Dokler dok ljudi žive bez zajedničke moći koja bi ih sve držala u strahu, oni su u stanju koje nazivamo rat; i to je rat kakav je rat svakog čoveka protiv svakog čoveka.
U prethodnom poglavlju pokazao sam kako bi u probnom društvu od dve osobe bilo moguće iznuditi prelazak iz Hobsova prirodnog stanja u uredno i mirno mikros društvo. U ovom poglavlju primenjujem isti pristup svetu kakav on zapravo postoji, društvu u kojem veliki broj ljudi komunicira, uglavnom mirno i kooperativno. U tom procesu, nadam se da ću pružiti odgovore na niz različitih pitanja:
- Šta su prava, posmatrana ne kao moralna ili pravna kategorija, već kao pozitivna kategorija, opis načina na koji ljudi deluju.
- Kako je moguće da civilni poredak postoji — zašto svi ljudi, u svako vreme, nisu u Hobsovom prirodnom stanju, ratu svakog protiv svih?
- Šta je vlast — šta je razlikuje od drugih ljudskih institucija?
I, kao besplatan bonus,
- Zašto je Ujedinjeno Kraljevstvo poslalo flotu skoro do Antarktika i rizikovalo svoj jedini nosač aviona kako bi odbranilo grupicu neplodnih ostrva na kojima živi nekoliko stotina ljudi?
Deo odgovora na pitanje 3 pojavljuje se u Poglavlju 28, napisanom pre više od četrdeset godina, ali verujem da ga sada razumem bolje nego tada.
Zagonetka
Tomas Hobs je opisao prirodno stanje kao rat svakog protiv svih u kojem bi ljudski život bio „usamljen, siromašan, odvratan, brutalan i kratak“. To ne zvuči kao svet u kojem živimo. Njegovo rešenje bilo je uspostavljanje svemoćnog vladara. To dolazi malo bliže stvarnom svetu, ali ne toliko bliže — i nije jasno kako bi se to moglo uraditi niti zašto bi to funkcionisalo.
U prirodnom stanju, svaka pojedinca deluje u sopstvenom interesu. To zvuči kao prilično tačan opis našeg sveta. Kako se njegova poboljšana verzija, svet sa vladarem, razlikuje? Vladar nije supermen; i on mora da spava i može biti ubijen dok to radi. On možda ima policiju i vojsku, ali policijske snage i vojske čine ljudi; šta uzrokuje da ti ljudi deluju drugačije nego što su delovali u prirodnom stanju? Odakle dolazi struktura urednog, mirnog društva? Koji je to magični sastojak koji razlikuje civilni poredak od prirodnog stanja? To ne mogu biti jednostavno zakoni — zakoni su reči na papiru i stupaju na snagu samo u meri u kojoj pojedinci deluju u skladu sa njima. Zašto bi pojedinci trebalo da deluju drugačije nakon što zakoni budu doneti, nego što su delovali pre toga? To ne mogu biti policajci u uniformama i sudije u odorama, a u Hobsovo vreme i perike. Uniforme, odore i perike ne daju magičnu moć onima koji ih nose niti primoravaju njih da deluju drugačije nego što bi činili bez njih.
To je centralna zagonetka na koju ovo poglavlje pokušava da odgovori.
Komšijsko iznuđivanje
Zamislite da živite u predgrađu sa ne baš efikasnim ili dobro organizovanim sistemom sprovođenja zakona. Jednog dana vaš komšija vas zove preko ograde na razgovor. Objašnjava da mu je odnošenje smeća do gradskog deponija svake nedelje naporno i odlučio je da bi bilo manje muka da ga jednostavno baci preko ograde na vaše imanje.
Kada povratite dah i počnete da mu drži predavanja o pravu svojine, on vam nudi jednostavnu analizu troškova i koristi vaših alternativa. Bavljenje njegovim smećem će vas koštati oko deset ili dvadeset dolara vašeg vremena i truda svake nedelje. Ubeđivanje gradskih vlasti da je smeće njegovo a ne vaše, navođenje njih da bilo šta urade, pojavljivanje na više sudskih ročišta, pravljenje buke, koštaće vas ekvivalent mnogo više od toga.
