Ako želite da radnici rade u vašem čeličani, morate im ponuditi uslove koji su barem jednako atraktivni kao njihova sledeća najbolja opcija. Ako želite ugalj i rudu, morate rudarima ponuditi barem ono što ih košta da ih izvuku iz zemlje. Troškovi proizvodnje čelika se stoga prenose sa ljudi koji vam obezbeđuju resurse na vas. Slično tome, vrednost onoga što proizvodite prenosi se sa vaših kupaca na vas kroz ono što vam plaćaju za vaš čelik. Ako je vrednost onoga što proizvodite veća od troškova, isplati vam se da to proizvodite i vi to radite. Ako je vrednost manja od troškova, ne isplati vam se da to proizvodite i ne radite to. To je skraćena verzija — duža verzija zahteva godinu dana teorije cena i/ili dobar udžbenik — o tome zašto tržišno društvo proizvodi stvari ako i samo ako vredi ih proizvoditi.

Međutim, postoji jedan problem. Pored trošenja rada, rude i uglja i proizvodnje čelika, vi takođe proizvodite sumpor-dioksid, što stvari čini manje prijatnim za one koji dišu vetrom koji dolazi od vas. To je trošak proizvodnje čelika, ali u društvu bez EPA, deliktnog prava ili bilo čega sličnog, to je trošak za druge ljude, a ne za vas. U takvom društvu može vam se isplatiti da proizvodite čelik čak i ako je ukupni trošak, uključujući zagađenje, veći od ukupne koristi. Slično tome, ako proizvodite spoljne koristi za druge ljude, kao što je zadovoljstvo koje će prolaznici imati gledajući vašu lepu zgradu, ignoriisaćete te koristi prilikom odlučivanja o tome da li ćete je izgraditi.

Ekonomisti takve efekte nazivaju eksternalijama — negativnim (spoljni troškovi) i pozitivnim (spoljne koristi). Njihovo postojanje je jedan od argumenata koje ekonomisti iznose za državnu intervenciju na tržištu. Zagađenje vazduha je negativna eksternalija, pa ga treba regulisati ili oporezovati. Znanje proizvedeno osnovnim naučnim istraživanjem je pozitivna eksternalija, pa ga treba subvencionisati. Argument je teorijski ispravan. Eksternalije su jedan od izvora onoga što sam u poglavlju 53 opisao kao tržišni neuspeh. Vlada koja primorava ljude da ih uzmu u obzir može, u principu, poboljšati rezultat neregulisanog tržišta.

Međutim, postoji praktičan problem. Da bi posao obavili kako treba, vlada mora znati smer i veličinu eksternalije. Bez tih informacija, mogli bi propisati pogrešan porez ili pogreanu subvenciju. Čak bi mogli oporezovati nešto što bi trebalo da subvencionisaju ili subvencionisati nešto što bi trebalo da oporezuju.

Trenutno, problem oko kojeg stručnjaci insistiraju da se mora rešiti, odmah ako ne i pre toga, jeste globalno zagrevanje. Pre četrdeset godina to je bilo stanovništvo. Tada se široko tvrdilo da će što više ljudi bude na Zemlji, to ćemo svi biti u lošijem položaju. Priličan broj ljudi je išao dalje, tvrdeći da se suočavamo sa neposrednom katastrofom. U The Population Bomb, objavljenoj 1968. godine, Pol Erlih je napisao da „Borba za hranjenje čitavog čovečanstva je gotova. Tokom 1970-ih, stotine miliona ljudi će umreti od gladi uprkos bilo kakvim hitnim programima koji se sada pokrenu. U ovom kasnom trenutku, ništa ne može sprečiti značajno povećanje svetske stope smrtnosti…“. Iako je njegov stav bio ekstremniji od stavova mnogih drugih, njegov rad je ozbiljno shvaćen. Manje ekstremne verzije su tada bile podjednako prihvaćene kao što su danas zabrinutosti oko globalnog zagrevanja.

