U društvu opisanom u delu III, sprovođenje zakona i sam zakon su dobra koja se proizvode na privatnom tržištu. Sprovođenje zakona proizvode agencije za sprovođenje i prodaju direktno svojim kupcima. Zakon proizvode arbitražne agencije i prodaju ih agencijama za sprovođenje, koje ga dalje preprodaju svojim kupcima kao deo paketa usluga koje pružaju.
Agencije za sprovođenje žele da svojim kupcima obezbede pravila koja kupci vole; arbitražne agencije žele da obezbede pravila koja agencije za sprovođenje žele za svoje kupce. Rezultat bi trebalo da bude dobar zakon. U ovom poglavlju koristiću koncept ekonomske efikasnosti kako bih preciznije objasnio šta to znači. Nakon toga, pokazaću na koje načine pravila proizvedena tržištem zakona mogu biti neefikasna, odnosno lošija od pravila koja bi dizajnirao dobrovoljni i savršeno mudar zakonodavac. To je, jezikom prethodnog poglavlja, objašnjenje tržišnog neuspeha na tržištu zakona.
Koncept ekonomske efikasnosti, iako ne i sam termin, potiče od Alfreda Maršala, koji je sastavio modernu ekonomiju pre nešto više od jednog veka. To je bilo njegovo rešenje problema kako odlučiti da li korist za jednu osobu nadmašuje gubitak za drugu osobu ili ne. To je nesavršeno rešenje, iz razloga kratko opisanih u poglavlju 43, ali korisno, jer je, za razliku od filozofski zadovoljavajućih pristupa, to cilj o kojem nam ekonomija govori dosta toga u vezi sa načinom na koji se on postiže.
Ideja je, kao što je ranije objašnjeno, jednostavna. Merimo korist koju bilo koja promena donosi nekome prema najvećem iznosu koji bi bio spreman da plati da bi je dobio, a trošak prema najvećem iznosu koji bi bio spreman da plati da bi je sprečio. Neto efekat bilo koje promene je zbir svih koristi (pozitivnih) i troškova (negativnih) za sve koje ona pogađa. Promena je poboljšanje ako je zbir pozitivan, a pogoršanje ako je negativan. Rezultat opisujemo kao efikasan ako ne postoje načini da se on promeni, a da to predstavlja poboljšanje.
Posmatrano sa stanovišta agencija za sprovođenje prava, argument koji sam već izneo implicira da će tržište zakona generisati efikasan zakon. Ako promena pravnog pravila između dve agencije koristi obema, u interesu je arbitražne agencije da to učini kako bi poboljšala kvalitet proizvoda koji prodaje. Ako to jednoj agenciji koristi više nego što šteti drugoj, u interesu je obe da se dogovore o promeni, pri čemu će agencija koja je podržava kompenzovati drugu ili u gotovini ili tako što će pristati da prihvati njene preferencije u nekom drugom pitanju gde su preferencije obrnute.
Iz toga proizilazi da bi pravna pravila koja proizvodi arbitražna agencija trebalo da maksimizuju neto korist agencija. Da li ona takođe maksimizuje neto korist njihovim kupcima je komplikovanije pitanje, iz najmanje dva razloga.
Monopolistička konkurencija na tržištu sprovođenja zakona
Na savršeno konkurentnom tržištu iz ekonomskih udžbenika, mnogi proizvođači proizvode identične proizvode, proizvode koji su savršeni supstituti jedni za druge. Kada kupim bušelj pšenice ili barel nafte, ne zanima me koja je firma to proizvela, što rezultira time da firme na kraju prodaju identične robu po istoj ceni. Firma koja bi naplatila više ne bi prodala ništa.
Uporedite to sa tržištem računara. Macintosh i Windows računar nisu savršeni supstituti; neki ljudi više vole jedan, neki drugi. Ako se slučajno prodaju po istoj ceni, neki kupci će kupiti Mac, a neki PC. Ako Mac postane malo skuplji, nekoliko kupaca, onih koje ekonomista opisuje kao „marginalne“, će preći na drugi, ali većina neće. Poput običnog monopola, Apple može varirati svoju cenu u određenom opsegu, balansirajući između viših cena i manje prodaje. Ali pošto su PC supstituti, iako nesavršeni supstituti, to koliko mašina Apple može prodati i po kojoj ceni delom zavisi od cene alternative. To je ono što ekonomisti nazivaju monopolističkom konkurencijom. To je uobičajen tržišni obrazac, koji je nešto teži za analizu od jednostavnijeg slučaja savršene konkurencije.
