Konvencionalni model obrazovanja od K-12 zasnovan je na dve pretpostavke, obe pogrešne. Prva je da, od celokupnog svetskog znanja, postoji neki podskup odgovarajuće veličine koji bi trebalo da popuni K-12 obrazovanje, a koji bi svi trebalo da nauče ili barem budu izloženi njemu. Druga je da je način edukacije dece to da ih se posadi i kaže im šta su određeni autoriteti, tipično nastavnik i udžbenik, odlučili da oni treba da znaju.

Prva pretpostavka je, mislim, ne samo pogrešna, već i neodbranjiva. Većini ljudi će sposobnost čitanja, pisanja i aritmetike biti korisna. Većini neće biti korisna sposobnost trigonometrije. Geometrija i algebra, deo standardnog nastavnog plana, biće korisni nekima, ali će teorija verovatnoće ili statistika, koje obično nisu uključene, biti korisnije drugima. Biologija je zanimljivo predmet, ali nije jasno da je količina biologije koju većina učenika nauči u srednjoj školi korisnija od količine ekonomije koju bi mogli naučiti u istom vremenskom periodu. Američka istorija podučava nekim korisnim lekcijama, iako, s obzirom na neizbežne pristrasnosti bilo kog pojedinačnog izvora informacija, neke od tih lekcija verovatno neće biti istinite. Ali rimska istorija, ili grčka istorija, ili britanska istorija takođe imaju lekcije. I, kao dokaz koliko američki učenici istorije zapravo nauče, čovek koji je, dok ovo pišem, potpredsednik SAD, tvrdio je u televizijskom intervjuu da se, kada je berza propala, FDR pojavio na televiziji kako bi se obratio naciji. Godine 1929, kada se propast dogodila, Herbert Huver je bio predsednik, a televizija je još uvek bila u ranoj fazi razvoja.

Kao dodatni dokaz koliko se zapravo nauči iz nastavnog plana, uzmite u obzir iskustvo moje žene koja je predavala laboratorije geologije kao studentkinja postdiplomskog studija. Bila je na VPI, verovatno drugom najboljem državnom univerzitetu u Virdžiniji, što je značilo da su njeni studenti poticali iz otprilike gornje četvrtine maturanta srednjih škola. Značajna manjina njih nije znala da je zapremina pravougaonog rudnog tela visina pomnožena širinom pomnožena dubinom.

Druga pretpostavka je takođe pogrešna. Kao što svi studenti i većina nastavnika znaju, uobičajeni rezultat prisiljavanja nekoga da uči nešto što ga ne zanima jeste to da on zapamti onoliko koliko mu je potrebno da prođe kurs, a zatim to zaboravi što je brže moguće nakon toga. Ljudi uče stvari mnogo lakše i duže ih pamte ako su to stvari koje žele da nauče. Uzmite u obzir slučaj deteta koje se zaista zainteresuje za nešto, bilo da je to D&D, proseci u udarac u bejzbolu ili dinosaurusi.

Volonter u Muzeju prirodne istorije, skoro dvogodišnjak u majčinim rukama, pokazuje na raspored dva skeleta dinosaurusa: „Šta misliš da je to?“

„Albertosaurus jede Iambeosaurus.“

Istinita priča. U to vreme je još uvek imao problema sa slovom L.

Ne samo da je pretpostavka o tome kako deca uče pogrešna, već ona podučava opasnu lekciju — da je način da se sazna šta je istina da se locira autoritet i veruje u ono što on govori. Jedna od ključnih intelektualnih veština je sposobnost procene izvora informacija na osnovu unutrašnjih dokaza, da se nauči razlikovati autora ili govornika kojem je stalo do toga da li je ono što govori istina i onoga kome nije stalo. Konvencionalni model školovanja suprotno podučava tu veštinu. Studentu se predstavljaju dva autoriteta, nastavnik i udžbenik, i, osim ako nastavnik nije izuzetno dobar, od njega se očekuje da im veruje. Vrlo često, barem po mom iskustvu, to je greška. Mnogo toga što se uči u školi nije istina.

When the two children of my second marriage approached schooling age, my wife and I faced a decision. I had gone to a first rate private school, my wife to a good suburban public school. Each of us had had a few good teachers and classes, but what we most remembered was being bored most of the time. I learned more about the English language reading Kipling’s poetry for fun and going through a book or two a day, largely Agatha Christie and her competitors, during summer vacation, than I did in English class. I learned more about political philosophy arguing politics with my best friend than I did in social science. My wife learned geology, a subject not much taught in school, following her geologist father around rock outcrops and mineral shows. We both agreed that we ought to be able to do better for our children.

