lopovi mogu trošiti vreme i novac kradući jabuke umesto da ih kupuju.

Pretpostavimo da je jabuka tebi vredna dva dolara, a meni četiri dolara. Umesto da je kupim za tri dolara, ušunjam se u tvoj voćnjak noću i ukradem je, uz trošak od vrednosti jednog dolara u vremenu i trudu. Ti si u lošijem položaju za dva dolara (vrednost jabuke tebi), a ja sam u boljem položaju za tri dolara (vrednost jabuke meni minus moj trošak da je nabavim), tako da postoji neto dobitak od jednog dolara; moja krađa jabuke je ekonomska poboljšanja u odnosu na to da je uopšte ne dobijem. Ali ne dobijanje jabuke nije jedina alternativa; mogao sam je umesto toga kupiti. Krađa jabuke je gora od kupovine jabuke, jer bi to proizvelo neto dobitak od dva dolara. Efikasan pravni sistem će uključiti neki način da to učini interesom ljudi koji žele jabuke da ih kupe umesto da ih kradu. Zato kažnjavamo lopove.

Koliko ih treba da kažnjavamo? Ako bi svi lopovi bili uhvaćeni, kazna jednaka vrednosti onoga što je ukradeno bila bi dovoljna; pošto je krađa stvari više muka nego njihova kupovina, krađa bi bila manje privlačna od dve alternative. Ako je uhvaćen samo deo lopova, recimo jedan od deset, isti argument sugeriše da bi kazna trebala biti srazmerno povećana. Ako je kazna za krađu jabuke deset puta veća od cene kupovine jedne, tada krađa lopova, u proseku, košta onoliko novca koliko i kupovina, uz više muka.

Sada imamo isto pravilo za jabuke i za kolibe. Pravilo koje sam predložio za nekoga ko je upao u kolibu bilo je da plati kaznu jednaku učinjenoj šteti — pod uslovom da se sam preda. Uključio sam taj uslov kako bih napravio slučaj u kojem je verovatnoća da bude uhvaćen bila jedan.

Kako bi se eliminisale neefikasne transakcije, iznos kazne (ili verovatnoća pomnožena iznosom, ako je uhvaćen samo deo lopova) mora biti barem vrednost onoga što je ukradeno. Slučaj kolibe u šumi je argument protiv toga da kazna bude bilo koja veća od toga. Iako bismo mogli imati jedno pravno pravilo za jabuke, a drugo za kolibe, možda je lakše imati jedinstven set pravila koji definiše šta su prava svojine i šta se dešava ako ih prekršite. Takav set pravila treba da uzme u obzir mogućnost da su neka kršenja prava svojine, kao što je zalutali lovac koji upada u kolibu, poželjne promene koje se iz nekog razloga ne mogu postići putem dobrovoljne razmene. Kazna niža od nanesene štete dozvoljava neke neefikasne promene; kazna viša od nanesene štete sprečava neke efikasne. Dakle, idealna kazna je jednaka nanesenoj šteti, adekvatno prilagođena verovatnoći hvatanja i osude krivca.

Preciznija analiza bi u mnogim aspektima dopunila ovaj zaključak kako bi uzela u obzir komplikacije kao što su troškovi sprovođenja zakona (sprečavanje neefikasnih zločina ponekad može koštati više nego što vredi) i mogućnost greške u utvrđivanju krivice. Čitaoci zainteresovani za takvu analizu naći će je u mojoj Law’s Order.

Do sada sam tretirao verovatnoću hvatanja lopova kao da je to jednostavno prirodna činjenica. Nije. Angazovanjem više policajaca ili ponuđivanjem većih nagrada možemo povećati verovatnoću da će lopovi biti uhvaćeni. Prilikom postavljanja sistema pravnih pravila, jedna od odluka koju treba doneti jeste da li da uhvatimo polovinu lopova i svakom od njih kaznimo dvostruko onoliko koliko je ukrao, uhvatimo desetinu lopova i svakog kaznimo deset puta više od onoga što je ukrao, ili da uhvatimo jednog lopova na hiljadu i streljamo ga.

