Jedna od karakteristika pisanja Ayn Rand koja me je prvo zainteresovala bila je njena tvrdnja da prevazilazi argument Davida Humea da se „treba“ ne može izvesti iz „jeste“, kako bi se došlo do normativnih zaključaka zasnovanih isključivo na objektivnim činjenicama stvarnosti. Pregledajući njen argument kako je predstavljen u govoru Johna Galta u Atlas Shrugged, smatrao sam ga retorički impresivnim, ali logički pogrešnim. Da bih pokazao zašto, proći ću kroz argument korak po korak.
1. Postojanje kao vrednost koju traže živa bića:
“Postoji samo jedna fundamentalna alternativa u univerzumu: postojanje ili nepostojanje — i ona se odnosi na jednu klasu entiteta: na živa bića. … Ali biljka nema izbora u delovanju; … : ona deluje automatski kako bi unapredila svoj život, ne može delovati radi sopstvenog uništenja.
Životinja … . Ali dok god živi, … ne može ignorisati sopstveno dobro, ne može odlučiti da izabere zlo i deluje kao sopstveni uništitelj.”
Tvrdnja ovde je da živa bića koja nisu ljudi automatski deluju radi sopstvenog opstanka. Ta tvrdnja je netačna. Muški mantis, na primer, parira, iako finalni korak procesa može sastojati se u tome da ga ženka pojedne. Ženke sisara postaju trudne iako to značajno smanjuje njihove šanse za opstanak. Ako neko želi da pripiše vrednosti neživoj prirodi ili ne-ljudskim živim bićima, svrha tih vrednosti, i na empirskoj i na teorijskoj osnovi, nije opstanak već reproduktivni uspeh.
Naravno, opstanak je obično sredstvo za reproduktivni uspeh, pa većina živih bića većinu vremena pokušava da preživi. Ali živo biće koje bi stavilo opstanak iznad svega ostalog ne bi se razmnožavalo, pa njegovi potomci ne bi bili tu da Rand može koristiti kao dokaz u izvođenju onoga što treba.
Neke filozofije bi mogle odbaciti činjenice evolucione biologije kao irelevantne za metafizički argument. Ali Objektivizam tvrdi da svoje zaključke zasniva na činjenicama stvarnosti, a navedena činjenica od koje Rand započinje svoj argument je netačna.
2. Život ili smrt kao fundamentalni izbor vrednosti:
“Pošto život zahteva specifičan tok delovanja, bilo koji drugi tok će ga uništiti. Biće koje ne smatra sopstveni život motivom i ciljem svojih postupaka, deluje prema motivu i standardu smrti.”
Razmotrite nekoga ko sledi drugu vrednost od Randine — recimo, utilitaristu ili nacionalistu. Njegov život nije motiv i cilj njegovih postupaka, već je on obično sredstvo za postizanje njegovog cilja. Ako nije živ, ne može ni sam imati korisnost niti delovati na povećanje korisnosti drugih, a isto tako, ako je njegov cilj trijumf njegove nacije. Dakle, takvi ljudi obično preduzimaju akcije koje zahteva njihov sopstveni opstanak. Ali njihov život nije njihov cilj, što postaje očigledno kada imaju priliku da ostvare svoj cilj po cenu svog života — na primer, da ubiju Hitlera, znajući da će u tom procesu umreti.
Nije tačno da postoji specifičan tok delovanja neophodan za život i da će bilo koji drugi tok ga uništiti. Postoji mnoštvo različitih tokova delovanja koji čuvaju život sa različitim stepenima uspeha. Randina izjava, shvaćena doslovno, protivreči činjenicama stvarnosti. Da takvi ljudi deluju prema motivu i standardu smrti, izvršili bi samoubistvo prilikom prve pogodne prilike i ne bi ostalo nikoga osim Objektivista. To se nije dogodilo.
Pravednija interpretacija je da Rand misli da, ako ne uzimate svoj život kao svoj cilj, birate malu smrt — nešto veći stepen verovatnoće smrti, nešto kraći očekivani životni vek. To je istinita tvrdnja, ali je ekvivalentna jednako tačna za bilo koju vrednost koju neko može predložiti. Utilitarista bi mogao tvrditi da ne-utilitarista, ne delujući na način koji maksimizuje ljudsku sreću, bira malu nesreću. Utilitaristički Galt bi nastavio sa tvrdnjom da „Biće koje ne smatra sreću svih ljudi motivom i ciljem svojih postupaka, deluje prema motivu i standardu ljudske nesreće.“ Njegov argument bi bio jednako dobar, odnosno jednako loš, kao i Randin.
3. Prelaz sa života na život kao čoveka u svojstvu čoveka:
“Čovekov život je standard moralnosti, ali vaš život je njen cilj. Ako je postojanje na zemlji vaš cilj, morate birati svoje postupke i vrednosti prema standardu onoga što je čoveku svojstveno — u svrhu očuvanja, ispunjenja i uživanja u neprocenjivoj vrednosti koja je vaš život.”