Moj prvi objavljeni ekonomski rad bio je pamflet napisan za Population Council na zahtev njegovog predsednika. Primetio je da gotovo sva diskusija o tom pitanju dolazi sa jedne strane ideološkog spektra i pitao se kako bi pitanje izgledalo iz drugačije perspektive, pa me je zamolio da napišem tekst o pitanjima stanovništva iz tržišne tačke gledišta.

Pitanje je bilo od vrste eksternalija: ako bi se rodilo još jedno dete, da li bi drugi ljudi zbog toga bili u lošijem položaju i, ako jeste, koliko? Moj zaključak je bio da ne samo da ne mogu da kažem kolika je eksternalija, već ne mogu čak ni da kažem da li je neto negativna ili pozitivna. Niti, koliko sam mogao da procenim, bilo ko drugi, iako je dosta ljudi mislilo da može.

Povećanje populacije ima i pozitivne i negativne efekte. Više ljudi znači više ljudi koji stvaraju zagađenje i čine krivična dela, više ljudi koji zavise od socijalne pomoći, ali i više ljudi koji će praviti izume, plaćati poreze, pisati knjige i komponovati muziku. Efekti u oba smera su veliki i, pošto su rasprostranjeni kroz dugu i neizvesnu budućnost, veoma ih je teško proceniti.

Jednostavan argument za konvencionalni stav, da više ljudi znači manje zemlje i prirodnih resursa po glavi stanovnika, bio je jednostavno loša ekonomija, barem u kontekstu društva privatnog vlasništva. Novorođeno dete ne dolazi sa vlasničkim listom za svoj udeo u svetskim resursima u pesnici. Ako želim da moje dete poseduje zemlju na kojoj će živeti, ili će on ili ja morati da proizvedemo nešto vredno što je trenutni vlasnik te zemlje voljan da prihvati u zamenu.

Neki drugi argumenti išli su u oba smera. Što više dece, to je veći trošak njihovog školovanja u državnim školama, trošak koji direktno ne snose njihovi roditelji. Deca, međutim, prerastaju u poreske obveznike. Ako uparite trošak školovanja svakog deteta sa porezima koje će kasnije plaćati za škole, ta dva iznosa se otprilike poništavaju, čineći neto eksternalitet blizu nule.

Neki eksternaliteti su očigledno pozitivni. Više ljudi znači manje nacionalnog duga koji svaki pojedinac treba da plati. Neki su očigledno negativni. Sveukupno, nisam video kako bi se eksternaliteti, pozitivni i negativni, mogli proceniti dovoljno precizno da bi se izračunao njihov zbir.

Mnogo godina kasnije, naišao sam na isti problem u kontekstu globalnog zagrevanja. Većina javne rasprave ticala se toga da li globalna temperatura raste, da li je razlog ugljen-dioksid koji proizvodi ljudska aktivnost i koliko će buduće zagrevanje verovatno biti veliko. Praktično svako je uzimao zdravo za gotovo da je zagrevanje loša stvar, verovatno veoma loša stvar.

Nisam mogao, a ni mogu, da vidim zašto. Trenutna klima nije dizajnirana za nas, niti mi za nju, jer se globalna klima dosta menjala tokom istorije naše vrste. Ljudi trenutno žive i napreduju u rasponu klimatskih uslova koji je mnogo veći od predviđenih promena. Jedini a priori razlog koji sam mogao da vidim za očekivanje da će promena biti loša bio je taj što smo trenutno optimizovani za naše sadašnje okruženje. To bi mogao biti ozbiljan problem kod brzih promena. Ali projektovano globalno zagrevanje bilo je po stopi od oko trećine stepena Celzijusa po deceniji. To bi trebalo da bude više nego dovoljno sporo da omogući poljoprivrednicima da prilagode svoje useve, a vlasnicima kuća njihovo stanovanje, uz mali trošak.

