Mnogi libertarijanci koji u principu zastupaju slobodnu imigraciju imaju ozbiljne rezerve u vezi sa njenim implikacijama u praksi. Meksikanac koji napusti Meksiko kako bi prihvatio bolje plaćen posao u SAD čini i sebe i ostatak nas boljim, ali onaj koji napusti posao u Meksiku da bi išao na socijalnu pomoć u SAD čini sebe boljim na naš račun. Stoga se ponekad tvrdi da ukidanje barijera za migraciju ima smisla samo ako prvo ukinemo državnu redistribuciju.

Jedan mogući odgovor je da današnji imigranti zapravo ne dolaze zbog socijalne pomoći i da, u proseku, plaćaju više poreza nego što primaju. Julian Simon je istakao ovu tačku i pružio dosta dokaza za to. Njena glavna slabost je u tome što opisuje ljude koji emigruju prema našim sadašnjim zakonima o imigraciji, zakonima koji otežavaju onom tipu ljudi koji bi išli na socijalnu pomoć da legalno emigruju i čine rizičnim za ilegalne imigrante da traže socijalnu pomoć. Situacija bi mogla biti drugačija u režimu slobodne imigracije. U poglavlju 14 sam predložio kao moguće rešenje problema za imigrante da ne budu ispunjavali uslove za socijalnu pomoć tokom svojih prvih petnaest godina boravka.

Argument protiv imigracije uzima nivo redistribucije kao dat i ukazuje na njegov uticaj na to ko migrira gde i zašto. Takođe bi trebalo razmotriti uzročnost u suprotnom smeru, uticaj migracija na nivoe redistribucije. Što je ljudima teže da se pomeraju iz jedne zemlje u drugu, to je redistribucija politički privlačnija. Mogućnost redistribucije teži da poveća neefikasnu migraciju, ali mogućnost migracije teži da smanji neefikasnu redistribuciju.

Razmotrimo vladu u svetu slobodne migracije koja pokušava da odluči da li će povećati ili smanjiti nivo socijalne pomoći. Davanje novca ljudima može biti politički privlačno, ali prikupljanje poreza da bi se to platilo nije. Povećanje od deset procenata na tom nivou privući će siromašne iz inostranstva, naduven će spiskove socijalne pomoći i povećati troškove za mnogo više od deset procenata. Smanjenje od deset procenata izazvaće da neki siromašni koji su trenutno na socijalnoj pomoći migriraju u zemlje sa velikodušnijim politikama, smanjujući troškove za mnogo više od deset procenata. Postojanje lake migracije čini politike socijalne države manje atraktivnim, sa rezultatom da će nivoi redistribucije verovatno biti niži.

Iako nisam video ovaj argument korišćen u diskusijama o međunarodnoj migraciji, on je uobičajen u diskusijama o migracijama između država. Američki zagovornici socijalne države rutinski tvrde da bi socijalna pomoć trebalo da bude na federalnom, a ne na državnom nivou, upravo zato što je državna socijalna pomoć ograničena pretnjom migracija između država. Zaista, jedno moguće objašnjenje zašto su se SAD sporije kretale ka socijalnoj državi u odnosu na evropske zemlje jeste to što je evropska redistribucija bila vršena od strane nacionalnih vlada sa kontrolom nad imigracijom, dok je američka redistribucija bila uglavnom od strane državnih vlada bez takve kontrole.

Argument je takođe relevantan za buduće trendove u Evropi. EU se trenutno kreće ka potpunoj slobodi unutrašnje migracije. Ako je argument koji sam naveo tačan, jedan od rezultata će biti vršenje pritiska na nacionalne vlade da smanje svoj nivo transfernih plaćanja. Rezultat će biti ili smanjenje evropskih socijalnih država ili prenos nadležnosti za redistribuciju sa nacionalnog na supranacionalni nivo.

Za one koji vide redistribuciju prihoda kao nepoželjnu, delom zato što navodi ljude da svoje napore usmeravaju sa produktivnih aktivnosti na pokušaje da maksimizuju transfere koje primaju i minimizuju one koje plaćaju, ovo je argument u korist slobodne imigracije. Oni koji odobravaju socijalnu državu, s druge strane, mogu to videti kao argument protiv. Ali oni bi trebalo da razmotre da održavanje imigracioniških barijera radi zaštite socijalne države znači zaštitu siromašnih Amerikanaca po cenu potencijalnih imigranata koji su mnogo siromašniji, čime se smanjuje nacionalna nejednakost, ali se povećava svetska nejednakost.