Pre oko pedeset godina, kada sam bio student osnovnih studija na Harvardu, ušao sam u raspravu sa Isajom Berlinom, filozofom koji je posećivao školu. Tema je bila priroda normativnih tvrdnji, onoga što bi trebalo. Moje tadašnje mišljenje bilo je da moje uverenje da je ubijanje ljudi loše ima isti logički status kao i moje uverenje da je čokoladni sladoled bolji od vanilastog, odnosno da su oba puta reč o izražavanju ukusa, a ne o objektivnim činjenicama.

Berlin’s response started by pointing out not how strong the evidence was for normative claims but how weak the evidence was for facts. How do I know that there is not a tiger sitting on my dining room table? It is true I do not see one there, but why is that subjective fact about my perceptions good evidence about reality?

His answer was that we believe our perceptions of reality because we have subjected them to all of the consistency tests we have available and they have, for the most part, passed. Not only do I not see a tiger on the dining room table, I do not see other diners fleeing in terror or commenting on what a handsome beast it is. I do not hear any of the noises I might expect if there was a tiger on the table. If I pass my hand over the table, touch gives me the same result—no tiger—as sight.

Ništa od ovoga ne dokazuje da tamo nema tigra; sva moja čula bi mogla da me lažu na konzistentan način. Ali to je mogućnost koju nemam način da proverim. Kada moje percepcije prođu sve dostupne testove, razumno je postupati u uverenju da je ono što opažam zaista tamo, uz priznavanje logičke mogućnosti da nije i verovatnije mogućnosti da moje percepcije nisu savršeno tačne.

To nas je dovelo do onoga što je on tvrdio da je paralelni slučaj normativne stvarnosti. Ponudio je sledeći primer.

Srećete nekoga ko uživa u zabodanju pribadača u ljude. Kada ga zamolite da objasni svoje ponašanje, on vam kaže da uživa u osećaju kada pribadača ulazi u otporan predmet, a ljudi su otporni predmeti koji su najdostupniji. Nakon što nakratko razmotrite situaciju, nudite mu gumenu loptu. On je smatra zadovoljavajućom zamenom i zahvaljuje vam što ste mu pružili nešto u šta može da zabada pribadače, a što ne reaguje vikanjem ili udaranjem.

Poenta primera je bila da, iako može postojati mnogo moralnih tvrdnji (kao što postoji mnogo činjeničnih tvrdnji) oko kojih se ljudi ne slažu, postoje neke koje prolaze iste testove kao i činjenične tvrdnje. Postoje ljudi koji odobravaju nanošenje bola drugim ljudima; njih nazivamo sadistima. Postoje ljudi koji veruju da bol u određenim okolnostima može biti dobar za vas. Ali ljudi koji veruju da je ljudski bol potpuno nebitan za procene o tome šta bi neko trebalo ili ne bi trebalo da radi, retki su skoro isto koliko i ljudi koji vide tigra kako sedi na onome što svi ostali vide kao ogoljeni sto.

Mogući odgovor bi mogao biti da je primer Berlina izuzetak, a ne pravilo, odnosno da postoji ogromna nesuglasica oko većine moralnih tvrdnji. Ta tvrdnja, po mom mišljenju, meša moralni ekvivalent direktnog posmatranja — sud o moralnom statusu dobro razumećeg i jasno opisanog čina — sa tvrdnjama višeg nivoa o moralnim pravilima. Postoji mnogo nesuglasica oko moralnog statusa privatnog vlasništva, intelektualne svojine, državne reedistribucije prihoda i još mnogo toga. Ali, takođe postoji mnogo nesuglasica i oko činjeničnih tvrdnji na sličnom nivou apstrakcije: globalno zagrevanje, uticaj deficitnog trošenja na nezaposlenost, koja vrsta ishrane je dobra ili loša za vas.

