“Budući da je dobro organizovana milicija neophodna za bezbednost slobodne države, pravo naroda da poseduje i nosi oružje ne sme biti narušeno.”
Kada sam pisao Poglavlje 34, pre više od četrdeset godina, opisao sam nacionalnu odbranu kao težak problem. Njena logika se nije promenila i i dalje je težak, mada manje težak sada kada Sovjetski Savez više ne postoji kao pretnja. Ali od tada sam imao dodatne misli o načinima na koje bi se on mogao rešiti. One su zasnovane na neobičnoj raznovrsnosti izvora: Drugom amandmanu Ustava SAD, peintbolu, Društvu za kreativnu anakronizam, pokretu Otvorenog koda i kratkoj priči Rudyarda Kiplinga. Počeću sa Drugim amandmanom.
Kako ja interpretiram relevantnu istoriju, Drugi amandman je nameren kao rešenje problema koji je upečatljivo demonstriran u prethodnom veku. Oliver Cromwell je, pobedom u prvom Engleskom građanskom ratu, pokazao da profesionalna vojska može pobediti amatersku vojsku, što je bio dobar razlog da se ona ima. Pobedivši u drugom Engleskom građanskom ratu, pokazao je nešto drugo što profesionalna vojska može da uradi — i vladao je pet godina, do svoje smrti, kao Lord Protector Komunvelta Engleske, odnosno vojni diktator. [13] To je bio dobar razlog da se profesionalna vojska ne ima. Proklet bio ako to uradiš, proklet bio ako ne uradiš.
Rešenje na koje su došli osnivači bio je kompromis, improvizacija. Kombinovanje male profesionalne vojske sa ogromnom amaterskom milicijom koja se sastoji od svih odraslih muškaraca odgovarajućih godina. U vreme mira, dodelite Kongresu i profesionalcima posao obezbeđivanja dovoljno koordinacije kako bi, u vreme rata, državne milicije i redovne jedinice mogli da funkcionišu prilično dobro zajedno:
“Kongres će imati ovlašćenje… da obezbedi organizaciju, naoružavanje i disciplinovanje Milicije, kao i za upravljanje onim delom nje koji se može angažovati u službi Sjedinjenih Država, rezervišući državama, pojedinačno, imenovanje oficira i autoritet za obuku Milicije u skladu sa disciplinom koju odredi Kongres;”
Ako bi profesionalci pokušali da preuzmu vlast, bili bi brojčano inferiorni od otprilike tri stotine prema jedan. U slučaju rata, velika veličina milicije u kombinaciji sa veštinama redovnih jedinica bi, uz sreću, nadoknadila nizak kvalitet milicije. To je bilo genijalno rešenje i jedno koje je funkcionisalo, sudeći po dosadašnjem nepostojanju bilo stranog osvajanja ili vojnog udara.
Slično rešenje bi moglo funkcionisati za društvo bez države. Ono takođe zahteva neki način suočavanja sa stranim agresorima. Ono takođe nosi rizik da bi vojska dovoljno strašna da ga odbrani mogla biti dovoljno strašna da preuzme vlast. Ono, za razliku od države, suočava se sa dodatnim problemom finansiranja vojske bez poreskih prihoda. Amateri su jeftiniji od profesionalaca. Smanjivanje vašeg troška po vojniku na polovinu ne rešava problem plaćanja vojske ako vam je potrebno više nego dvostruko više vojnika, ali smanjenje na nulu jeste. Što dovodi do sledećeg elementa mog plana.
Poznajem dosta ljudi koji ne samo da treniraju za borbu bez plaćanja, već plaćaju i troškove sopstvene opreme da bi to radili; godinama sam i ja bio jedan od njih. Istina je da bi naša oprema, koja se sastoji od mačeva, štitova i oklopa, imala malo koristi u modernom ratovanju — ili srednjovekovnom ratovanju, s obzirom na to da su mačevi napravljeni od ratana, a ne od čelika. Ali ako bi se isti resursi vremena, energije i novca uložili u sličan trening sa modernijom opremom, rezultat bi bila amaterska vojska, milicija brojčano oko deset hiljada ljudi, prvi mali korak ka adekvatnoj vojsci.