Ako ne možemo da proizvedemo a priori razlog za očekivanje da će zagrevanje proizvesti neto negativne eksternalitete, možda možemo izračunati posledice i jednostavno sabrati njihove troškove. Može se očekivati da će zagrevanje podići nivo mora za stopu ili dve do kraja veka. Takođe se može očekivati da će pomeriti temperaturne konture na severnoj hemisferi stotine milja dalje na sever, povećavajući površinu zemlje koja je dovoljno topla za ljudsko naseljavanje za oko hiljadu puta više od površine izgubljene usled porasta nivoa mora. U proseku, dobijena zemlja biće manje vredna po kvadratnoj milji od izgubljene zemlje, ali da li bi neko očekivao da bude hiljadu puta manje vredna?

Zagrevanje će imati i druge efekte, negativne i pozitivne. Pošto govorimo o efektima tokom perioda od jednog veka ili više — Vilijam Nordhaus, ekonomista koji se specijalizovao za proučavanje pitanja zagrevanja, izračunava jedan od svojih modela za period od dvesta pedeset godina — nemoguće je dati bilo kakvu pouzdanu procenu njihove veličine. Čitaoci zainteresovani za dužu diskusiju o mojim razlozima za razmišljanje da su neto efekti bar podjednako verovatni da budu pozitivni kao i negativni, naći će je na mom blogu. Moja poenta ovde je opštija, objašnjenje zašto je pokušaj zasluživanja politika na osnovu procena eksternih troškova i koristi pre deset godina doveo do pogrešnih zaključaka o populaciji, a danas do veoma sumnjivih zaključaka o globalnom zagrevanju.

Zamislite nekoga ko sabira eksternalije kako bi odlučio kakva bi javna politika trebalo da bude, da li vlada treba da podstiče ili discouraguje rast populacije, da li da oporezuje ugljenik ili ga subvencioniše. Ako veruje da je neto efekat zagrevanja negativan, verovatno će dati velikodušne procene negativnih eksternalija, konzervativne procene pozitivnih, i propustiti neke od ovih potonjih jer ih ne traži previše uporno. Na kraju će biti iskreno ubeđen da objektivni dokazi podržavaju stav koji je već imao. Ako krene od suprotnog uverenja, njegovi proračuni će imati suprotan pristrasnost i doći će do suprotnog rezultata.

Pre nekoliko godina, naišao sam na upečatljiv primer ovog obrasca u radu Vilijama Nordhausa. Njegovo istraživanje o efektima globalnog zagrevanja pronašlo je negativne eksternalije dovoljne da opravdaju uvođenje poreza na ugljenik kako bi se ono usporilo, iako su i eksternalije koje je pronašao i mere koje je predložio bile skromne u poređenju sa stavovima nekih drugih istraživača, a još više u poređenju sa stavovima aktivista kao što je Al Gor.

Da bi dobio čak i taj skromni rezultat, morao je u svoju procenu troškova da uključi ne samo predvidive efekte poput porasta nivoa mora, već i efekte niske verovatnoće koji bi, ako bi se dogodili, nametnuli velike troškove. U knjizi koju je koautorišeo sa Džozefom Bojerom, [16] autori su napisali da je „ovaj pristup preduzet zbog nalaza studija prve generacije koji ukazuju na to da će uticaji na tržišne sektore verovatno biti relativno ograničeni.“ Ili drugim rečima, bez uključivanja troškova od malo verovatnih, ali katastrofalnih rizika, globalno zagrevanje nije delovalo kao ozbiljan problem.

Postoji neobična asimetrija u njihovom pristupu. Uzeli su u obzir posledice niske verovatnoće sa visokim troškovima koje donosi dopuštanje globalnog zagrevanja. Ali, koliko sam mogao da zaključim, nisu preduzeli sličan pokušaj da uzmu u obzir posledice niske verovatnoće sa visokim troškovima koje donosi sprečavanje globalnog zagrevanja. To bi imalo smisla ako bismo mogli biti sigurni da bi, u odsustvu efekata ljudskog delovanja, klima nikada ne bi promenila. Ali nemamo osnova za takvo poverenje, pošto se klima menja, ponekad prilično radikalno, mnogo pre nego što su ljudi mogli da utiču na nju.

