Objašnjenja ekonomije ponekad počinju sa Robinsonom Kruzoom na njegovom ostrvu, nastavljaju sa dodavanjem Petka, i odatle se šire na složeniju i realističniju ekonomiju. Ekvivalent za fiziku je analiza trajektorije tačaste mase koja se kreće u vakuumu ili hokejaškog paketa na stolu bez trenja.

U ovom poglavlju primenjujem isti pristup objašnjavanju i odbrani pravnog poretka bez države. Moj cilj nije da proizvedem realističan opis toga kako bi takav poredak mogao izgledati u modernom društvu — to je bio projekat III dela ove knjige. Umesto toga, cilj je da se, na najjednostavniji mogući način, odgovori na argumente onih koji tvrde ne samo da takav poredak ne bi funkcionisao, već da ne može ni da funkcioniše. Dokaz se ruši jednim protivprimerom. Ako mogu da opišem funkcionalni poredak bez države, čak i u mnogo jednostavnijem društvu od našeg, onda dokaz da takav poredak ne može da funkcioniše mora biti pogrešan.

Zamislite društvo u kojem su gustine naseljenosti dovoljno niske da svi poznaju većinu svojih komšija, kao što bi bio slučaj van nekih gradova u trinaest kolonija u 18. veku. To je društvo dovoljno homogeno da se većina ljudi, većinu vremena, slaže oko fundamentalnih moralnih pitanja — da su krađa i ubistvo pogrešni, da su ljudi obavezni da ispunjavaju svoje ugovore, i slično. To ne znači da niko neće izabrati da opljačka ili ubije; ljudi su vešti u pronalaženju izuzetaka u sopstvenu korist za moralna pravila s kojima se inače slažu. Ali to znači da će se, suočeni sa tačnim izveštajem o takvom činu nekog drugog, većina ljudi dovesti do istog zaključka o tome da li je to bilo ispravno ili pogrešno.

Na kraju, neka to bude društvo bez vlade.

Verujem da ste ukrali moju kravu. Javno se žalim i tražim od vas da vratite životinju ili da me nadoknadite. Vi poričete da ste krivi.

Mogao bih da nastavim tako što ću vam zapretiti upotrebom sile, zapretiti da ću ubiti vašu kravu, čak i da ću ubiti vas, ako odbijete moj zahtev, ali to bi bilo nepromišljeno. Naši komšije ne bi imale načina da saznaju da li kažnjavam krivca, kažnjavam nekoga za koga sam pogrešno verovao da je kriv, ili se bavim iznogom pod izgovorom odbrane svojih prava. Neki od njih bi vam mogli pomoći u rezultujućem sukobu, mnogi bi u budućnosti bili oprezni u odnosima sa mnom. Neko od njih bi čak mogao odlučiti da sam javna opasnost — naročito ako bih nastavio i ubio vas — i uklonio me.

Umesto da vam pretim, zahtevam da naš spor prenesete neutralnom arbitru, nekome ko u našoj zajednici ima reputaciju poštene i kompetentne osobe. Nudim, ako arbiter presudi protiv mene, da vam nadoknadim vaše vreme i trud. Tražim od vas da se složite da, ako on presudi da ste zaista ukrali moju kravu, vratite kravu ili njenu ekvivalentnu vrednost i nadoknadite mi trud koji ste mi naneli. Da bih ponudu učinio privlačnijom, dodajem da sam voljan da razmotrim alternativnog arbitru ako želite da predložite nekoga, pod uslovom da ima istu reputaciju kao onaj kojeg ja predlažem.

Razlog zbog kojeg sve ovo radim nije taj što želim da budem siguran da postupam pravedno; zapravo, prilično sam siguran da ste ukrali moju kravu, pošto sam vas video kako odlazite sa njom. Razlog je taj što želim da ponudu učinim dovoljno privlačnom tako da je prihvatite ako ste nevini.

Ako odbijete, naši komšije će zaključiti da ste krivi. Ne samo da neće prigovoriti mojoj pretnji silom protiv vas, već im se može činiti da treba da pomognu, pošto biste sledeći mogli ukrasti jednu od njihovih krava. Ako prihvatite, arbiter presudi protiv vas, a vi zatim odbijete da mi platite odštetu koju je odredio, oni će ponovo zaključiti da ste vi krivac, i ponovo prihvatiti, a možda i pomoći, moju upotrebu sile protiv vas. Iz toga proizilazi da, ako ste krivi i ja to mogu dokazati neutralnom arbitru, vaša jedina praktična opcija je da platite.

