Oblast kao što su fizika ili ekonomija imaju sopstvenu vokabular, tehničke termine koji se koriste za opisivanje ideja. Jedan problem u razgovoru o takvoj oblasti ili njenom podučavanju je taj što termini često zvuče kao da su sami sebi jasni. Siguran sam da postoji mnogo ljudi koji veruju da zaista razumeju teoriju relativnosti, osim matematičkih delova. „Teorija relativnosti kaže da je sve relativno; to razumem.“

Teorija relativnosti ne kaže da je sve relativno. Naprotiv, ona kaže da je brzina svetlosti toliko apsolutna da se čini istom za svakog posmatrača, bez obzira na to koliko se brzo on kreće u odnosu na izvor svetlosti. Upravo na taj jednostavan i očigledno nemoguć činjenica, demonstriran eksperimentom Michelson-Morley, zasnovana je teorija.

Isti problem postoji u ekonomiji. „Konkurencija“ zvuči kao da treba da opiše nešto poput šahovske partije ili konjske trke, gde svaki takmičar pokušava da pobedi svoje rivale. Takva situacija postoji u oblastima sa malim brojem kompanija: Microsoft protiv Apple-a, Apple protiv Google-a, Ford protiv GM-a. Ekonomisti to nazivaju „nesavršena konkurencija“. Ono što mi nazivamo savršenom konkurencijom je tržište sa mnogo firmi, gde je svaka toliko mala da može ignorisati uticaj bilo koje druge firme na nju, kao i sopstveni uticaj na tržište. Tržište pšenice je savršeno konkurentno, dok tržište automobila ili tržište mobilnih telefona nije.

Isti problem postoji i sa „neuspehom tržišta“ (market failure). Zvuči kao da to znači situaciju u kojoj tržište ne uspe, iz bilo kog razloga, da uradi nešto što bismo želeli da bude urađeno. Ali to nije ono što znači, ili barem ne ono što bi trebalo da znači.

Razmotrimo jednostavan primer. Godine 1908 nešto, verovatno veliki meteorit, pogodilo je Sibir, izazvavši ekvivalent višemegatonske nuklearne eksplozije. Neuspeh u evakuaciji pogođenog područja bio je neuspeh. Pošto se to moglo uraditi voljnim aktima onih koji žive tamo, to bi se moglo opisati kao neuspeh tržišta. Ali to nije bio neuspeh tržišta u smislu u kojem taj termin treba da se koristi, jer u to vreme nije bilo načina da se događaj predvidi.

Ne svi neuspesi tržišta računaju se kao neuspeh tržišta. Podjednako zbunjujuće, ne svi neuspesi tržišta se dešavaju na slobodnom tržištu. Konzervativci i libertarijanci ponekad politički ekvivalent neuspeha tržišta opisuju kao neuspeh vlade. Ali tamo gde je neuspeh političkog sistema uzrokovan upravo istom logikom kao i odgovarajući neuspeh ekonomskog sistema, smislenije je opisati ga kao neuspeh tržišta na političkom tržištu. Ne postoji centralna vlast koja bi definisala tehničke termine, a da postoji, ja je ne bih vodio. Ali nadam se da ću vas, u toku ovog poglavlja, ubediti da je moja definicija neuspeha tržišta korisnija i da vodi ka jasnijem razumevanju nego bilo koja definicija ograničena na ono što obično zovemo tržištem.

Neuspeh tržišta je situacija u kojoj individualna racionalnost ne vodi ka grupnoj racionalnosti. Ako svaka pojedinost donese ispravnu odluku, grupa donosi pogrešnu odluku. U ekstremnom slučaju, svaki pojedinac završi u goroj situaciji nego da je svako od njih donelo drugačiju odluku.

Za jedan od mojih omiljenih primera, zamislite da je pre hiljadu godina negde u Evropi. Ja sam jedan od pet hiljada ljudi sa kopljima, poređan okrenut ka jugu. Razlog zašto smo okrenuti ka jugu je taj što nam druga vojska, takođe sa kopljima ali na konjima, dolazi iz tog pravca.

