Jedan argument protiv institucija potpunog laissez-faire-a je da je vlada potrebna kako bi obezbedila sadržaje kao što su putevi i trotoari i kako bi se rešavali problemi kao što je konflikt između moje želje da pustim glasnu muziku noću i želje mog komšije da spava. Jedan mogući odgovor je da se sa većinom takvih problema mogu nositi privatne zajednice. Razvojni program koji gradi grupu kuća takođe gradi lokalne ulice i trotoare; svaki kupac dobija, uz svoju kuću, pravo na korišćenje zajedničkih sadržaja i njihovo održavanje, pristajući da plati svoj deo troškova prema nekoj unapred utvrđenoj formuli.

Takvi privatni aranžmani, koji su zapravo prilično uobičajeni, mogu se nositi i sa eksternalijama. Moj kolega Gordon Tullock je isticao da nije mogao ponovo da okreči svoja prednja vrata bez dozvole svojih komšija, što je bio jedan od uslova ugovora za tu konkretnu zajednicu. Kada se isti takav aranžman spakuje u jednu zgradu, ugovor će verovatno uključivati procedure za rešavanje sporova među komšijama u vezi sa tim koje ponašanje u jednom stanu nanosi nerazumne troškove stanovnicima susednih stanova. U bilo kojoj privatnoj zajednici, ugovor će verovatno sadržati aranžmane pomoću kojih potpisnici mogu zajednički da ga izmene kako bi se nosili sa novim okolnostima.

U kom smislu to nije vlada? Kako mi je jedan britanski poznanik rekao, njegov odnos sa njegovom asocijacijom vlasnika kondominijuma i sa njegovom lokalnom vlasti je suštinski isti. Svaka od njih ima autoritet nad njegovim ponašanjem kao rezultat njegove odluke da živi na određenom mestu, u stanu u kondominijumu, odnosno u lokalnoj vlasti. Svaka nameće pravila njemu. Svaka ga oporezuje, iako kondominijum ne naziva novac koji prikuplja za održavanje i popravke porezom. Svaka može promeniti svoja pravila sličnim metodama, glasanjem svojih sugrađana u jednom slučaju, odnosno svojih stanara u drugom. Iako bi asocijacija kondominijuma mogla biti rešenje za određene probleme, u kom smislu je to privatno rešenje? Da okrenemo argument naopako, ako libertarijanci odobravaju takve institucije kada se nazivaju asocijacijama kondominijuma ili privatnim zajednicama, zašto ih ne odobravamo kada se nazivaju vladama?

Mogući odgovor je da je privatna zajednica, za razliku od vlade, nastala bez kršenja nečijih prava. Razvojni program je kupio zemljište od njegovih vlasnika i presпродаo ga kupcima koji su pristali na ograničenja nalik vladinim koja su uključena u ugovor o kupovini. Lokalna vlast je, s druge strane, nastala zato što je, u nekom trenutku u prošlosti, većina stanovnika, ili možda većina građana nekog većeg političkog tela u kojem se nalazi, ili možda neko sa većom vojskom od bilo koga drugog, odlučila da je stvori, namećući svoja pravila svima koji već žive tamo, bez obzira na to da li su se oni složili ili ne.

To je moguć odgovor, ali mislim da to nije odgovor koji će ubediti mnoge one koji nisu libertarijanci. Postoji drugačiji odgovor koji ne zavisi od libertarijanskog pogleda na prava. Postoje praktični razlozi zbog kojih je način na koji su institucije nastale važan, potpuno odvojeno od pitanja da li su u tom procesu bila povređena nečija prava.

Da biste videli koji su to razlozi, razmotrite sledeće pitanje: Želite da kupite kamion i imate izbor između dva. Jedan je napravljen u Detroitu, drugi je napravljen u Naberežnim Čelnima. Koji birate?

Većina ljudi bi izabrala kapitalistički kamion. Zašto? Oba su kamioni. Ako su identično napravljeni, trebalo bi da funkcionišu na potpuno isti način; zašto je njihova istorija važna? Zašto bi nas trebalo da brinu ideologije kamiona?

Odgovor je da ta dva kamiona nisu identično napravljena. Kapitalistički kamion je napravljen pod sistemom institucija u kojem ljudi koji prave loše kamione verovatno gube novac. Komunistički kamion je napravljen pod institucijama u kojima ljudi koji prave dobre kamione verovatno gube novac, a često i druge stvari, pošto insistiranje na pravljenju samo dobrih kamiona može rezultirati neispunjavanjem dodeljene kvote za taj mesec. Čak i pre pregleda kamiona, imamo dobar razlog da očekujemo da će komunistički kamion biti lošije izgrađen. Između ostalog, on može biti i teži, pošto su kvote ponekad bile postavljene ne u broju kamiona, već u tonama kamiona.

Isti odgovor se može dati i za razliku između kondominijuma ili privatne zajednice i vlade u okviru koje se ona nalazi. Privatni investitor koji je kreirao prvo imao je privatni podsticaj da dizajnira najbolje moguće političke institucije. Što je udruženje zajednice izgledalo privlačnije kupcu, to bi veći bio iznos koji je bio voljan da plati za kuću. Birači takođe žele da žive pod poželjnim institucijama, pa politički preduzetnik koji kreira novu lokalnu vlast ili modifikuje staru takođe ima određeni podsticaj da pokuša da stvori privlačna institucije, ali mnogo slabiji. Postoje razlozi zašto demokratija ne funkcioniše skoro jednako dobro kao kapitalizam.

Individualni birač ima malo podsticaja da pokuša da sazna da li su predložene političke promene zaista u njegovom interesu, pošto njegov glas ima samo malu šansu da odluči o tome šta će se zaista dogoditi. Sa druge strane, individualni kupac glasa kupovinom ili nekupovinom kuće u zajednici. Ako ne kupi, neće biti pod pravilima tog udruženja zajednice, ako kupi, biće, tako da ima značajan podsticaj da istraži institucije pre kupovine ili da proveri trenutne vrednosti nekretnina i trenutno stanje zajedničkih objekata u prethodnim zajednicama koje je prodao isti investitor.

Jedna važna karakteristika vlade je njena veličina. Prosečan Amerikanac živi pod lokalnom vlašću koja upravlja sa najmanje desetinama hiljada, možda stotinama hiljada građana. Prosečan stanovnik kondominijuma ili privatne zajednice, pretpostavljam, živi pod „privatnom vladom“ od oko stotinu građana. Sumnjam da je to slučajnost. Moja sumnja je da su lokalne vlasti veće od privatnih zajednica iz istog razloga zbog kojeg su komunistički kamioni teži od kapitalističkih kamiona — zbog pogrešnih podsticaja.

Preferencija prema kapitalističkim kamionima nije samo pitanje libertarijanske ideologije. Razuman komunist bi takođe radije izabrao kapitalističke kamione. Komunisti koji su imali priliku da kupuju na Zapadu, što je često davano kao nagrada za partijsku lojalnost i druge komunističke vrline, rutinski su pokazivali svoju preferenciju prema kapitalističkim proizvodima kupujući ih u što većoj količini moguće.

Nedavno je ono što je nekada bio komunistički svet pokazalo svoju preferenciju prema kapitalističkim kamionima na nešto većoj razmeri.