Birajući odgovarajuću kombinaciju kazne i verovatnoće, mi vršimo kompromis između dve vrste troškova. Trošak sprovođenja je trošak hvatanja kriminalaca: plaćanje policajaca, deljenje slika traženih kriminalaca ili šta god. Trošak kazne je trošak kažnjavanja kriminalaca nakon što ih uhvatimo. Kako prelazimo sa kombinacije visoke verovatnoće i male kazne na kombinaciju niske verovatnoće i velike kazne, troškovi sprovođenja opadaju, jer moramo da uhvatimo samo jednog kriminalca na sto umesto jednog na dva. Troškovi kazne, međutim, teže rastu sa veličinom kazne. Dakle, mi maksimizujemo ukupnu vrednost birajući kombinaciju verovatnoće i kazne koja proizvodi odgovarajući nivo odvraćanja — verovatnoća pomnožena kaznom jednaka šteti uzrokovanoj zločinom — uz najniži trošak.

Šta je trošak kazne i zašto on raste sa veličinom kazne? Razmotrimo prvo novčanu kaznu. Trošak za kriminalca je iznos novca koji mora da plati; to što moram da platim novčanu kaznu od deset dolara čini me tačno deset dolara siromašnijim. Taj trošak je, međutim, uravnotežen koristi za onoga ko prima kaznu: žrtva u sistemu građanskog prava, gde se kazna naziva naknada štete, ili država u sistemu krivičnog prava. Neto trošak novčane kazne je samo administrativni trošak njenog naplaćivanja.

Kako veličina kazne postaje veća, postaje manje verovatno da je kriminalac može platiti kao novčanu kaznu, a verovatnije je da ona mora poprimiti neki drugi oblik, kao što je zatvor ili pogubljenje. Zatvor i pogubljenje služe barem jednako dobro kao i novčane kazne u odvajanju ljudi od kršenja prava svojine drugih ljudi, ali trošak za kriminalca više nije korist za nekog drugog. Kada kriminalac izgubi život, niko drugi ne dobija dodatni život u zamenu. Kada ste zatvoreni, niko ne dobija slobodu koju vi gubite i neko mora da plati dodatni trošak održavanja zatvora.

Spoznaja da je kažnjavanje skupo pruža deo odgovora na još jedan problem pomenut u Poglavlju 41, koliko sigurni moramo biti da je neko kriv pre nego što ga osudimo. Kažnjavanje nevinih rezultira istim vrstama troškova kao i kažnjavanje krivih, a da pritom ne pruža korist od odvraćanja. Dizajnirajući optimalni sistem pravnih pravila, moramo uravnotežiti trošak kažnjavanja nevinih optuženih sa troškovima višeg standarda dokaza: zapošljavanjem više policajaca i oslobađanjem više krivih optuženih.

Jedan zaključak je da ćemo želeti viši standard dokaza za prestup koji rezultira skupom kaznom, kao što je pogubljenje, nego za prestup koji rezultira jeftinom kaznom, kao što je novčana kazna. To je, zapravo, način na koji naš sadašnji pravni sistem funkcioniše. Viši standard dokaza je potreban u krivičnim slučajevima („izvan svake razumne sumnje“) nego u građanskim slučajevima („prevaga dokaza“). Ovo nije samo pitanje pažljivijeg postupanja u važnijim slučajevima; plaćanje odštete od milion dolara je veća kazna od dve nedelje zatvorske kazne, ali je standard dokaza potreban za njeno nametanje niži.

Sada smo videli, barem na opšti način, kako i zašto treba sprovoditi prava svojine. Postoji jedna karakteristika analize koja mi je zanimljiva, a neki čitaoci je mogu smatrati šokantnom. U izračunavanju troškova i koristi čiji zbir pokušavamo da maksimizujemo, troškovi i koristi za lopova imaju istu težinu kao troškovi i koristi za žrtvu. Procenjujući da li je promena bila neefikasna i da je stoga treba sprečiti, dobitak za kriminalca bio je u ravnoteži sa troškovima za žrtvu. Birajući kombinaciju verovatnoće i kazne, uključili smo trošak kazne za kriminalca zajedno sa troškovima sprovođenja i troškovima koje plaća (ili koristima koje prima) sudski sistem u ukupnom zbiru koji treba minimizovati.