Vršim veoma brzu kalkulaciju troškova i koristi.

Ako svi ostanemo na mestu, neki će poginuti ali, uz sreću, odbićemo njihovo juriše i većina nas će preživeti. Ako pobegnem, konji trče brže od mene. Čini se da treba da ostanem.

Upravo sam napravio grešku. Kontrolišem samo sebe, ne nas. Ako ja ostanem, a svi ostali pobegnu, ja ću poginuti. Ako svi ostali ostanu, a ja pobegnem, smanjenje naše vojske za jednog verovatno neće mnogo promeniti šanse, a ako njihovo juriše bude zaustavljeno, ja neću biti jedan od onih koji su poginuli pokušavajući da ga zaustave. Ako linija ipak pukne i svi pobegnu, ja ću barem biti u vodećoj grupi. Šta god da ostatak vojske uradi, bolje mi je da bežim nego da ostanem. Svi ostali donose istu kalkulaciju, svi bežimo, i većina nas umire.

Dobrodošli na mračnu stranu racionalnosti.

Čitaoci koji su estudirali ekonomiju ili teoriju igara verovatno su se već susreli sa najjednostavnijom verzijom tržišnog neuspeha, igrom za dve osobe koja se zove Dilema zatvorenika. Dva kriminalca, Bil i Džo, uhapšeni su za zločin koji su zajedno počinili. Tužilac ima dovoljno dokaza da ih osudi za manji prekršaj, ali ne i za ozbiljan zločin.

On Bilu nudi sledeće:

“Ako priznaš, a Džo ne, pustiću te sa blagom kaznom — tri meseca u zatvoru, uz uslovnu kaznu za ostatak — i poslati njega na pet godina. Ako on prizna, a ti ne, on će dobiti uslovnu kaznu, a ti ćeš biti taj koji dobija pet godina.

Ako obojica priznaš, obojica ćete završiti sa po tri godine. Ako obojica odbijete, odustati ću od glavnog optužnog zahteva i poslati vas na godinu dana zbog manjeg prekršaja.”

Isto isto nudi i Džou.

Ako Džo prizna, Bil dobija tri godine zatvora ako i on prizna, pet ako ne prizna. Ako Džo ne prizna, Bil dobija godinu dana ako ćuti, tri meseca ako prizna. Na bilo koji način, njemu je bolje da prizna. Ista logika važi i za Džoa; šta god Bil uradio, Džou je bolje da prizna. Obojica priznaju i dobijaju po tri godine. Da su obojica ćutali, dobili bi samo po jednu godinu.

Ipak, niko od njih nije pogrešio.

Za treći primer, razmotrite tržišni neuspeh koji sam više puta primetio dok sam predavao na UCLA. Neposredno južno od kampusa nalazila se raskrsnica Wilshire i Westwood, sa oko deset traka na svakoj strani, koju su lokalci tvrdili da je najprometnija raskrsnica na svetu. U špicu, automobili na Wilshire-u koji su pokušavali da pređu Westwood i koji ne bi baš uspeli, ispunili bi raskrsnicu, blokirajući automobile na Westwood-u koji su pokušavali da pređu u drugom smeru. Postepeno bi se automobili iz raskrsnice ispražnili, baš na vreme da se pusti dovoljno automobila sa Westwood-a u raskrsnicu kako bi je blokirali u drugom smeru. Da je svako pratio politiku da ne ulazi u raskrsnicu osim ako nije siguran da će moći da je prođe, svi bi brže stigli kući. Ali bilo koji pojedinac koji bi postupio tako, rezultat bi bio da bi kući stigao kasnije.