Ali, dodaje on, ima alternativni predlog. Da on odnosi smeće, a neko drugi da ga prikuplja, je očigledno neefikasno. Bolje rešenje je da se on bavi svojim smećem, a da vi platite za to. Za svega pet dolara nedeljno, što je polovina ili manje od onoga što bi vas koštalo vaše najjeftinije rešenje problema, on će pristati da se uzdrži od bacanja smeća preko ograde.
Predviđam da ćete odbiti njegovu velikodušnu ponudu, reći mu da ide dođavola i, ako on nastavi da baca svoje smeće na vaš posed, potrošiti ekvivalent od znatno više od pet dolara nedeljno, čak i deset ili dvadeset, terajući nadležne vlasti da nešto preduzmu povodom tog problema. Zašto?
Odgovor je sofisticiranija verzija teritorijalnog ponašanja o kojem je bilo reči u prethodnom poglavlju. Vi, poput teritorijalne ptice ili ribe, usvojili ste strategiju posvećenosti, komplikovaniju od njihove jer ono što ste posvećeni da brinite nije teritorija već skup prava. Postoje stvari za koje smatrate da imate pravo u interakciji sa drugim ljudima, a jedna od njih je da vam se ne baca smeće na posed. U odbrani tih prava, vi ste, poput teritorijalne životinje, voljni da snosite troškove koji su nesrazmerni onome što je trenutno u ulogu.
Drugi način da se ovo kaže jeste da, ako popustite komšijinoj pokušaju ekstorsionog ucenjivanja malih razmera, nema očiglednog ograničenja koliko će to ići daleko. Na kraju krajeva, postoji dosta drugih načina na koje bi on, ili drugi ljudi, mogli da vam nametnu troškove ili zahtevaju plaćanje da to ne čine. Usvajanjem politike otpora takvim zahtevima, čak i uz značajne troškove, dajete drugim ljudima podsticaj da ih ne postavljaju. Ako ih ne postavljaju, nećete morati da snosite troškove njihovog odbijanja.
Šta sprečava vašeg komšiju, prateći istu logiku, da se obaveže da snosi velike troškove ako vi ne popustite njegovom ucenjivanju? Kratak odgovor je da mu nećete verovati. Dugačak odgovor je da branite Šelingovu tačku (Schelling point) kreiranu vašom (i njegovom!) percepcijom individualnih prava. S obzirom na postojanje samo jedne takve Šelingove tačke, jednog rešenja vaših potencijalnih konflikata koje se obema čini jedinstvenim, logično je da je branite, baš kao što je bilo logično pljačkašu banke u našoj ranijoj priči da ne prihvati nikakvu ponudu manju od polovine plena.
Logika situacije ne zavisi od postojanja bilo zakona ili zajedničkih moralnih uverenja. Sve što je potrebno jeste da oboje znate koja prava zahtevate i da oboje znate da je taj zahtev jedinstven, odnosno da ne možete uverljivo tvrditi da se vaša prava sastoje od „nema smeća plus njegovo plaćanje skromne porezine“ više nego što on može da insistira na istim uslovima obrnuto.
Malo više o Šelingovim tačkama
Ključna stvar ovde je karakteristika Šelingove tačke koju nisam eksplicitno naveo u svojoj prethodnoj raspravi, a to je činjenica da je njeno postojanje subjektivna, a ne objektivna karakteristika stvarnosti. To je karakteristika načina na koji učesnici u interakciji vide svet.
Da bismo to pojasnili, zamislite da su dvema osobama predstavljene sledeće liste brojeva i ponuđena nagrada ako uspeju, bez komunikacije, da izaberu isti broj:
2, 5, 9, 25, 69, 73, 82, 100, 126, 150
Svako od njih, prema prethodnoj raspravi, traži broj koji je jedinstven. Ali to koji brojevi su jedinstveni zavisi od toga kako svako od njih razmišlja o brojevima. Mnogim običnim ljudima, 100 je okrugao broj u smislu u kojem drugi nisu. Matematičaru je sve što je posebno kod broja 100 to što je on tačan kvadrat — a lista sadrži još dva takva. Međutim, matematičaru bi moglo pasti na pamet, pretpostavljajući da se koordinira sa drugim matematičarem, da u celom skupu pozitivnih celih brojeva postoji samo jedan paran prost broj, što ga čini očiglednim izborom. Nekome ko je nepismen i vidi brojeve samo kao obrasce, 69 će delovati jedinstveno zbog svoje simetrije, što mu praktično omogućava da se koordinira sa nekim čije su interesovanja više prurijentna nego matematička.