Ono što je ovde zanimljivo jeste to što izvodimo libertarijanske rezultate umesto da ih pretpostavljamo. Počinjemo sa pretpostavkom, utilitarianizmom, koja ne govori ništa o relativnoj vrlini lopova i žrtava. Završavamo sa pravnim sistemom u kojem se lopovi kažnjavaju.

Pre nego što napustimo pitanje sprovođenja prava svojine i pređemo na raspravu o tome kako ta prava treba definisati, postoji još nekoliko stvari koje vredi primetiti. Kao što sam istakao u prethodnom poglavlju, postoje dva načina merenja korisnosti. Jedan je spolja, pokušavajući da se proceni koliko neko drugi nešto vrednuje; tvrdio sam da to nije nemoguće, ali da je teško to učiniti veoma dobro. Drugi je iznutra; svako od nas zna prilično mnogo o tome šta vrednuje i njegovi postupci odražavaju to znanje.

Pravna pravila koja sam predložio koriste oba metoda. Jabuke se raspoređuju putem otkrivene preference; ako mislim da je jabuka meni vrednija nego što vi mislite da je vama vredna, kupiću je od vas. Zaključane kolibe u šumi se raspoređuju kombinacijom otkrivene preference i spoljašnjeg posmatranja. Lovac odlučuje da li će upasti u kolibu prema tome koliko vrednuje pristup telefonu, ali sud odlučuje o odšteti koju mora platiti prema tome koliko smatra da vlasnik vrednuje to što mu vrata nisu polomljena. Ovo je tačka koju sam ranije naveo, kada sam sugerisao da je postojanje sudova koji dodeljuju odštete dokaz da verujemo da je moguće znati nešto o vrednostima drugih ljudi.

Ako je otkrivena preferencija bolji način merenja vrednosti, zašto ne konstruišemo pravni sistem koji se u potpunosti oslanja na otkrivenu preferenciju i nikada ne pokušava da izmeri vrednost nečega za nekog drugog? Odgovor je sugerisan primerom kolibe u šumi. Pošto vlasnik nije prisutan kada se pojavi izgubljeni lovac, nema načina da se pregovara o ceni za korišćenje vlasnikovog telefona.

Postoje li načini da se ovaj problem reši bez imanja vrednosti procenjene od strane suda? Možda. Vlasnik bi mogao sam da odluči koliko mu smeta što ljudi upadaju u njegovu kolibu i da postavi cenovnik na vratima: 50 dolara za polomljenu bravu i još deset za korišćenje telefona. Problem je u tome što postoje mnoge različite situacije u kojima bi jedna osoba mogla veoma želeti da koristi tuđe vlasništvo, a da pritom nema priliku da prvo dobije dozvolu; cenovnik bi morao biti veoma dugačak i možda bi bilo neophodno postaviti ga ne samo na vrata, već na svako drvo. On bi morao da pokrije ne samo razbijanje vrata radi korišćenja telefona, već i neovlašćeni ulazak u posed dok beži od medveda, sečenje mrtvog drveta da bi napravio vatru kako ne bi izmrzao, a možda čak i rušenje kolibe buldozerom kako bi se zaustavilo širenje šumskog požara. Uzimajući sve u obzir, korišćenje suda za procenu štete čini se praktičnijim rešenjem.