Kada je reč o nečemu što je bliže normativnom ekvivalentu direktne percepcije, dobijamo nešto mnogo bliže opštem sporazumu. To se uklapa u moje zapažanje o političkim argumentima. Iako svaka strana može osporavati moralni stav druge strane, svaka takođe smatra teškim ili nemogućim prihvatanje činjeničnih tvrdnji na kojima se zasniva argument druge strane. To se uklapa u moje zapažanje o tome kako čitaoci reaguju na dobro napisana ideološka dela sa kojima se ne slažu. Odgovor liberalnog čitaoca na Ajn Rend je da ona daje lažnu sliku sveta, a ne da je svet onakav kakav ona kaže, već da je njen protagonista pogrešio radeći to što jeste radio. Veoma malo ljudi, bez obzira na političko ubeđenje, čitajući Dikensovu Božićnu pesmu, vidi Ebenezera Skruča iz prve verzije kao heroja. Istu takvu opservaciju izneo je K. S. Luis u delu Ukidanje čoveka, gde je tvrdio da sva društva imaju, na određenom nivou opštosti, isti moralni kodeks, koji je nazvao Tao.

Stav do kojeg sam na kraju došao kao rezultat gubitka argumenta sa Berlinom jeste ono što filozofi nazivaju intuicionizmom, tvrdnja da postoje činjenice moralne stvarnosti koje opažamo putem moralne intuicije baš kao što opažamo činjenice fizičke stvarnosti putem naših fizičkih čula, i da je dokaz za stvarnost tih činjenica značajno, iako ne savršeno, slaganje u tome kako ih različiti ljudi opažaju. To je pozicija koju sam opisao, još u Poglavlju 48, kao katoličanstvo bez Boga.

Moja tvrdnja nije da izvodimo moralnu stvarnost iz fizičke stvarnosti, tvrdnja Ajn Rend koju sam osporio u Poglavlju 59. Tvrdnja je da naše znanje o moralnim činjenicama dolazi na isti način kao i naše znanje o fizičkim činjenicama i stoga ima isti epistemološki status — razumnu, iako u oba slučaja ne i izvesnu, osnovu za verovanje. Čitaoci zainteresovani za detaljniji opis i odbranu ovog stava, koji je napisao profesionalni filozof, naći će ga u delu Majkla Huemera Ethical Intuitionism.

Postoji alternativni pogled na status normativnih uverenja na koji ne mogu ponuditi adekvatnu protivrečnost: moralni nihilizam. Prema tom stavu, ništa nije dobro ili loše, vrlinasto ili zlo. Moralna uverenja nisu ni tačna ni netačna. Doslednost tih uverenja, na nivou na kojem su dosledna, ne proizilazi iz moralne stvarnosti već iz evolucione biologije. Ljudi su razvili ta ugrađena moralna uverenja čije je posedovanje vodilo do reproduktivnog uspeha u okruženju u kojem smo evoluirali, u skladu sa opštim linijama prethodnog poglavlja. Pošto svi potičemo od predaka koji su evoluirali u približno sličnim okolnostima, svi smo ugrađeni sa otprilike istim uverenjima, uz izuzetak male manjine defektnih jedinki, što je ekvivalent ljudima koji imaju nesreću da se rode slepi. Slepi imaju nesreću da ne mogu da opažaju određene karakteristike fizičke stvarnosti. Psihopate prati nesreća, ili ponekad sreća, što ne dele korisne iluzije kao i ostatak nas.

I do not usually bother to read books arguing for things I already agree with. I read Huemer’s largely in the hope that he, as a professional in the field, could provide a better defense of our shared moral philosophy than I could, in particular a better rebuttal to the nihilist alternative. It is a thoughtful and well written book, but while the author finds his arguments against the nihilist position adequate, I do not.

Nastavljam da ga odbijam iz dva razloga. Jedan je taj što imam alternativu koja mi je zadovoljavajuća. Drugi je taj što psihološki nisam u stanju da zaista poverujem da nema ničeg pogrešnog u mučenju dece ili čak da nema ničeg pogrešnog u laganju. Više kao što nisam u stanju da poverujem da ono što vidim zapravo nije tu ili da ono što ne vidim, tigar na stolu u trpezariji, jeste.

Nekim čitaocima bi se moglo učiniti, kombinujući ideje iz ovog poglavlja sa onima iz prethodnog, da psihopata uopšte nije defektan. On može biti ekvivalent veoma visokoj žirafi čiji se dug vrat isplati jer nema mnogo drugih žirafa koje bi se takmičile sa njim za lišće na visokim granama. Ako nema mnogo psihopata, biti psihopata može biti profitabilno. Ako je to slučaj, očekivali bismo da evolucija „namerno“ proizvede neke, ali ne i previše.