Naše rešenje je bilo „unschooling“, prvo u maloj i veoma nekonvencionalnoj privatnoj školi, a zatim, kada su se tamo pojavili problemi, kod kuće. U školi su učenici kontrolisali sopstveno vreme. Nastava se odvijala samo ako bi učenici otišli kod nekog zaposlenog i zamolili ga da ih nešto nauči. Kasnije, kod kuće, nije bilo nastave, već samo knjige, razgovor i neograničen pristup internetu. Kada je naša ćerka odlučila da želi da nauči da svira harfu, pronašli smo joj učiteljicu. Prisustvovala je nekoliko mojih predavanja na pravnom fakultetu. Kada je odlučila da uči italijanski, organizovali smo joj učešće u programu na univerzitetu na kojem predajem, koji omogućava učenicima srednje škole da se upišu na universitetske kurseve tokom leta. Radila je vrednije nego što se ikada sećam da sam ja radio na času, bilo u srednjoj ili na fakultetu; iskoristila činjenicu da nije bila u školi da odradi još dva kvartala italijanskog tokom godine, i na kraju se na fakultetu odlučila za smer za italijanski jezik.

I like to describe unschooling as throwing books at kids and seeing which ones stick. Early on, both our children read How to Lie With Statistics, a good popular book on how not to be fooled by bad statistical arguments. Our son liked D&D and similar games, so was interested in learning probability theory. It turned out that the author and illustrator of How to Lie with Statistics had a book on that subject too: How to Take a Chance. We may have ended up with the only eleven year old in town who could calculate the probability of rolling five or less with two six sided dice. Our daughter’s reading included The Selfish Gene, a biography of Talleyrand, and much else.

Jednog Božića, deca su dobila Gameboye sa Pokemon kartridžima. Čuo sam voditelja radio emisije koji je komentarišući visokotehnološke igračke primetio da deca igraju sa njima sat ili dva, a zatim im postane dosadno. Naši su sigurno lako beležili četrdeset sati mesečno, možda čak četrdeset sati nedeljno, tokom mnogo meseci nakon što su dobili te Gameboye. Sa jedne tačke gledišta, učili su beskorisnu veštinu, pošto ni Pokemon ni svet u kojem žive nisu stvarni. Sa druge tačke gledišta, učili su korisnu veštinu kako se, bačen u novo okruženje, čovek snađe i funkcioniše u njemu. Količina intelektualne energije koju su u to ulagali bila je neuporedivo veća od one koju deca, ponovo sudeći prema mom zapažanju, žele da ulože u školski rad, učenje stvari koje su im drugi rekli da uče.

My wife taught our daughter to read with the help of books by Doctor Seuss designed for that purpose, including a subversive tract entitled Hop on Pop. It took a few weeks. Her brother, three years younger, observed and taught himself. We discovered that he had also taught himself to type when we were playing Diablo on the house network and misspelled words started appearing on the screen. They eventually stopped being misspelled because he did not want the people he was playing Starcraft with online to think he was stupid. At a somewhat later stage, our daughter practiced her writing skills composing battle reports for World of Warcraft encounters.

Kada su deca bila mala, kućno obrazovanje je značilo da je neko od nas uvek morao biti kod kuće. Tada, a kasnije je to značilo volju da razgovaramo sa našom decom manje-više bez ograničenja i da ih upućujemo na knjige ili predmete koji bi ih mogli zanimati. Moja supruga i ja smo se smenjivali u uspavljivanju dece, provodeći oko pola sata svake večeri radeći to — ja sam recitovao poeziju ili izmišljao priče, ona je pevala ili pričala događaje iz svog detinjstva, oboje smo razgovarali sa njima o bilo čemu što su oni želeli. Najbliže bilo čemu što bi ličilo na obavezni čas bilo je nagonje da nauče tablicu množenja — što naša ćerka, sada odrasla osoba, smatra greškom.