Ne postoji objektivno tačan broj. To zavisi od toga kako razmišlja osoba sa kojom se koordinirate.
thought
Za nešto napetiji primer iste tačke, vratimo se na naše pljačkaše banaka, uz jednu razliku. Pošto dolaze iz društva kojim dominiraju utilitarianisti, naučeni su da vrednost mere ne u dolarima, već u utilima, jedinicama sreće. Štaviše, svi u njihovom društvu veruju da je marginalna korist prihoda obrnuta s bogatstvom, da neko ko ima duplo više dolara vrednuje svaki dodatni dolar tačno duplo manje. Za ove filozofske pljačkaše, očigledna podela je i dalje pedeset-pedeset, ravna podela, ali to je ravna podela koristi, a ne novca. Jedan od njih je slučajno duplo bogatiji od drugog, pa mu ravna podela, koja njemu daje polovinu koristi, mora dati dve trećine dolara.
Ono oko čega se dva pljačkaša slažu nije to koliko je svako od njih moralno zaslužan; možemo pretpostaviti, kao i ranije, da svako veruje da je uradio više od polovine posla i da stoga zaslužuje više od polovine dela. Čak bismo mogli pretpostaviti da se obojica slažu oko toga ko je od njih uradio više od polovine posla. Pod uslovom da se ne slažu oko toga koliko više, taj dogovor ne generiše Šelingovu tačku (Schelling point) za koordinaciju. Podela pedeset-pedeset da jeste.
Naglašavam ovu tačku jer je jedno moguće objašnjenje društvenog reda moral; pojedinci se uzdržavaju ubistva, silovanja i pljačke jer veruju da su takvi postupci pogrešni. To je moguće objašnjenje, ali ne i ono koje ja ovde nudim. Moja tvrdnja je da čak i bez moralnog dogovora, čak i bez bilo kakvog moralnog uverenja, obrazac doslednih strategija posvećenosti omogućava koordinaciju.
Beg od prirodnog stanja
Sada sam ponudio rešenje za zagonetku kojom sam počeo. Ono što se dodaje prirodnom stanju kako bi se ono pretvorilo u građanski red, kako bi se rat svakog protiv svih pretvorio u mir, jeste mreža strategija posvećenosti zasnovana na složenom skupu međusobno opaženih Šelingovih tačaka. To bi moglo biti zasnovano na zajedničkim religijskim ili ideološkim uverenjima, ali ne mora. Ono što je važno jeste da je svaka osoba posvećena tome da snosi značajne troškove kako bi održala svoju strategiju posvećenosti, da ljudi u većini slučajeva ispravno opažaju strategije posvećenosti jedni drugih, i da su te strategije uglavnom dosledne, odnosno da ja nisam posvećen tome da od vas dobijem nešto za šta ste vi posvećeni da mi ne date.
Načini na koje pojedinci sprovode svoje obaveze variraće u zavisnosti od konteksta. U prethodnom poglavlju to je uključivalo stvarnu upotrebu sile, bilo protiv ljudi ili drveća. U mojoj priči o suburbanoj iznudi, oružje su verovatnije bili advokati nego sekire. Ali u obe verzije i u mnogim drugim, obrazac posvećenosti je taj koji daje red društvu, a postojanje uobičajeno opažene mreže Šelingovih tačaka je ono što omogućava taj obrazac posvećenosti.
Zašto je Hobis pogrešio
Jedna implikacija ovakvog gledišta na uređen društvo jeste da je Hobis pogrešio. Društvo može nemati svemoćnog suverena, čak ni nikakvog suverena uopšte, a ipak biti mnogo uređenije nego što je on zamišljao. Najjasniji primeri iz stvarnog sveta bili bi primitivna društva bez države, kao što su Komanči. Oni nisu imali ništa što bismo mi prepoznali kao vladu, ali je ubistvo čoveka ili zavođenje njegove žene imalo posledice zbog strategija posvećenosti drugih članova društva, posledice koje su takve postupke učinile mnogo ređim nego što bi bili u Hobisovoj verziji prirodnog stanja.
