Predugo vremena, moj prijatelj i kolega Gordon Tullock napisao je poglavlje za knjigu o anarhiji u kojem je tvrdio da je nemoguće iznuditi dogovor kako bi se izašlo iz Hobbesovske anarhije, rata svakog protiv svih. Njegov argument je bio jednostavan: dok nemate državu, nema ničega što bi sprovodilo ugovore, pa bilo koji dogovor do kojeg dođete nema nikakav efekat.

Zaključio sam da je taj argument i očigledan i pogrešan. Kao što bi svako ko je poznavao Gordona razumeo, prilika da to kažem, ako je moguće u štampi, bila je jedna koju nisam mogao da oduprem, pa sam napisao recenziju te knjige. Ovo poglavlje je zasnovano na argumentu iz te recenzije.

Arnold i Bill su jedini stanovnici male Hobbesovske anarhije: nema vlade, nema običaja, nema preexistirajućih pravila. Oboma im se učini da njihova situacija ima ozbiljne probleme. Sve što jedan od njih skupi, drugi bi mogao da ukrade, a provođenje celog vremena čuvajući stvari otežava prikupljanje više toga. Moguće rešenje je da jedan od njih ubije drugog; adekvatne mere predostrožnosti da se to spreči učiniće da je teško raditi bilo šta drugo. Trebalo bi da postoji bolji način.

Arnold predlaže jedan. Kroz šumu protiče potok. On će uzeti jednu stranu za svoju teritoriju, a Bill drugu stranu za svoju. Svako će pristati da ne narušava tuđu teritoriju bez dozvole. Dogovor će se sprovoditi pretnjom nasiljem; Arnold jasno stavlja do znanja da će, ako nađe Billa na svojoj strani potoka nakon što se dogovore oko podele, učiniti sve što može da ga pretera u tuči, i da očekuje da će se Bill ponašati slično. Borba do smrti je verovatno gubitnička postavka čak i za pobednika, pa svako ima jasan podsticaj da se pridržava njihovog dogovora, pod uslovom da svako veruje da je drugi posvećen njegovom sprovođenju.

Arnold i Bill su upravo stvorili privatno vlasništvo nad zemljom. To su uradili ponovnim izumom teritorijalnog ponašanja, strategije preživljavanja koju praktikuju različite vrste životinja, uglavnom ptica i riba. Teritorijalne životinje obeležavaju teritoriju koju zahtevaju i sprovode svoj zahtev strategijom posvećenosti, tako što na neki način prebace prekidač u svom mozgu koji ih tera da sve više i više žestoko napadaju uljeza iz sopstvene vrste što dublje on ulazi u teritoriju. Osim ako uljez nije mnogo veći od branioca, borba do smrti je gubitak za oboje, pa kada uljez shvati da je branilac posvećen borbi, on se povlači.

Vreme prolazi. Arnold pronalazi šumak jabuka, čisti okolno šipražje i bere voće. Bill je pronašao izdanak kamena, sam sebi je nabrusio sekiricu i koristi je da seče drveće kako bi sagradio kolibu — umorio se od kiše. Jednog dana Bill primeti Arnolda, na njegovoj strani potoka, kako ga posmatra dok radi, i priđe da porazgovara, ljubazno ostavljajući svoju sekiricu iza sebe.

Arnold ima ponudu. Ako Bill poseče nekoliko velikih drveća koja trenutno zasenčuju šumak jabuka, Arnold će obećati da će Billu dati jednu korpu jabuka iz svake godine berbe. Bill pristaje na dogovor i izvršava svoj deo ugovora.

Arnold razmatra mogućnost da prevari — branje korpe jabuka je prilično naporan posao i, jednom kada ih ubere, radije bi ih sam pojeo nego što ih preda Billu. Međutim, učini mu se da Bill i dalje ima sekiricu i da je može iskoristiti, ako želi, protiv Arnoldovih jabuka sledeći put kada Arnold bude negde drugde. Ili, ako on to više voli, protiv Arnolda. On odlučuje da isporuči jabuke prema ugovoru.