Druga alternativa bila bi unapred dogovoriti ugovor između lovca i vlasnika imovine koji bi definisao okolnosti i uslove pod kojima bi prvi mogao da koristi imovinu drugog. I ovde postoje praktične poteškoće zbog raznolikosti mogućih problema i velikog broja ljudi koji su uključeni. Svaki pojedinačni lovac ima veoma malu verovatnoću da se izgubi i da mora da upadne u kolibu, a još manju verovatnoću da će morati da upadne u bilo koju konkretnu kolibu. Pregovaranje o uslovima unapred za događaj koji ima samo jednu šansu na deset miliona da se desi verovatno nije vredno truda. Ako pokušamo da sastavimo unapred pripremljene ugovore koji pokrivaju svaku moguću nepredviđenu situaciju, nećemo imati vremena za išta drugo.

Ono što ovi primeri sugerišu jeste da nije praktično uspostaviti pravni sistem u kojem su ishodi u potpunosti određeni otkrivenim preferencijama i dobrovoljnim transakcijama. Istovremeno, pošto tržište pruža jeftiniji i precizniji način merenja vrednosti, želeli bismo sistem koji koristi sudove samo kada tržišta nisu održiva alternativa. Ako, na primer, postoji neka klasa slučajeva gde smo sigurni da su tržišne transakcije uvek praktične i da je stoga efektivni nivo kriminala nula, kažnjavanje bismo mogli učiniti mnogo većim od sudske procene nanete štete („kaznena odšteta“) kako bismo smanjili verovatnoću da greške u sudskom sistemu podstiču neefikasne zločine. Celokupna diskusija o takvim pitanjima ponovo bi nas odvela izvan onoga što se može obraditi u jednom poglavlju.

Upravo sam završio skiciranje odgovora na jedan od problema postavljenih u ranijem poglavlju, a to je odgovarajuća kazna za lopova. Čineći to, postavio sam osnovu za odgovaranje na dva druga pitanja postavljena u tom poglavlju: odgovarajuća ograničenja za rizične aktivnosti i odgovarajuća definicija prava svojine.

Slučaj rizične aktivnosti, kao što je primer pilota sa malom šansom da sruši bilo gde u krugu od hiljadu milja od svoje polazne tačke, sličan je slučaju gladnog lovca. Pilot, za razliku od lovca, zapravo ne odlučuje da upadne u nečiju kuću. On odlučuje koliko često će leteti, koliko često će proveravati svoj avion i kakvu će bezbednosnu opremu kupiti. Donoseći te odluke, on kontroliše verovatnoću da će na kraju ući u nečiju kuću kroz krov. Slično tome, neko ko vozi automobil ili koristi dinamit da ukloni panjeve sa svog zemljišta ne bira da ima nesreću koja rezultira povređivanjem druge osobe ili oštećenjem tuđe imovine. On, međutim, bira koliko će voziti ili eksploatisati i koliko će pažljivo to raditi. U svakom slučaju, odgovarajuće pravno pravilo je ono koje ga primorava da plati svaku štetu uzrokovanu njegovim postupcima. Prema takvom pravilu, on će preduzeti akciju ako i samo ako mu je njena vrednost dovoljno velika da nadoknadi verovatnu štetu koju izaziva.

Celovita rasprava o komplikacijama povezanim sa problemima rizika ponovo bi nas odvela daleko izvan okvira čak i veoma dugog poglavlja. Jedna od tačaka kojima bismo morali da se pozabavimo je mogućnost da neko čiji avion uništi moju kuću možda neće imati dovoljno novca da plati štetu, čak i pod pretpostavkom da je živ da to učini. Ako je to slučaj, možda bismo želeli pravila koja bi omogućila potencijalnim žrtvama da mi zabrane poletanje, osim ako ne mogu da pokažem da imam odgovarajuće osiguranje. Druga tačka je da su nesreće često proizvod odluka koje donose obe zainteresovane strane. Vaš automobil ne bi udario u moj bicikl da ja ne bih vozio u tamnoj odeći noću, ali moja nepažnja bi proizvela samo incident koji je izbegao udar kada bi vaše kočnice radile ispravno. Ovo otežava dizajniranje efikasnih pravila za kontrolu nesreća. Ako znam da ćete biti odgovorni za sve troškove nesreće, nemam podsticaj da preduzimam mere predostrožnosti; ako znate da ću ja biti odgovoran, vi nemate podsticaj; ako je odgovornost podeljena između nas, oboje imamo neefikasno nizak podsticaj.

