In the previous chapter I sketched my reasons for rejecting one philosopher’s explanation of what virtue is and why we should be virtuous. In this I will offer an economist’s explanation of what virtue is and why we, sometimes, are virtuous.

A ponekad i nisu. Počevši od poslednjeg.

Ekonomija poroka ili racionalni nasilnik

Dva velika muškarca se sreću u sportskom baru i ulaze u raspravu o relativnim vrlinama svojih timova. Pola sata i šest piva kasnije, jedan od njih leži mrtav na podu, a drugi stoji iznad njega sa polomljenom flašom piva u ruci i zbunjenim izrazom lica. Da li je ovo racionalno ponašanje?

To see in what sense it might be, consider the discussion of territorial behavior and commitment strategies back in Chapter 52. Making good on the commitment, fighting to the death against a trespasser on the territory you claim, turning down your neighbor’s modest attempt at extortion, sending a British fleet most of the way to the South Pole to defend the Falklands, is a net loss for you. But if people know you are willing to make good on the commitment you may not have to, because calling you on it is a net loss for them.

Slično i ovde. Zamislite da ste veliki, čvrsti i, kao i većina ljudi, volite da se stvari odvijaju po vašim pravilima. Jasno stavljate do znanja svima i svakome da ne volite da vam se ljudi ne poštuju i da ćete na to odgovoriti tučom. Postepeno proširujete svoju definiciju „nepoštovanja“ tako da ona uključuje i flertovanje sa bilo kojom ženom koja vam je zanimljiva ili neispravno izražavanje mišljenja u vezi sa vašim stavovima. Uključujući i vaše stavove o fudbalskim klubovima. Zapravo, tuča ljudi može biti rizična, ali većinu vremena to ne morate da radite, jer drugi ljudi vode računa da vas ne uvrede. Psiholog bi to mogao opisati kao agresivnu ličnost. Za ekonomistu, to je strategija posvećenosti — ona koja obično funkcioniše.

Jedan problem je što možda niste jedini koji ga prate. Jednog dana uđete u svoj omiljeni sportski bar, sednete pored stranca i počnete da mu objašnjavate koliko je vaš tim bolji od svih ostalih. On ima hrabrosti da se ne složi. Pola sata i šest piva kasnije…

Ekonomisti ili evolucionom biologu, logika situacije je jednostavna. Ako niko drugi ne usvoji agresivnu ličnost, strategija se isplati; drugi ljudi rade ono što želite kako bi izbegli da vas uvrede i nikada ne morate da ispunite svoje pretnje. Pošto je to profitabilna strategija, sve više ljudi je usvaja. Što je više ljudi usvaja, to je veći rizik da naletite na nekoga ko će vas naterati da ispoštujete svoju obavezu — jer je i on posvećen strategiji tučenja ljudi koji mu se ne pokoravaju na adekvatan način.

In equilibrium, there will be just enough bullies so that, on average, the gain from encounters with wimps who back down just balances the loss from encountering another bully who doesn’t. Evolutionary biologists call their version the hawk/dove game. Hawks and doves in their model are two variants of the same bird, differing only in how they behave; when two birds go after the same bit of food, doves back down and hawks don’t. In equilibrium, produced this time by Darwinian evolution, there are just enough hawks so that the gain to a hawk from hawk/dove encounters balances, on average, the loss from hawk/hawk encounters.

Prvi put sam susreo priču o tuči u baru na prezentaciji na UCLA pre mnogo godina. Zaključak prezentera bio je da se takav zločin ne može sprečiti kaznom, pošto je ponašanje bilo iracionalno, a ubica je žalio za onim što je uradio čim je to učinio. Ja na jednoj strani prostorije, a Erl Tompson na drugoj, odmah smo prigovorili da je ponašanje zapravo bilo racionalno, viđeno kao sprovođenje strategije obaveze.

One implication is that it is also deterrable. The more severe the punishment is for killing someone under those circumstances, the higher the cost of a hawk/hawk interaction. The higher the cost of a hawk/hawk interaction, the fewer the equilibrium number of hawks.

Ekonomija vrlina

Postoje ljudi, verovatno mnogo ljudi, koji neće ukrasti čak i ako su sigurni da niko ne gleda. Zašto?

Moj željeni odgovor počinje zapažanjem da su mnoge, mada ne sve, ljudske interakcije dobrovoljne. Prilikom odlučivanja o tome da li zaposliti nekoga, jedna relevantna razmatranja je da li je to osoba koja će ukrasti ako nije pod nadzorom. Korist za zaposlenog koji je voljan da krade je iznos koji ukrade. Trošak za poslodavca je iznos koji je ukraden plus trošak nadgledanja zaposlenog kako bi se taj iznos držao pod kontrolom. Iz toga proizilazi da je trošak za poslodavca obično veći od koristi za zaposlenog. Dalje proizilazi da, kada bi poslodavci mogli da kažu koji su zaposleni pošteni, a koji ne, kada bi funkcija korisnosti radnika, njegove preferencije u pogledu sopstvenog ponašanja, bila napisana na njegovom čelu, plata kao premija za poštenje bila bi veća od sporednih koristi nepoštenja, čineći poštenje u uskom ličnom interesu radnika.