Razlog zašto Bill dobija jabuke nije to što je posekao drveće koje daje senku, već to što može da poseče drveće jabuka — kada se ugovor jednom prihvati, pretnja, a ne prethodno izvršenje, čini da Arnold isporučuje. Zašto Bill nije mogao da uštedi sebi značajan posao tako što bi počeo sa pretnjom, rekavši Arnoldu da će poseći drveće jabuka osim ako mu Arnold ne plati korpu jabuka da to ne uradi? Na koji način, ako uopšte, sklapanje početnog dogovora i izvršavanje Billovog dela istog menja stratešku situaciju?

Odgovor zahteva kratko skretanje sa teme.

Schellingove tačke: Ideja

Profesor poziva studenta u svoju kancelariju na Jejlu i traži od njega da učestvuje u eksperimentu uz mogućnost nagrade. Cilj je sastati se sa drugim studentom u Njujorku tako što će obojica biti na istom mestu u isto vreme. Ako uspeju, svakom će biti dodeljeno po sto dolara. Niko ne zna ime onog drugog i, čak i ako ga pogodi, nije im dozvoljeno da komuniciraju pre susreta.

Da bi osvojili nagradu, svaki mora da pogodi gde i kada će ga drugi pokušati upoznati. Jedan način da se to uradi je da otkriju koje će vreme i mesto svako od njih videti kao jedinstveno, jer ako njihov kriterijum za izbor proizvede više od jednog odgovora, mogli bi izabrati različite odgovore i tako propustiti jedno drugo. Vreme je lako — s obzirom na naš sistem merenja vremena, podne i ponoć su jedina vremena koja se čine jedinstvenim. To šta će izabrati zavisiće od toga koliko im treba da stignu od Nju Hejvena do Njujorka i kakva su njihova uobičajena navika spavanja. Ako ne traje predugo i ako nisu noćne ptice, podne je očigledan izbor.

Mesto je teže. Kada sam prvi put pročitao o ovom problemu, moj predlog je bio vrh zgrade Empire State. To je u to vreme bila najviša zgrada na svetu, što ju je činilo jedinstvenom u prilično očiglednom smislu. Ispostavilo se, međutim, da takvo mesto nije postojalo. Zgrada ima četiri platne terase raspoređene oko četiri strane, bez očiglednog načina da se odluči na kojoj se sastati. Rečeno mi je da su se u stvarnom eksperimentu, koji je Tomas Šeling predložio pre oko pedeset godina i koji je kasnije neko drugi sproveo, studenti sastali ispod sata na Grand Central stanici, što je za njih bilo očigledno jedinstveno mesto za sastanak. U podne.

Ovo je priča o koordinaciji bez komunikacije. Ono što je čini relevantnom za ovo poglavlje — i za još mnogo toga — jeste to što to opisuje ne samo situacije u kojima ne možete razgovarati jedni sa drugima, već i situacije u kojima možete razgovarati, ali nijedna strana nema dobar razlog da veruje onome što druga strana govori.

Za tu verziju Šelingove ideje, zamenite naša dva studenta sa Jejla sa dva pljačkača banaka. Nakon što su izveli uspešnu pljačku, moraju da odluče kako će podeliti plen pre nego što se raziđu; ako predugo raspravljaju o tome, policija bi mogla da se pojavi. Svako je imao različitu ulogu u pljački i svako veruje da je njegov doprinos bio veći od doprinosa njegovom saučesniku. Predviđam da će novac podeliti ravnomerno, ne zato što bilo ko od njih misli da je to fer, već zato što je to jedina podela koju obojica vide kao jedinstvenu, stoga kao alternativu beskrajnom pregovaranju. Mogu razgovarati jedni sa drugima, ali ako jedan insistira da neće pristati na bilo kakvu podelu koja mu daje manje od 60% novca, drugi nema razloga da mu veruje. Pedeset-pedeset je drugačije.

Ista analiza se primenjuje na širok spektar situacija pregovaranja. Obe strane imaju više koristi ako postignu dogovor, ali bi svaka radije to uradila pod uslovima koji su povoljniji za nju samu. Što duže pregovaraju, to je manja korist koja se deli između njih. U slučaju pljačkača banaka, to je predstavljeno rizikom da će policija doći. U pregovorima između sindikata i menadžmenta, to su izgubljene plate i prihodi tokom štrajka. U pregovorima o traktatu za okončanje rata, to su izgubljeni životi i uništena imovina. Logika sva tri slučaja je ista.