Trenutno smo u međuledničkom periodu, relativno toplom periodu unutar ledenog doba koje je počelo pre više od dva miliona godina. Ne znamo šta uzrokuje početak ili kraj međuledničkih perioda. Dugoročne procene globalne temperature sugerišu da je ona polako opadala veoma dugo, verovatno od početka trenutnog međuledničkog perioda, što je trend preokrenut trenutnim zagrevanjem. Bar je moguće da je globalno zagrevanje jedino što sprečava kraj međuledničkog perioda. Rezultat toga, sudeći po prošlim glacijacijama, bio bi pad nivoa mora od više od trista stopa, ostavljajući svaku morsku luku u svetu na suvom. Takođe i oko pola milje leda preko sadašnjih lokacija Londona i Čikaga.

Ne mislim da je katastrofa verovatna, ali je moguća, i možda postoje druge malo verovatne, ali moguće katastrofe koje mi nisu pale na pamet. Nordhaus je, tražeći negativne efekte globalnog zagrevanja, uključio one malo verovatne. Nije, koliko mogu da zaključim iz te knjige, kasnijeg dela ili korespondencije sa njim — dok sam pisao ovo poglavlje, želeo sam da budem siguran da nisam pogrešno pročitao njegov rad — uključio nikakvu procenu malo verovatnih efekata u drugom smeru. To uzimam kao dokaz problema sa korišćenjem argumenata o eksternalijama za donošenje političkih zaključaka. Kada se balansiraju troškovi i koristi, previše je lako, čak i bez truda, manipulisati rezultatima.

Još je lakše kada se za to trudite. Mnogih godina ranije, kada sam bio student postdiplomskog studija, proveo sam leto kao kongresni pripravnik. Moj kongresmen mi je pozajmio na četiri dana nedeljno Zajedničkom ekonomskom komitetu. Oni su me pozajmili svom projektu o državnim i lokalnim finansijama, poznatom i kao projekat državnih i lokalnih finansija Univerziteta Džordž Vašington, ili projekat državnih i lokalnih finansija Konferencije guvernera — tačni nazivi iz memorije, pa su možda pogrešni, s obzirom na to da se to desilo pre više od četrdeset godina.

Projekat je proizvodio knjigu sa činjenicama, tom koji je osmišljen da informiše zainteresovanog laika o činjenicama relevantnim za pitanja državnih i lokalnih finansija. Otkrio sam jednu činjenicu. Bila je to demografska činjenica o ljudima koji su već rođeni, pa je bila očigledno tačna. Bila je to činjenica relevantna za najveći deo budžeta državnih i lokalnih vlasti, pa je bila očigledno relevantna za temu knjige koju smo proizvodili.

The fact had to do with the ratio between the school age population and the tax paying population. For the previous decade, as the children of the baby boom came into the school system, that ratio had been going up. That meant that maintaining a constant level of per pupil expenditure required increasing tax rates. Over the next decade the baby boom was coming out of the schools and into the labor force. That meant that the ratio of school children to taxpayers was going down. That in turn meant that the same level of per pupil expenditure could be maintained with lower taxes.

Ljudi koji su vodili projekat su se složili da je moja činjenica tačna. Nisu poricali da je relevantna. Ali su odbili da je uključe u svoju knjigu činjenica jer je ukazivala u pogrešnom smeru. Želeli su da tvrde da će državama i lokalitetima u budućnosti biti potrebno više poreskog novca. Ja sam nudio dokaze da će im biti potrebno manje.

I was young, innocent, and shocked. Here were intelligent people I liked and respected, professional academics, deliberately doing dishonest work. Since then I have been disinclined to take on faith conclusions that come out of academic work on public policy.

[16] Ссылка в оригинальном тексте книги была битая, но по цитате удалось отыскать первоисточник: William D. Nordhaus and Joseph Boyer, Warming the World. Economic Models of Global Warming. Если рано или поздно ссылка, которая даётся здесь, также станет битой, вы сможете отыскать текст по названию книги (прим. редактора)