Pretpostavimo da Apple, koji trenutno prodaje svoje mašine po ceni koja maksimizuje njegovu dobit, razmatra neko poboljšanje, možda brži procesor, koje će povećati i troškove proizvodnje mašine i njenu vrednost za kupce. Povećana vrednost znači da Apple može da podigne cenu i i dalje prodaje isto toliko mašina kao i ranije. Ali koliko može da podigne cenu bez gubitka prodaje zavisi ne od vrednosti za sve kupce, već od vrednosti za marginalne kupce. Što se tiče kupaca koji u velikoj meri više preferiraju Mac od Windowsa, Apple je mogao da podigne cenu ranije — da je znao ko su oni. Ali podizanje cene za sve dovelo bi do gubitka prodaje kod marginalnih kupaca, zbog čega to i nije učinio.
Pretpostavimo da je povećana brzina vredna samo za entuzijaste. U tom slučaju, čak i ako je ukupna vrednost za entuzijaste veća od troška poboljšanja za Apple, Apple ga neće uvesti, jer je vrednost za entuzijaste irelevantna za to koliko Apple može da proda svoje računare. S druge strane, ako Apple uvede poboljšanje koje je vredno za marginalne kupce, za koje povećava vrednost više nego što povećava troškove, to se isplati Apple-u da uvede poboljšanje čak i ako ono nema nikakvu vrednost za entuzijaste. Iz toga proizilazi da se Apple-u može isplatiti da uvede neke promene čija je ukupna vrednost, uzimajući u obzir sve kupce, manja od njihovog ukupnog troška, i da ne uvede neke čija je ukupna vrednost veća od njihovog ukupnog troška. Dizajn Apple-ovih računara ima određenu tendenciju ka ekonomskoj efikasnosti, ka dizajnu koji maksimizuje vrednost za kupce neto od troškova njihove izrade, ali je to nesavršena tendencija, jer se zasniva samo na vrednosti za marginalne kupce. Nudeći različite modele prilagođene različitim segmentima svog tržišta, Apple može da smanji ovaj problem, ali ne i da ga eliminiše.
Agencije za sprovođenje prava su takođe na monopolistično konkurentnom tržištu. Baš kao i kod kompjuterskih kompanija, iznos koji agencija može da navede svoje kupce da plate je nesavršena mera vrednosti njenih usluga za njih, jer zavisi samo od vrednosti za marginalne kupce. Poput Apple-a, agencija može pokušati da prilagodi svoje usluge i cene različitim zahtevima različitih kupaca, i tako se približi naplatama od svakog kupca najviše cene koju je on voljan da plati. Ali, osim ako to ne može da uradi savršeno, neće naplatiti svu vrednost, tako da može doći do promena u onome što pruža, uključujući i pravila koja prihvata, koja povećavaju ili smanjuju njen prihod za više ili manje nego što povećavaju ili smanjuju vrednost njenih usluga za njene kupce.
Iz toga proizilazi da, iako tržište ima određenu tendenciju da proizvodi efikasno pravo, pravo koje maksimizuje korist onima koji žive pod njim, ta tendencija je nesavršena; želje marginalnih kupaca su teže odmerene nego želje kupaca koji snažno preferiraju njihovu agenciju u odnosu na bilo kog od njenih konkurenata.
Eksternalije: Neuspeh tržišta na tržištu prava
Možemo očekivati da će pravna pravila između agencija A i B maksimizovati njihovu zajedničku dobrobit. Možemo očekivati da će pravila maksimizovati zajedničku dobrobit svih njihovih klijenata, podložno problemu koji sam upravo ukazao. Ali ne možemo očekivati da će pravila koja se primenjuju između A i B uzeti u obzir efekte tih pravila na kupce drugih agencija za sprovođenje prava. Dakle, možemo očekivati da će rezultat biti optimalan samo kada pravilo između A i B ne proizvodi nikakav neto efekat na kupce drugih agencija. U mnogim slučajevima je to verovatno; pravilo koje određuje šta se dešava ako A prekrši svoj ugovor sa B ili upadne u B-ovu kuću ili slomi B-ov ruku, trebalo bi da ima malo efekta na C.
Ali razmotrimo pravo intelektualne svojine. Zamislite da se En (Anne), programerka računara, pregovara sa Bilom (Bill), potrošačem, o Bilovom pristanku da plati En 10 dolara za svaku kopiju bilo kog njenog programa koji Bil napravi. Korist za En od prijema 10 dolara po kopiji je tačno uravnotežena troškom za Bila od plaćanja 10 dolara po kopiji; kada bi ovo bili jedini troškovi i koristi, sporazum i nesporazum bi bili podjednako efikasni.