Društvo za kreativni anakronizam, koje na svom godišnjem Pennsic ratu okuplja vojske od preko hiljadu boraca sa svake strane, samo je deo mnogo šire slike — ljudi koji se bave vojnim vežbama iz zabave. Sport paintball, u kojem ja nisam učestvovao, je još jedan primer. Naoružanje i veštine su mnogo bliži onima koji su relevantni za moderno ratovanje; vojska SAD ponekad koristi paintball za obuku. Broj uključenih ljudi je takođe nešto veći; prema procenama industrije, više od deset miliona ljudi u SAD igralo je paintball barem jednom 2006. godine, a skoro dva miliona je igralo barem petnaest puta godišnje. Troškovi opreme iznosili su oko četiri stotine miliona dolara. To se približava brojkama potrebnim za adekvatnu miliciju.
Paintball i borba u SCA su zabavni i uzbudljivi. Mogli bi biti još zabavniji kada bi imali veći smisao, kada bi učesnici verovali da, pored igranja igre, oni takođe treniraju da zaštite sebe, svoje voljene i društvo u kojem žive. Ako pravilno strukturirate institucije, dobićete radnu snagu za svoju miliciju, a barem deo opreme besplatno. To nije toliko različito od milicije predviđene Ustavom.
Što me dovodi do jedne od čudnijih priča Rudyarda Kiplinga: „Vojska iz sna“. Narator se upravo vratio u Englesku nakon dugog odsustva. Stari prijatelj, vojni oficir, objašnjava mu promene.
Glavna promena je veoma jednostavna. Ratne igre, one koje igrate u polju ili šumi u razmeri od inča prema inču, zamenile su fudbal i kriket kao najpopularnije sportove u Engleskoj. Javne škole se takmiče jedna protiv druge u lažnim bitkama kojima su sudije volonteri iz vojske, uz opklade na ishod.
„Rekao bih da jeste“, rekao je Pigeon iznenada. „Uključili su me pre neki dan kao člana Adjusting Commit-ea u Kemptown Board School. Vozio sam ispod Brighton trkačkog polja i čuo sam pištaljku za sudiju — pravilnu, dva duga i dva kratka. Nisam obraćao pažnju sve dok mališan visok oko metar nije iskočio iz žbunja i povikao: „Stražaro! Stražaro! Dođite ovamo! Trebam vam profesionalno. Alf kaže da nije izbačen iz okvira. Zar nije lažov? Dođite i pogledajte kako sam rasporedio svoje ljude.“ Verujte mi, pogledao sam! Taj mali demon je dotrčao do mog uzengon i pokazao mi celu svoju vojsku (dvadeset njih) raspoređenu pod zaštitom, kako treba, oko kravljeg sirćeta u udubljenju. Nastavio je da viče: „Navukao sam Alfa tamo. Njegova pozicija je neodrživa. Recite da je neodrživa, Stražaro!“ Obišao sam poziciju, a Alf je sa svojom vojskom izašao iz svoje štente, seo na krov i protestovao kao—kao kolonel milicije; ali činjenice su bile u korist mog prijatelja i ja sam sudio u skladu s tim. Pa, Alf je prihvatio moju odluku. Detaljno sam mu objasnio, i on je svečano platio svoju nagradu za glavu — četvrtine penija, ako želite!“
Kipling ne opisuje anarhističko društvo — početna obuka je obavezna i sistem je složeno isprepleten sa profesionalnom vojskom. Ali centralni deo njegove vizije je društvo u kojem je učenje vojnih veština nešto što ljudi žele da rade, uživaju u tome i dobijaju društvene, kao i vladine nagrade za to.
„Mi smo slobodan narod. Ustajemo i ubijamo čoveka koji kaže da nismo. Ali kao mali detalj koji nikada ne spominjemo, ako se ne prijavimo volonterski u neki korpus — kao borci ako smo sposobni, kao neborci ako nismo — do svoje trideset pete godine — ne glasamo, nemamo pravo na socijalnu pomoć, a žene nas ne vole.“
Rezultat je društvo koje može da izvede ogromnu vojsku ako zatreba, ali ne mora da troši ogromne sume da bi je stvorilo i održalo.
To je, naravno, vojska iz sna:
Tada mi je sinulo, ne sa užasom, već sa određenom blagom čudnošću, da smo Vee i ja te noći čekali telo Boya Bayleya; i da je sam Vee umro od tifusa u proleće 1902. Šuštanje papira je nastavilo, ali je Bayley, malo se pomerivši, otkrio pred mnom ranu staru tri dana na svojoj levoj strani koja je natopila zemlju oko njega.