Šelingove tačke: Primena

Dogovor kojim su Arnold i Bil uspostavili svoja međusobna prava svojine bio je rezultat Šelingove tačke koju je pružio potok koji su izabrali kao svoju granicu. Bil je mogao da pokuša da insistira na tome da dobije sve sa svoje strane potoka plus pojas na drugoj strani. Arnold je mogao da postavi sličan zahtev. Mogli su pokušati da podele teritoriju na neki drugi način, povlačeći proizvoljnu liniju koja određuje šta ko dobija. Bilo koja od tih alternativa izazvala bi isti problem sa kojim su se suočili pljačkaši banaka koji su pregovarali oko svog plena. Za bilo koju ponudu koju Bil može da ponudi, Arnold može ponuditi protivponudu koja je povoljnija njemu. Ako predugo pregovaraju, mogu umreti od gladi — ili jedan od njih može izgubiti strpljenje i iskoristiti pogodnu priliku da drugog udari u glavu. Potok omogućava podelu koja je jednostavna, jedinstvena i već definisana.

Pre nego što je zaključen ugovor o jabukama, Bil je mogao pokušati da iznudi jabuke od Arnolda. To bi stvorilo situaciju pregovaranja, igru uzajamnih pretnji. Imaju zajednički interes u tome da Bil ne koristi svoju sekiru ni protiv Arnolda ni protiv Arnoldovog voćnjaka. Imaju sukob interesa oko toga koliko će Arnold platiti Bilu u jabukama. Jedina Šelingova tačka (Schelling point) u toj strateškoj situaciji je da Bil poštuje prvobitnu podelu zemlje, ostavljajući Arnoldu sve njegove jabuke.

Kada Bil izvrši svoju polovinu ugovora, pojavljuje se nova Šelingova tačka — da Arnold plati Bilu po jednu korpu godišnje, kao što je dogovoreno. Sporazum je promenio situaciju ne zato što se bilo koja strana smatra moralno obaveznom da drži svoju reč, već zato što sporazum menja strukturu alternativa kako je obe strane vide.

Drugačiji način posmatranja situacije je reći da i Bil i Arnold imaju podsticaj da steknu reputaciju onih koji poštuju svoje ugovore, jer će to omogućiti dalju saradnju u budućnosti — disciplina stalnih poslovanja o kojoj je bilo reči u Poglavlju 29 kada sam objašnjavao zašto će se firme pridržavati svojih arbitražnih sporazuma. Ali sada imamo alat da ovo pitanje istražimo malo dublje.

Pretpostavimo da Arnold prekrši svoj ugovor, ne plati jabuke i nekako izvuče živu glavu. Sledeće godine Arnold ponovo želi Bilovu pomoć. Bilov odgovor je prototipski: „Prevarili ste me jednom, sram vas bilo; prevarili ste me drugi put, sramota je moja.“ Arnold objašnjava da je u krivu. Istina je da je Arnold jednom prekršio svoju reč, ali to je bilo prošle godine. Arnold objašnjava da je njegova politika, njegova dosledna politika, da prekrši reč prvi put, a nakon toga je poštuje zauvek.

Zašto Bil odbija da mu veruje? Zato što je uvek držanje svoje reči jedinstvena politika, Šelingova tačka. Držanje reči od druge godine nadalje nije ništa više jedinstveno nego držanje reči svake druge godine, ili svake treće godine, ili samo danima kada ne pada kiša. Nije ništa više jedinstveno nego prekršiti je prve dve godine, a zatim je poštovati — a ovo je druga godina. Šelingove tačke nam pomažu da razumemo zašto disciplina stalnih poslovanja funkcioniše, jer ljudi doživljavaju „uvek drži svoju reč“ kao jedinstvenu politiku, pa samim tim i Šelingovu tačku ka kojoj se pregovarači mogu približiti.

Verujem da sam sada pokazao zašto je tvrdnja Gordona Tuloka da, u odsustvu vlade koja sprovodi ugovore, sklapanje ugovora nema efekta, te da pojedinci ne mogu pregovorima izaći iz hobasovske anarhije, bila pogrešna. Sklapanje ugovora menja stratešku situaciju menjajući obrazac Šelingovih tačaka. Ugovori su, barem u određenoj meri, samovršivi.