Poslednje pitanje kojim treba pozabaviti je kako treba definisati prava svojine, pitanje koje je implicitno u mojoj raspravi o narušavanju poseda od strane pojedinačnih fotona i pojedinačnih molekula ugljen-dioksida. Počinjemo time što primećujemo da ono što nazivamo pravom svojine, na primer vlasništvo nad parcelom zemljišta, zapravo predstavlja složen paket takvih prava. Prema trenutnom američkom zakonu, to uključuje pravo da zabranite narušavanje poseda, ali ne i, u većini okolnosti, pravo da pucate u uljeze ili da postavljate nagazne mine tamo gde očekujete da će zakoračiti. To ne uključuje pravo da zabranite prelet letelica niti narušavanje poseda od strane malog broja molekula ugljen-dioksida ili fotona. Pitanja koja sam postavio u Poglavlju 41 su pitanja o tome šta pripada tom paketu.

Na prvi pogled se čini da je odgovor očigledan; kada steknem zemljište, steknem sva prava povezana sa njim. Problem je u tome što su neka prava povezana sa više od jedne parcele zemljišta. Pravo da odlučite da li svetlosni snop prelazi granicu sa vašeg zemljišta na moje povezano je i sa mojim i sa vašim vlasništvom. To je korisno meni jer, ako kontrolišem to pravo, mogu vas sprečiti da ispaljujete laserske snopove prema mojim ulaznim vratima. Mogu vas čak sprečiti da usmerite baterijsku lampu u prozor moje mračne sobe. To je korisno vama jer, ako ne posedujete to pravo, ne možete raditi ništa na svom posedu što se može videti sa mog.

U ovom konkretnom slučaju, postoji očigledno rešenje zasnovano na zdravom razumu; imate pravo da stvarate bilo kakvu svetlost čija se intenzitet može videti, ali ne i osetiti. Linija se povlači negde između najjače svetlosti koju verovatno će proizvesti vaše uobičajene aktivnosti i najslabije koja bi verovatno mogla da nanese štetu mom imovini. Osim ako vaše uobičajene aktivnosti ne uključuju testiranje visokofrekventnih lasera ili nuklearnog oružja na otvorenom, ne bi trebalo da bude problema u pronalaženju odgovarajuće razdelne linije.

Međutim, problem se javlja u velikom broju različitih oblika, za mnoge od kojih ne postoji lak odgovor. Čovek može dobiti neku predstavu o nejasnoći oko toga koje pravo pripada kom paketu čitajući dobar zbornik slučajeva iz deliktnog prava. Pravni slučajevi iz stvarnog sveta uključivali su pitanja kao što je to da li moja zgrada može da blokira vašu sunčevu svetlost, da li mi je dozvoljeno da nadogradim svoju kuću tako da sprečim vaš dimnjak da pravilno uvlači dim, i da li je fabrici bombona dozvoljeno da proizvodi vibracije u zemlji koje postaju problem tek kada susedni lekar izgradi ordinaciju na svom posedu koji se nalazi pored fabrike.

Prvi korak u rešavanju takvih problema je shvatanje da problem nije jednostavno to što jedna osoba povređuje drugu; da je tako, mogli bismo zabraniti povredu ili tražiti odštetu. To je zapravo slučaj dve osobe koje su uključene u neusklađene aktivnosti. Moja fabrika bombona ne bi predstavljala problem da ste vi svoju ordinaciju izgradili negde drugde na svom placu; vaše izgradivanje ordinacije tamo gde ste je izgradili ne bi predstavljalo problem da ja ne bih vodio fabriku bombona. Ovo je drugačiji način da se kaže da relevantno pravo — u ovom slučaju, pravo da odlučim da li mogu da koristim mašineriju koja proizvodi vibracije na vašem zemljištu — čini se da pripada u dva različita paketa prava, mom vlasništvu nad mojim zemljištem i vašem vlasništvu nad vašim.