Prema našem iskustvu, neskolovanje nije samo spasilo našu decu od toga da provode značajan deo svake nedelje sedeći u učionici i dosađajući se, već im je pružilo i bolje obrazovanje. Postojali su delovi standardnog nastavnog plana koje nikada nisu naučili ili su ih naučili lošije nego što bi to učinili u dobroj školi, najpre svega matematika, koja nijednom od njih nije bila naročito zanimljiva. Neke od rupa u njihovom obrazovanju popunili su proučavajući materijal za SAT ispite, koje su želeli da polože dobro kako bi upisali fakultet kakav su želeli. Neke rupa nikada nisu popunjene i verovatno nikada neće biti. S druge strane, na kraju su naučili mnogo više o širokom spektru drugih predmeta, od evolucione biologije do ekonomije i istorije, nego što bi to učinili u konvencionalnoj školi. Ako u nekom trenutku u budućnosti otkriju da im je potrebno nešto što je izostavljeno iz njihovog obrazovanja, mogu to naučiti tada, što je efikasnija strategija od pokušaja da nauče sve što bi im ikada moglo biti korisno, a od čega većina neće biti. I to je strategija koja bolje funkcioniše za ljude koji su odrasli edukujući se sami, nego za ljude koji su odrasli u školskom sistemu.

Možda važnije, nisu naučili da je obrazovanje nešto slično ribljem ulju, zdravo za vas, ali lošeg ukusa, ili da je čitanje knjiga nešto što radite zato što vam je to dodeljeno. Kada je moja ćerka upisala fakultet, bila je šokirana saznanjem da su ostali studenti bili srećni umesto razočarani kada je njen omiljeni predmet otkazan na jedan dan. Jedan od njenih glavnih prigovora na fakultetsko iskustvo bio je taj što to nije bilo stvarno. Provodila je vreme pišući radove koje će pročitati samo jedna osoba i to samo zato što je to njegov posao. Oberlin, gde je provela dve godine pre prelaska na Univerzitet u Čikagu, ima tromesečni zimski termin tokom kojeg studenti mogu da rade projekat po sopstvenom izumu uz odobrenje profesora, ne nužno na kampusu. Tokom svoje druge godine, došla je kući na taj mesec i prevela italijansku knjigu recepata iz 15. veka.

That was real. It is now on the web.

Lessons from Reality

Jedan argument koji sam video kao protiv argumenta protiv neskolovanja (unschooling) jeste taj da u stvarnom svetu ponekad morate raditi stvari koje ne volite, što je lekcija koju možemo naučiti našu decu tako što ćemo ih naterati da uče stvari koje trenutno nisu zainteresovana da uče.

Jedan način na koji učimo decu o stvarnom svetu je konstruisanje sintetičkog sveta dizajniranog da imitira onaj stvarni. Da bismo ih naučili da će ponekad morati da rade kako bi postigli stvari, čak i ako to ne žele, dodeljujemo im domaće zadatke koji ih ne zanimaju i nagrađujemo ih ocenama. Ako ocene ne funkcionišu dovoljno dobro, nagrađujemo dobre ocene novcem, kao što neki roditelji rade.

What this approach leaves out is the causal connection between the work and the accomplishment. Someone else has told you to do unpleasant work, someone else will reward you for doing it, but there is, from your standpoint, no logical connection between the two. Doing homework does not, so far as you can tell, actually produce money.

Alternativa sintetičkom svetu je stvarni svet – onaj u kojem mi i naša deca živimo. Ako ne otelješite svoju harfu, neće zvučati baš lepo kada je budete svirali. Ako ne pospremite svoju sobu barem povremeno, nećete moći da pronađete stvari koje želite. Ako ponekad ne uradite stvari koje vaš mlađi brat želi da uradite, on neće raditi stvari koje vi želite da on radi. Taj svet takođe uči lekciji da dobijanje onoga što želite ponekad zahteva radnje koje radije ne biste radili. I ispravno uspostavlja uzročno-posledičnu vezu.

Godinu ili dve, naš sin je vodio nedeljnu D&D igru za neke od svojih prijatelja. To je značilo da je svakog nedeljno morao da provede vreme pripremajući tu nedeljnu avanturu i da je završi pre nego što se njegovi igrači pojave. On je to i radio.

Ne želim da preuveličavam svoju tvrdnju. Unschooling (neformalno učenje) nam je uspeo, ali dvoje veoma pametne dece koje su odgajali visoko obrazovani roditelji nisu baš nasumičan uzorak relevantne populacije. Postoje dokazi da to funkcioniše za dosta drugih ljudi; zainteresovani čitaoci mogu pogledati literaturu o školi Sudbury Valley, modelu na kojem je izgrađena škola u kojoj su naša deca započela svoje iskustvo neskolskog učenja. Možda postoje neka deca koja bi više naučila u konvencionalnoj školi, čak i deca koja bi više uživala u tom procesu. Ali, sudeći po našem iskustvu, unschooling, odnosno kućno neskolsko učenje ako nije dostupna odgovarajuća škola, jeste opcija koja vredi razmotriti.