Naše funkcije korisnosti su napisane na našim čelima, mada pomalo mutnom kredom. Svako od nas proizvodi, kroz tonove glasa, izraze lica i pokrete tela, tok informacija o tome šta se dešava u njegovoj glavi. Da biste poslali lažnu signalizaciju, da ubedite ljude da su vaše preferencije drastično drugačije od onih kakve jesu, morate istovremeno razmišljati i kao osoba koja zaista jeste kako biste odlučili šta da radite (na primer, kada je sigurno ukrasti) i kao osoba koja se pretvarate da jeste kako biste projektovali signale koje biste projektovali da ste ta osoba. Ako zahtevate od računara da izvrši dvostruko više proračuna, on usporava. Tako činimo i mi; većina nas nije veoma dobar lažov. Iz toga proizilazi da je lakše, za većinu nas mnogo lakše, pretvarati se da smo pošteni ako smo pošteni, nego ako nismo. U mom sebičnom interesu je da se smatra da sam pošten; najlakši način da se postigne taj rezultat je da budem pošten.

Pretpostavimo, međutim, da su svi bili pošteni. Tada poslodavcima ne bi isplatilo trud da razlikuju one koji jesu od onih koji se samo pretvaraju, što bi omogućilo umereno kompetentnom lažovu da prikupi i premiju za poštenje i sporedne koristi od nepoštenja. Mehanizam ravnoteže ovde je drugačiji od igre „soko/golub“, ali je logika ista: što je više nepoštenih ljudi, to drugi ljudi obraćaju više pažnje, pa je stoga prinos nepoštenju manji. U ravnoteži, broj nepoštenih ljudi koji se pretvaraju da su pošteni je upravo dovoljno veliki da bi u interesu drugih ljudi bilo da obrate dovoljno pažnje kako bi taj broj držali pod kontrolom. Najbolji prevaranti koriste svoje talente. Za većinu nas ostalih, poštenje se isplati.

Ovo pretpostavlja postojanje nekog mehanizma kojim broj poštenih ljudi reaguje na prinos poštenju. To bi se moglo dogoditi kroz pojedince koji sebe obučavaju u dobre navike, kroz roditelje koji odgajaju svoju decu da budu poštena, čak i kroz evoluciju ako je poštenje, do određene mere, nasleđiva svojstvo koje se isplati u reproduktivnom uspehu.

Genetičko objašnjenje takođe sugeriše zašto ljudi pokazuju svoje misli i osećanja na svom licu. Nema sumnje da bi geni mogli dizajnirati čoveka bez ikakvih izraza lica, ali ko bi poslovao sa njim? Ko bi se oženio njim? Baš kao što je poštenje dragoceno kod naših saradnika, tako je dragoceno i to da se zna da neko nije dobar lažov.

Da bih pojednostavio svoje objašnjenje, izneo sam ga kroz jedan odnos i jednu vrlinu, ali je primena mnogo šira. Bolje je biti u braku sa supružnikom koji vas ne vara nego sa onim koji vas vara, raditi za poslodavca koji vas ne vara, kupovati od poštenog prodavca, iznajmljivati od poštenog zakupca.

Ono što ovaj argument implicira jeste da, u meri u kojoj ste uključeni u dobrovoljne interakcije sa ljudima koji ispravno opažaju šta ćete raditi ili nećete raditi, u vašem je ličnom interesu da budete posvećeni delovanju na načine koji maksimizuju zbirnu korist za grupu ljudi sa kojima komunicirate. Vrednost koju drugi ljudi dobijaju od saradnje sa nekim ko je toliko posvećen, što bi trebalo da se vidi u uslovima koje su voljni da vam ponude, veća je od vašeg troška. Vrlinom se zarađuje.

Poenta

Razmotrimo dva društva. U jednom su većine udruženja dobrovoljna; sami biramo svoje poslove, svoje zaposlene, svoje supružnike. U drugom su većina udruženja izabrana umesto nas. Prvo bi moglo biti moderno društvo slobodnog tržišta, a drugo centralno planirano socijalističko društvo u kojem se radnici raspoređuju na poslove ili tradicionalno društvo u kojem se većina ljudi rađa u određenoj ulozi sa veoma ograničenim alternativama.

U tržišnom društvu, pošto se većina ljudi koji se povezuju sa mnom to čini samo ako misle da imaju koristi od te povezanosti, postoje troškovi neiskrenosti i koristi od iskrenosti. Ako ste, s druge strane, radnik u centralno planiranom društvu, vaš posao je određen, a vaša plata utvrđena od strane nekoga ko je daleko, ko vas ne poznaje i sa kim neće morati da ostvaruje povezanost. Iz toga proizilazi da će neiskreni zaposleni imati iste prilike kao i onaj iskreni — uz dodatnu priliku da krade stvari kada niko ne gleda.

Sličan argument se može primeniti i na poroke. Jedna od mana bavljenja nasiljem je to što ljudi biraju da se ne povezuju sa vama. Ako, prilikom prijave za posao, obavestite poslodavca da ćete ga izdržati ako vas ne tretira onako kako smatrate da bi trebalo, mala je šansa da ćete biti zaposleni. Iz toga proizilazi da će isplativost nasilnog ponašanja biti mnogo niža u društvu gde su većina odnosa dobrovoljna nego u onom gde većina nije.

Implikacija ovog argumenta je da će tržišno društvo imati ljubaznije ljude od bilo kog tradicionalnog ili centralno planiranog društva. Vrline će imati veću isplativost, pa će više ljudi biti iskreno. Poroci će imati manju isplativost, pa će manje ljudi biti nasilnici. Rezultat je upravo suprotan tvrdnji — da takvo društvo promoviše slepu, usku sebičnost — koju često iznose kritičari kapitalizma.