Drugi korak je shvatiti da u mnogim slučajevima nije presudno kako su početni paketi prava definisani, barem sa aspekta ekonomske efikasnosti. Ako je pravo vredno dvoje ljudi, a pripada onome ko ga manje vrednuje, njegov komšija mu uvek može ponuditi da ga otkupi. Ako imate pravo da mi naredite da zatvorim svoju fabriku slatkiša, ja umesto toga mogu ponuditi da platim troškove rušenja vaše konsultantske sobe i ponovnog izgradnje na drugoj strani placa. Ako je pravo meni vrednije nego vama, trebalo bi da budem u stanju da dam neku ponudu koju ćete prihvatiti.

Ovaj uvid nas vodi do Koasove teoreme, nazvane po Ronald Koasu, ekonomisti čije su ideje u velikoj meri odgovorne za ovaj deo poglavlja. Koasova teorema glasi da će bilo koja početna definicija prava svojine dovesti do efikasnog ishoda, pod uslovom da su transakcioni troškovi nula.

Uslov — nula transakcionih troškova — jednako je važan kao i sama teorema. Pretpostavimo da počinjemo sa definicijom prava svojine koja zabranjuje neovlašćen ulazak fotona; bilo ko može da mi zabrani da napravim svetlost koju on može da vidi. Pravo da odlučim da li ću upaliti ili ne svetla u svojoj kući vrednije mi je nego mojim komšijama, pa bi u principu trebalo da budem u stanju da kupim njihovo odobrenje. Problem je u tome što mnogo ljudi živi u vidokrugu moje kuće. Kupovina odobrenja od većine njih ne donosi nikakvu korist, jer mi je potrebno odobrenje od svih. Rezultat će verovatno biti teška pregovaračka igra, u kojoj će barem neki od mojih komšija pokušavati da mi iznuše značajan deo vrednosti moje zemlje u zamenu za njihovo odobrenje da je koriste.

Ovo sugeriše da, prilikom odlučivanja o tome kako bi prava trebalo da budu upakovana, postoje dva važna razmatranja. Prvo je da, koliko god je to moguće, prava treba da idu u onaj paket u kojem su najvrednija. Pravo na kontrolu vazduha metar iznad komada zemlje vrednije je vlasniku nego bilo kome drugom, pa vlasništvo nad zemljom obično uključuje i vlasništvo nad prostorom neposredno iznad nje. Drugo je da, pošto će ispravna kompozicija paketa prava često biti neizvesna i može se menjati tokom vremena, ona treba da budu definisana na način koji omogućava što lakše trgovanje pravima. Prava svojine treba definisati na način koji minimizira transakcione troškove verovatnih transakcija.

Jedno od pitanja o kojima treba odlučiti je kako upakovati prava; drugo, blisko povezano pitanje, jeste koja su to prava koja pakujemo. Da li moje pravo da zabranim intenzivna svetla i zvuke sa mog imanja znači da mogu zabraniti komšiji da testira lazere i nuklearno oružje — i održava bučne zabave — ili samo da mogu potražiti odštetu naknadno?

Odgovor je sugerisan u ranijoj raspravi. Tamo gde se transakcije između dve strane lako organizuju, kao u slučaju kada su uključena samo dva komšije, mnogo toga govori u korist apsolutnog prava zabrane koje je podržano kaznenim odštetama. Na taj način sud ne mora da se bavi teškim zadatkom merenja mog troška zbog toga što sam izložen eksploziji ili zbog toga što mi neko ne da da spavam. Ako je ono što moj komšija želi da uradi dovoljno važno za njega, on može ponuditi da kupi moje odobrenje — ili moju zemlju.