Spojite Kiplingovu zamišljenu sliku sa zapažanjem da se milioni ljudi već bave vojnim igrama i vojnom obukom iz zabave. Dodajte tome institucije softvera otvorenog koda, [14] sistem koji je proizveo Linux, treći najpopularniji operativni sistem za desktop, kao i Apache softver na kojem radi većina veb servera. Softver otvorenog koda razvijaju volonteri, uglavnom neplaćeni, iz mešavine nemonetarnih razloga: da bi dobili programe koje žele, da bi stekli prestiž među svojim vršnjacima, da bi demonstrirali svoje sposobnosti programiranja potencijalnim poslodavcima. To pruža upečatljiv primer toga koliko sofisticirana dobrovoljna proizvodnja u ne tržišnom kontekstu može biti.
Za pojedinačnu vojnu opremu može platiti pojedinačni hobiista, ali mnogi entuzijasti ne mogu priuštiti tenk, artilerijski komad ili bilo šta što će biti ekvivalent u vojnoj tehnologiji budućnosti. Kompanije, s druge strane …
Svakog 15. aprila, odred koji je formirao Apple Computer maršira u paradi „Liberty Day“ predvođen robotskim tenkom koji nosi Appleov zastavu — što je jasan dokaz da je Apple odgovorna i patriotična kompanija čije kompjutere (i telefone i tablete i satove) treba da kupite. Microsoft pokušava da ih nadmaši, paradirajući svojim većim odredom, koji takođe čine volonteri zaposleni, pod rojom naoružanih robotskih dronova.
Ponudio sam grub nacrt za formiranje veoma velike milicije po veoma niskim troškovima. Ostaje problem koordinacije, odnosno kako naterati milione volontera podeljenih u hiljade nezavisnih jedinica da rade zajedno. Za to su nam potrebni profesionalci — finansirani, kao što su mnoge funkcije već finansirane, od strane humanitarnih organizacija. Ne bi trebalo da bude potrebno previše humanitarnih donacija, pošto nam nije potrebno mnogo njih.
Vratili smo se vojnoj strukturi Drugog amandmana, velikoj miliciji amatera, malom kadru profesionalaca. U miru profesionalci pružaju usluge amaterima, možda uz naknadu, vodeći računa o tome da svi njihovi komunikacioni uređaji mogu međusobno da komuniciraju, sudeći na njihovim simuliranim borbama, podstičući određeni stepen standardizacije delova i municije. U ratu, ako rat bude, profesionalci čine vrhovni kadar oficira.
Ne želim da preuveličavam svoju argumentaciju; kada se pokušava analizirati kako bi zamišljene institucije funkcionisale, sigurnost je u oskudici. Skicirao sam jedan način na koji bi bezdržavno društvo moglo da se brani. Koliko dobro bi ono, ili druge alternative koje mi nisu pale na pamet, funkcionisalo, zavisilo bi delimično od toga koliko je pretnja bila ozbiljna. Kada sam pisao Poglavlje 34, pretnja je bio Sovjetski Savez u savezništvu sa Kinom, oboje opremljeni arsenalima nuklearnog oružja. To je bio jedan od razloga zašto nisam bio uopšte siguran da bi buduća američka anarhija mogla da se odbrani.
Danas je situacija prilično drugačija. Pre Prvog zalivskog rata sabrao sam bruto nacionalni proizvod (BNP) obe strane. Šanse su bile skoro sto prema jedan. Trenutno, najbliža stvar koju SAD imaju od ozbiljnog neprijatelja je Iran. Njegov BNP je oko jedne pedesete onog od SAD i on je na velikoj udaljenosti. Meksiko i Kanada su bliže, ali se ne čini verovatnim da će nas izvršiti invaziju. U tom smislu, situacija se značajno popravila.
Drugi faktor, onaj koji je teško predvideti, jeste kultura bezdržavnog društva. Mehanizam koji sam opisao pretpostavlja društvo čiji većina stanovnika odobrava to društvo i želi da ga brani. Bez tog uslova, moglo bi funkcionisati mnogo lošije.
S druge strane, taj mehanizam deli sa originalnim sistemom Ustava jednu važnu prednost u odnosu na centralizovaniji sistem: vojska koju on stvara loše je prilagođena za izvođenje vojnog udara. Milicija se sastoji od mnoštva različitih grupa sa različitim stavovima i lojalnostima i ona brojčano nadmašuje profesionalce sto prema jedan, možda i hiljadu prema jedan.
[13] „Kralj, lordovi i komuna, vlasnici zemljišta i trgovci, grad i selo, biskupi i prezviteri, škotska vojska, velški narod i engleska flota, svi su se sada okrenuli protiv Nova Model Armije. Vojska je pobedila sve njih.“ (Winston Churchill, Istorija engleskog govorećeg naroda)
[14] Za dobar sažeti prikaz i analizu, pogledajte Eric Raymond, Katedrala i bazar.