I zašto je Hobis bio u pravu
Isto gledište o ljudskom ponašanju pokazuje zašto je Hobisovo rešenje, ako nije neophodno, barem moguće. Njegova verzija uređenog društva, vladavina svemoćnog suverena, podržana je drugačijim obrascem strategija posvećenosti i Šelingovih tačaka. To je obrazac u kojem su pojedinci posvećeni tome da se odupru onome što vide kao kršenje prava od strane većine drugih pojedinaca, ali ne i sličnim postupcima suverena ili njegovih agenta, i u kojem su odnosi suverena i njegovih agenata strukturirani u hijerarhiju autoriteta kroz njihovu sopstvenu samokonzistentnu mrežu strategija posvećenosti.
Za pojednostavljenu verziju, koju mi je davno sugerisao pokojni Earl Thompson, zamislite da vladar može uspešno da se obveže da će ubiti bilo koga od trojice svojih podređenih ako oni prkose njegovim naređenjima. On svakom od njih naređuje da preuzme sličnu obavezu da kontroliše trojicu svojih podređenih. Nastavite taj kaskadni proces sve dok u njemu ne bude dovoljno ljudi da uverljivo ugroze bilo koga ko se nalazi van vladajuće klike — ko će, pošto nije obavezan da prkosi takvim pretnjama, popustiti kad god je popuštanje manje koštalije od otpora. Svaki pojedinac, unutar i van vlasti, deluje u sopstvenom racionalnom ličnom interesu s obzirom na to šta svi ostali rade, što teorija igara opisuje kao Nashov ravnotežni položaj.
Pozitivni prikaz prava
Ovakav način posmatranja ponašanja pruža način razumevanja prava koji ne zavisi ni od zakona ni od morala, iako bi oba mogu biti ojačavajuća. Činjenica da imam pravo da ne budem ubijen ne znači niti da je ubijanje mene zločestno, niti da je ilegalno, već samo da obično neće biti u interesu drugih ljudi da to učine. To konkretno pravo se sprovodi strategijama obaveza drugih ljudi — u islandskom društvu opisanom u poglavlju 44, to je obaveza moje rodbine da upotrebi nasilnu silu protiv bilo koga ko me ubije i odbije da im isplati wergeld koji sud dodeli. Šire gledano, moja prava su ono čega se uspešno obavezuja da se branim, gde uspeh delom zavisi od toga da drugi ljudi prepoznaju moju obavezu i da nemaju sopstvenu obavezu koja se direktno sukobljava sa njom.
Šta je vlast, šta je anarhija
Ovaj pristup pruža jasniji odgovor na to pitanje nego što sam bio u stanju da dam u prvom izdanju ove knjige. Vlast je institucija protiv koje su ljudi odbacili strategije obaveza kojima brane ono što smatraju svojim pravima protiv drugih ljudi. Anarhija je društvo u kojem ne postoji takva institucija. Anarhist je neko ko smatra takvo društvo poželjnim. Mislim da je sve to bilo implicitno u poglavlju 28, gde sam definisao vlast kao agenciju legitimizovanog prisila. Ali sada to razumem jasnije.
I šta je britanska mornarica radila na Falklandima
Ovaj način posmatranja individualnog ponašanja takođe objašnjava deo ponašanja vlada. Argentinačeva invazija na Falklandska ostrva pokrenula je britansku strategiju obaveza: odgovoriti silom protiv bilo koga ko zauzima britansku teritoriju. Britanija je odgovorila tako što je poslala flotu skoro do Južnog pola kako bi povratila ostrva. To je imalo vrlo malo smisla ako se posmatra kroz trenutni odnos troškova i koristi; bilo bi mnogo jeftinije transportovati sve stanovnike u Englesku i svakom od njih dati dovoljno novca da se izdržava do kraja života. Ali imalo je mnogo smisla s obzirom na to da je „braniti naše granice“ bilo Schellingova tačka, dok „braniti naše granice osim kada Argentina izvrši invaziju na Falklande“ nije bilo.
Zahvale
Pored Thomasa Schellinga, ideje ovog poglavlja najviše duguju pokojnom Earlu Thompsonu, verovatno najbralem neprepoznatom ekonomisti kojeg sam poznavao; jedan moj poznanik, nosilac Nobelove nagrade za ekonomiju, nije mi srodnik, jednom ga je opisao kao osobu sa najvišim IQ-om među svima koje je poznavao. Earl je bio taj koji me je prvi ubedio u važnost strategija obaveza u razumevanju ljudskog ponašanja i strukture ljudskih društava. Zahvala takođe ide Gordon Tullocku koji me je podstakao da detaljno razmislim o ovim idejama, kao što je opisano u prethodnom poglavlju.