Ali tamo gde su transakcije nepraktične, pravilo o odšteti može biti najbolje rešenje. Nepraktično je kupovati pravo na ispuštanje neprijatnih isparenja od svih tih tri hiljade ljudi koji povremeno mogu osetiti miris onoga što izlazi iz mog dimnjaka. Čak i ako je meni mnogo vrednije da mogu da vodim svoju fabriku nego njima da ne osećaju taj miris, neću moći da kupim odobrenje od svih njih. Suočavam se sa istom vrstom pregovaračkog problema kao u prethodnom slučaju neovlašćenog ulaska fotona; jedan pojedinac koji odbija dogovor može sprečiti celu prodaju. Efikasna pravna pravila bi mogla dodeliti relevantno pravo mojim komšijama umesto meni, ali da to bude pravo na naplatu odštete, a ne pravo na zatvaranje fabrike.

Verujem da sam sada opravdao naslov ovog poglavlja. Pokazao sam da ekonomska analiza može odgovoriti na pitanja o tome kakav bi zakon trebalo da bude, na koja ja ne mogu da odgovorim — i za koja verujem da se ne mogu odgovoriti — na osnovu libertarijanskih principa.

Ta tvrdnja se mora kvalifikovati na nekoliko načina. Pokazao sam kako zakon treba da bude samo u smislu u kojem inženjerski udžbenik pokazuje kako bi most trebalo da se izgradi. Inženjerski udžbenik pokazuje kako se opšti fizički principi mogu primeniti na specifične informacije, kao što su čvrstoća dostupnih materijala i širina reke koja treba da bude premostena, kako bi se utvrdilo kako izgraditi specifičan most. Pokazao sam kako se ekonomski principi mogu primeniti na specifične informacije, kao što je vrednost jednog prava u odnosu na vlasnika drugog ili troškovi povezani sa organizovanjem različitih vrsta transakcija, kako bi se utvrdilo koja pravna pravila maksimizuju ljudsku sreću u određenom društvu. Ekonomija je novija oblast od inženjerstva i više se zna o čvrstoći materijala nego o troškovima transakcija, pa inženjerski udžbenik bolje obavlja svoj posao nego što ja mogu svoj.

Druga kvalifikacija je ukazivanje na to da je ono što sam dao u ovom poglavlju veoma skiciran opis jednog dela velike oblasti. Potpuna analiza onoga što ekonomsku efikasnost impliciraju pravna pravila zahteva nekoliko tomova, od kojih još nisu svi napisani. Štaviše, pitanje o tome koja su pravila ekonomski efikasna nije jedino pitanje kojim se bavi ekonomska analiza prava, već samo pitanje koje mi se čini najrelevantnijim za ovu knjigu. Veliki deo postojeće ekonomske i pravne literature posvećen je veoma različitim ciljevima: razumevanju zašto određena pravna pravila postoje i kakve su njihove posledice.

Većina ideja koje sam objašnjavao izmišljena je u poslednjih pedeset godina; one su deo oblasti koja se još uvek razvija i čiji je veliki deo još uvek kontroverzan. Čitaoci koji su zainteresovani za mnogo detaljniji prikaz ekonomske analize prava, uključujući veliki deo mog sopstvenog rada u toj oblasti, naći će ga u mojoj Law’s Order. Takođe im može biti zanimljivo i sledeće poglavlje. Ono je zasnovano na jednom od mojih objavljenih članaka i opisuje društvo u kojem su se svi zakoni, uključujući i zakon protiv ubistva, sprovodili privatno.

Pre završetka poglavlja, potrebno je izneti još jednu poslednju kvalifikaciju. Ekonomska efikasnost je samo približna mera ukupne koristi, a ukupna korist je samo veoma delimičan opis onoga što ja, i mislim, drugi ljudi vrednujemo. Čak i ako možemo dokazati da su određena pravna pravila ekonomski efikasna, iz toga ne sledi nužno da treba da budemo u njihovu korist.

Ono što smatram zanimljivim i korisnim kod ekonomske analize prava nije to što mi ona sa sigurnošću govori kakav bi zakon trebalo da bude, već to što počinje sa ciljevima zasnovanim na onome što većina nas želi, a što se očigledno ne odnosi na pitanja ispravnog i pogrešnog, i završava se odgovorima — zaključcima o tome kakav bi zakon trebalo da bude — od kojih nisu svi očigledni.