Problem u sva tri slučaja je isti. Neko donosi odluku koja utiče i na njega samog i na druge ljude. On donosi odluku na osnovu efekta na njega; svi ostali postupaju slično. On profitira od svoje odluke, a gubi od njihovih. Gubitak je veći od dobitka, pa on, i svi ostali, neto su u lošijoj poziciji nego da su svi postupali drugačije. Ekonomisti takvu situaciju opisuju kao neefikasan ishod usled eksternalije. Akter ignoriše spoljni trošak koji njegov čin nameće drugima i tako preduzima akciju koja, kada bi se svi troškovi uzeli u obzir, ne bi trebalo da se preduzme. Ako svako donese suprotan izbor, svi će, barem u mojim primerima, biti u boljoj poziciji, ali je svakom pojedincu bolje ako donese izbor koji je u njegovom interesu.

Različit primer iste logike razmatran je u poglavlju 34. Nešto bi moglo biti proizvedeno, u tom primeru brana za kontrolu poplava, što bi koristilo svim članovima već postojeće grupe ljudi. Proizvođač nije imao načina da kontroliše ko ostvaruje korist, pa nije mogao, kao kod običnih dobara, da učini dobijanje koristi uslovljenim plaćanjem. Rezultat je bio da brana možda neće biti izgrađena čak i ako bi njena vrednost bila veća od njenog troška.

Tržišni neuspeh, kao što se nadam da sam vas ubedio, je stvaran problem. Iako se ponekad mogu naći nesavršena rešenja — opisao sam neka u poglavlju 34 a mogao sam opisati i druga — nema garancije da će dobra vredna proizvodnje biti proizvedena, da će vojske stajati i boriti se umesto da beže i budu pokolate, da saobraćajne raskrsnice neće biti zagušene. Nadam se da sam vas takođe ubedio, svojim izborom primera, da to nije problem ograničen samo na slobodno tržište. To se može dogoditi u bilo kojoj situaciji u kojoj pojedinci donose odluke koje utiču i na njih same i na druge.

Posmatrano kao argument u korist države

Centralna pretpostavka ekonomije je racionalnost, to jest da se ponašanje pojedinca može najbolje predvideti pod pretpostavkom da svaka pojedinčica preduzima one akcije koje najbolje ostvaruju njene ciljeve. Očigledno, predviđanje neće uvek biti tačno. Ne samo da primećujem da drugi ljudi ponekad prave greške, već primećujem i sam sebe kako pravim greške; iako znam da sam pretežak, činije čipsa u mojoj neposrednoj blizini imaju tendenciju da se misteriozno isprazne. Dobro poznajem sebe da bih predvideo svoju iracionalnost i pokušao da se izborim sa njom tako što neću držati činije čipsa previše blizu. Ali, iako racionalnost nije savršen opis ljudskog ponašanja, ona može biti najbolja dostupna pretpostavka za predviđanje ponašanja velikog broja stranaca. [12]

Racionalnost deluje kao ubedljiv argument u korist institucija u kojima su pojedinci slobodni da donose sopstvene izbore, ipak većina ekonomista nisu anarhisti, pa čak ni libertarijanci. Jedan od razloga zašto nisu jeste taj što, čak i ako svaki pojedinac ispravno deluje u sopstvenom interesu, rezultat može biti gori nego da je svaki bio primoran da uradi nešto drugo.

Za ekonomiste, to je standardno opravdanje za mnogo, možda i za sve, vladine akcije. Jajna dobra se nedovoljno proizvode, pa se ljudi oporezuju da bi platili njihovu proizvodnju — ne samo nacionalna odbrana, kao što je diskutovano u Poglavlju 34, već i naučna istraživanja. Negativni eksternalije se previše proizvode, pa se reguliše zagađenje, oporezuje proizvodnja ugljen-dioksida kako bi se smanjilo globalno zagrevanje. Pozitivni eksternalije se nedovoljno proizvode, pa se subvencionira obrazovanje. U nekim specifičnim slučajevima argument je slabiji nego što se na prvi pogled čini, što ću ponovo pomenuti u Poglavlju 64. Ali osnovna logika je ispravna. Iz toga sledi da čak i racionalnim pojedincima ponekad može biti bolje ako se ograniče izbori koje im je dozvoljeno da donose.