Ovo je veoma jednostavno društvo, ali ono sadrži većinu suštinskih karakteristika jedne realističnije zajednice. Kriminalci postoje i ne obuzdavani su moralnim pritiskom, već pretnjom sile. Postoje nesuglasice dobre volje o tome ko kome šta duguje, ali se one mogu rešiti arbitražom. Jednom kada prihvatite arbitra, izgubite i odbijete da platite, drugi više neće smatrati da je nesuglasica bila u dobroj veri.

Koje važne karakteristike sam izostavio? Jedna je problem informacija — kako treće strane, ili u tom slučaju tužioci, znaju kojim arbitrama treba verovati? Koliko moji komšije znaju o tome kako sam se ponašao u prošlosti, a samim tim i kako treba da me gledaju u budućnosti?

These are the same problems that separate a toy model from a more realistic one in the context of ordinary markets. In the world as it is, still more in the world as most libertarians, including those who are not anarchists, want it to be, I still face the problem of deciding which doctors, which teachers, which car repairmen, which computer manufacturers, to trust. We solve that problem in part by word of mouth reputation, in part by professional intermediaries—a university that hires the teacher and has a reputation it wants to maintain, Consumer Reports, rating agencies of various sorts. Part III of this book described what the intermediary institutions in the market for rights enforcement and dispute resolution might look like.

Drugi problem koji sam pretpostavio da ne postoji je ozbiljno neslaganje oko toga koja prava ljudi imaju i ko ih ima. Imaju li žene ista prava kao i muškarci? U kojoj dobi decu treba tretirati kao odrasle osobe? Postoje li robovi sa znatno umanjenim pravima, definisani bilo rasom ili svojom istorijom — možda, kao u klasičnom antičkom dobu, zarobljeni u ratu ili prodati zbog dugova. S obzirom na dovoljno velik stepen neslaganja oko takvih pitanja, moglo bi biti nemoguće pronaći arbitra koji bi bio prihvatljiv i obeju stranama u sporu i većini njihovih suseda. Ali onda, s obzirom na dovoljno velik stepen neslaganja oko takvih pitanja, bilo koje društvo, bilo koji pravni sistem, verovatno će imati problema. Neslaganje oko onog poslednjeg, u SAD, rezultiralo je četvorogodišnjim ratom sa ogromnim gubitkom ljudskih života i uništenjem imovine.

U Poglavlju 44 opisao sam društvo, islandsku sagičku eru, koja je bila posredna između društva igračaka koje sam upravo opisao i modernog bezdržavnog poretka koji sam skicirao u Poglavlju 29. Imalo je zakonodavstvo i sudski sistem, tako da nije zavisilo od vrste neformalnog i decentralizovanog zakonodavstva/sudstva koje sam opisivao. Ali sprovođenje je bilo potpuno privatno; bio je to sistem sukoba u kojem je krajnja sankcija bila privatna sila.

Islandija se dva puta suočila sa sukobom velikih razmera zbog religije. Prvi, godine 1000, bio je između hrišćana i pagana. Rešen je arbitražom nakon nasilja u kojem je ubijeno možda pola desetine ljudi. U poređenju sa sličnim sukobima drugde u Skandinaviji pod nečim što je bilo bliže centralnoj kraljevskoj vlasti, bio je to izvanredno miran ishod.

Drugi je bio prelaz sa katolicizma na luteranizam, na koji je kralj Danske primorio narod skoro trista godina nakon kraja Islandskog zajedništva.

Teško je doći do dokaza o tome kako će alternativni pravni, društveni ili ekonomski sistemi funkcionisati. Ali ti dokazi barem sugerišu da bi decentralizovani pravni sistem mogao lakše da rešava fundamentalne konflikte nego centralizovani sistem. Jedan mogući razlog je taj što ima manje potrebe za uniformnošću — za mnoge, iako ne za sve, probleme, on može dozvoliti različitim ljudima da funkcionišu pod različitim pravilima. Jedan od uslova rešavanja prvobitnog hrišćansko-poganskog sukoba bio je taj da, iako je hrišćanstvo postalo zvanična religija, privatno pagansko obožavanje i dalje bude dozvoljeno.