Ali postoje još najmanje dva druga troška. Jedan je taj što će Bil napraviti manje kopija programa nego što bi to učinio da je kopiranje besplatno. Možda će postaviti jednu kopiju na svoj desktop računar, ali ne i na svoj laptop; možda će kupiti kopije dva Anina programa, ali ne i trećeg, pošto mu taj drugi vredi samo 5 dolara. Ovo je poznati trošak gubitka efikasnosti autorskog prava, neefikasnost proistekla iz razlike između (pozitivne) cene pravljenja dodatne kopije za korisnika i (nultog) marginalnog troška za vlasnika autorskih prava da dozvoli pravljenje dodatne kopije, što rezultira neefikasno niskim brojem kopija. Drugi trošak je trošak sprovođenja sporazuma. Praćenje toga koje je kopije Bil napravio biće skupo, možda i nemoguće, a svaki nastali spor može dovesti do skupog sudskog spora.
To balance these costs there is a benefit, the programs that Anne will write if she expects to be paid for them and won’t if she does not. If we were considering the effect of requiring all consumers of Anne’s intellectual property to pay for it, that benefit might well outweigh the costs we have described, making copyright protection for programs economically efficient. If Anne does not write any programs there will be nothing for Bill to copy.
Ali pitanje ne posmatramo u odnosu na ceo svet, već samo u odnosu na Billa. Dodatni prihod koji će En dobiti kao rezultat toga što je Bil obavezan da poštuje njena autorska prava proizvešće samo veoma mali porast proizvodnje. Taj porast će koristiti svima koji koriste Enine programe, ali će samo onaj deo te koristi koji ide Billu biti relevantan za njihovu pregovaranje. On, međutim, snosi sav trošak korišćenja manje programa nego što bi to činio da nije pristao da poštuje Enina autorska prava, a ona snosi sve troškove sprovođenja tog sporazuma protiv njega. Iz toga proizilazi da je neto korist njihove dogovorene saradnje gotovo sigurno negativna.
To može i dalje biti tačno sa stanovišta njihovih agencija za sprovođenje zakona, koje su te koje zapravo pregovaraju. Bilova agencija će uzeti u obzir ne samo korist koju on ima od povećane proizvodnje zbog toga što je vezan Eninim autorskim pravima, već i korist za sve njene klijente zbog povećane proizvodnje koja proizilazi iz toga što su svi oni vezani Eninim autorskim pravima. Rezultat je i dalje samo mali deo ukupne koristi od sporazuma, pod pretpostavkom da postoji mnogo agencija za sprovođenje zakona, od kojih svaka opslužuje samo mali deo stanovništva. Ovaj udeo postaje veći ako dopustimo mogućnost pregovora o autorskim pravima između grupa agencija za sprovođenje zakona, pri čemu bi svaka pristala da priznaje autorska prava klijenata svih ostalih ako bi i sve ostale pristale na isto. Takvi pregovori bi bili analogni pregovorima između nacija putem kojih se danas uspostavljaju međunarodna prava intelektualne svojine. Čak i dopuštajući takve pregovore sa više strana, naš rezultat, iako slabiji, i dalje ostaje; očekivali bismo neefikasno nizak nivo zaštite intelektualne svojine. Možda ne bismo dobili nikakvu zaštitu uopšte.
Ovo pokreće dva pitanja, oba van okvira ovog poglavlja. Jedno je da li je zaštita intelektualne svojine uopšte poželjna — čitaoci zainteresovani za argumente protiv toga naći će ih u Against Intellectual Monopoly autora Michele Boldrin i David Levine. Drugo, da li bi se ekvivalent zaštite intelektualne svojine mogao obezbediti na druge načine, na primer putem ugovora, razmatra se u kontekstu digitalne intelektualne svojine i enkripcije u mojoj knjizi Future Imperfect.
Slična situacija će postojati i za zakon o zagađenju, gde se Anino pravo da tuži Bila zbog zagađivanja njenog vazduha rezultira smanjenjem Bilovih emisija, i time spoljnom koristi za Aninog komšiju Carla. Može postojati i u drugim važnim kontekstima. U svim ovim slučajevima, očekivali bismo da pravila zakona koja generiše privatno tržište budu manje od savršeno efikasnih. Ona bi i dalje trebalo da budu bolja od pravila koja generišu politički mehanizmi u našem trenutnom sistemu, pošto imamo malo teorijskih razloga da očekujemo da su ta pravna pravila uopšte efikasna. Sa te tačke gledišta, ovo poglavlje nudi poseban slučaj argumenta iz prethodnog poglavlja. Tržišni neuspeh ponekad postoji na privatnom tržištu. Na političkom tržištu, on je pravilo.