Jedan odgovor koji ponekad nude libertarijanci je poricanje postojanja tržišnog neuspeha. Postoji bolji odgovor.

Tržišni neuspeh kao argument protiv vlade

Ranije u Poglavlju 39, diskutovao sam o problemu racionalno neupoznatih glasača. Neko ko odvoji vreme i trud da sazna koji će kandidat biti najbolji za zemlju i glasa za njega, proizvodi korist koja će biti podeljena sa svim njegovim sugrađanima, javno dobro. Racionalna neznanja je nedovoljna proizvodnja tog javnog dobra.

U Poglavlju 38, opisao sam različite vladine aktivnosti kao legalizovanu krađu, koja koristi jednog aktera na račun drugog, i koristio sam koncept traženja rente kako bih pokazao da bi rezultat mogao biti da svi, uključujući i političare, postanu u lošijem položaju. Kada radite na usvajanju zakona koji koristi vama po cenu drugih ljudi, vi proizvodite negativan eksternalitet. Negativni eksternalije se previše proizvode.

Tržišni neuspeh postoji na uobičajenom privatnom tržištu. Njegovo postojanje implicira da bismo ponekad mogli biti u boljem položaju ako bi neka dovoljno mudra i dobrovoljna vlast donosila neke od naših odluka umesto nas. Ali, u stvarnom svetu, alternativa laissez-faire politici nije vladavina dobrovoljnog i vrhunski kompetentnog diktatora, već to da odluke donosi političko tržište umesto privatnog tržišta.

Tržišni neuspeh postoji jer pojedinci donose odluke čiji deo troška ili koristi ide nekom drugom. Takva situacija se ponekad javlja na privatnom tržištu, ali tamo je ona izuzetak, a ne pravilo. Većina dobara su uobičajena privatna dobra, tako da proizvođač može pretvoriti veći deo koristi kupca u korist za sebe putem cene koju naplaćuje. Većina proizvodnje koristi inpute — rad, sirovine, kapital, zemlju — koje proizvođač može koristiti samo ako nadoknadi njihovim vlasnicima ono što gube dozvoljavajući mu da ih koristi. U standardnom modelu savršene konkurencije, koji zanemaruje probleme kao što su javna dobra i eksternalije, ono što je proizvođaču plaćeno za dobro ispostavlja se kao upravo ono što je vredno kupcu, a ono za šta kupac kupuje inpute je upravo ono što je vredno prodavcu, stoga je njegova privatna korist upravo jednaka društvenoj koristi, ukupnom efektu njegovih akcija sabranom preko svih ljudi.

To je pojednostavljen model tržišne ekonomije, ali je barem to prva aproksimacija. Pojedinačni akteri obično dobijaju većinu koristi i snose većinu troškova svojih postupaka, čineći tržišni neuspeh izuzetkom, a ne pravilom. Na političkom tržištu pojedinačni akteri — birači, političari, lobisti, sudije, policajci — skoro nikada ne snose veliki deo troškova svojih postupaka niti dobijaju veliku korist. Stoga je tržišni neuspeh, izuzetak na privatnom tržištu, pravilo na političkom tržištu.

Što sugeriše da je postojanje tržišnog neuspeha, neto gledano, argument protiv vlade, a ne za nju.

[12] Za detaljniju analizu argumenta za pretpostavku racionalnosti, pogledajte poglavlje 1 moje Price Theory: An Intermediate text. Pitanje je takođe razmatrano u mojoj knjizi Hidden Order. Najbolji i najzanimljiviji izazov pretpostavci racionalnosti koji sam video je Thinking Fast and Slow Daniela Kanemana, o čemu se ukratko govori u dodatku.