Ovo se čini prilično jasnim. Moj život je svrha moje moralnosti, tako da je razlog zbog kojeg moram da izaberem određenu vrstu moralnosti taj što je ta vrsta moralnosti najbolji način za očuvanje, ispunjenje i uživanje u mom životu. Zagonetka je odakle dolaze „ispunjenje i uživanje“, s obzirom na to da se argument oslanja na izbor postojanja ili nepostojanja. Prema logici do sada, „ispunjenje i uživanje“ pripadaju argumentu samo kao sredstva za cilj očuvanja. Ako mogu da pokažem da je vaše fizičko preživljavanje unapređeno postupkom koji čini vaš život manje ispunjenim i manje uživanjem, onda, prema argumentu do ove tačke, trebalo bi to da uradite. Sredstvo ne može nadmašiti kraj kojem je sredstvo
“Ne, ne morate živeti kao čovek … . Ali ne možete živeti ni kao bilo šta drugo — a alternativa je … stanje stvari nepodobne za postojanje, više ne ljudske i manje od životinje, stvari koja ne zna ništa osim bola i koja se vuče kroz svoj životni vek u agoniji nesvesnog samouništenja.”
U ovom trenutku, Rend koristi strastvenu oratoriju da zamagli promenu u argumentu. Ona tvrdi da neko ko proživi pun životni vek „u agoniji nesvesnog samouništenja“ zapravo ne postupa za svoj život. Ali činjenica da on živi pun životni vek je dokaz da on zapravo ne uništava sebe. Na neki način, nešto dodatno je uvučeno u argument kako bi se „život“ pretvorio u „vrstu života kakav bi Rand smatrao da treba da živite“, gde se ovo drugo ne može izvesti iz onog prvog.
4. Prelaz sa preživljavanja razumom na Objektivističku etiku:
“Iskrenost je prepoznavanje činjenice da je nerealno nerealno i da ne može imati vrednost, da ni ljubav ni slava ni novac nisu vrednost ako su stečeni prevarom — da je pokušaj sticanja vrednosti obmanjivanjem tuđeg uma čin uzdizanja vaših žrtava na položaj viši od stvarnosti, gde postajete talac njihove slepote, rob njihovog nesvesnog razmišljanja i njihovih izbegavanja, dok njihova inteligencija, njihova racionalnost, postaju neprijatelji od kojih se morate plašiti i bežati … .”
Prema Rend, vrednosti su stvari koje nastojiš da nabaviš i zadržiš; u tom smislu, novac stečen prevarom je očigledno vrednost za neke ljude. Ako „vrednost“ u ovom odlomku interpretiramo kao „vrednost za vaš život“, dakle „vrednost one vrste koju Rend tvrdi da treba da tražite“, to je i dalje zagonetno. Novac dobijen prevarom će platiti isto toliko hrane ili medicinskih usluga koliko i novac dobijen poštenim putem.
Ostatak citiranog odlomka je visoko obojena izlaganje istinite tačke — da ako ljudi prevaravate, morate brinuti o tome da budete otkriveni. Problem je u tome što Rend izvodi apsolutni zaključak koji njen argument ne opravdava. Različite prilike za prevaru ljudi nose različite rizike od otkrića; žrtve variraju u svojoj sposobnosti da uzvrate prevaru ako je otkriju. Implikacija argumenta nije da čovek uvek treba da bude iskren, već da treba da bude oprezan u svojoj neiskrenosti, što, naravno, nije rezultat koji Rend želi.
“Postaviti pretnju fizičkog uništenja između čoveka i njegove percepcije stvarnosti znači negirati i paralizovati njegova sredstva preživljavanja; primorati ga da postupa protiv sopstvenog prosuđivanja je kao primorati ga da postupa protiv sopstvenog vida. Ko god, u bilo koju svrhu ili u bilo kojoj meri, pokrene upotrebu sile, taj je ubica koji deluje na premisi smrti … .
“Primorati čoveka da odbaci sopstveni um i da prihvati vašu volju kao zamenu, uz pištolj … znači pokušati da postoji u prkosu stvarnosti.”
Upotreba sile protiv nekoga smanjuje njegovu sposobnost da koristi svoj razum kako bi očuvao svoj život. Stvarnost podrazumeva da je žrtva manje verovatno da će imati dug i zdrav život. Ali prisiljavalac ne pokušava da prkosi toj stvarnosti. Njegov cilj nije život njegove žrtve, već njegov sopstveni.
Ukazao sam na ono što mi se čini kao ogromne rupe u lancu zaključivanja kojim Rend kreće od činjenica stvarnosti i završava sa specifičnim skupom etičkih propisa koji zabranjuju silu ili prevaru. Tokom mnogo godina argumentovanja, još uvek nisam pronašao nikoga ko je u stanju da ih popuni. Moj zaključak je da to ne može biti učinjeno.
Za najbližu aproksimaciju koju mogu da ponudim, argument koji objašnjava moralno ponašanje ali ga, filozofski govoreći, ne opravdava, pogledajte sledeće poglavlje. Za moj najbolji pokušaj da opravdam svoja moralna uverenja, pogledajte poglavlje nakon toga.