Argument protiv kućnog školovanja. I u njegovu korist.

Kućno školovanje i unschooling se dobro uklapaju jedno uz drugo, ali to nisu iste stvari. Mnogo kućnog školovanja prati konvencionalni model, upotpunjen kurikulumom, udžbenicima i ispitima. Unschooling se može sprovoditi i u školi; škola Sudbury Valley to radi više od četrdeset godina. Ovo poglavlje se uglavnom bavi unschoolingom, ali pošto smo se i mi bavili kućnim školovanjem, mislim da je vredno reći nešto i o tome.

Jedna od kritika kućnog školovanja je da se deca koja se školuju kod kuće ne uspevaju pravilno socijalizovati zbog nedovoljnog izlaganja drugima vrstničke starosti. U tome ima istine. Deca koja se školuju kod kuće mogu se, i zaista se, okupljati sa drugom decom koja se školuju kod kuće ili, u kontekstima kao što su izviđači ili crkva, sa decom koja idu u školu. Ali verovatno će imati manje interakcije sa vršnjacima i više sa svojom porodicom nego da idu u školu.

Kada je naša ćerka stigla na Oberlin, američka tinejdžerska kultura joj je bila potpuno stran svet, što je rezultiralo tim da je stekla neke prijatelje odraslih, ali nijednog vršnjaka. S druge strane, bila je opuštenija u društvu odraslih, uključujući svoje profesore, nego većina njenih studenata. Godinu dana pre nego što je otišla na fakultet, kada je išla na časove italijanskog na istom univerzitetu gde i ja predajem, provodila je mnogo vremena na konsultacijama. Komentar njenog profesora meni je bio da je divno imati studentkinju koja ga zaista izaziva intelektualno.

Razmotrimo standardni model ne sa aspekta obrazovanja, već sa aspekta socijalizacije. On je strogo razdvojen po godinama — skoro svi ljudi sa kojima se student povezuje u školi, izuzev nastavnika, istog su uzrasta. Petnaestogodišnjak ne mora da dokazuje da je jači ili pametniji od desetogodišnjaka. Desetogodišnjak mora. Model socijalne interakcije koji proizilazi iz takvog okruženja, svet u kojem je svako u direktnoj konkurenciji sa svima drugima, nije sasvim privlačan. Niti je veoma dobar trening za život u svetu u kojem su uzrasti pomešani.

Judith Harris, u svojoj veoma zanimljivoj knjizi The Nurture Assumption, tvrdi da način na koji roditelji odgajaju decu obično ima malo uticaja na njihovu odraslu ličnost. Njeno objašnjenje je da su ljudi sposobni da shvate da različita okruženja imaju različita društvena pravila. Dete kod kuće prilagođava se društvenim pravilima roditeljskog okruženja, a u školi pravilima vršnjačke grupe. Upravo verzija vršnjačke grupe na kraju oblikuje većinu odrasle ličnosti.

Harris pominje, kao neobičan specijalni slučaj, decu za čiju je porodicu zapravo vršnjačka grupa. Kućno školovanje bi moglo biti jedan od načina da se do toga dođe. Ako je tako, argument o socijalizaciji ide u oba smera. To što su moja deca na kraju dobila ličnosti koje su prilično slične mojim i ličnosti moje žene, umesto ličnosti modeliranih na masovno američko društvo, za mene je prednost, a ne mana.

Sumnjam da mnogi koji kritikuju kućno obrazovanje na ovaj način polaze od neizgovorenog pretpostavke da je kultura doma gora od školske kulture, verovatno da je tipični roditelj koji se bavi kućnim obrazovanjem neobrazovani hrišćanski fundamentalista koji pokušava da zaštiti svoju decu od učenja o evoluciji. Dokazi koje imamo sugerišu da je to pogrešno, da su roditelji koji se bave kućnim obrazovanjem donekle bolje obrazovani od proseka, a ne lošije, i da religiozna uverenja nisu njihov najvažniji motiv. Kritičari bi mogli doći do drugačijeg zaključka kada bi zamišljali kućno obrazovanje onako kako bi ga oni sami sprovodili.

Još jedna stavka o kućnom obrazovanju je da uspeh može u velikoj meri zavisiti od odnosa između roditelja i dece. Ako se ne slažu, što je nažalost prilično uobičajeno, to može veoma loše funkcionisati. Naravno, jedan od razloga zašto se možda ne slažu, iako to nije jedini mogući razlog, jeste to što su deca kroz socijalizaciju u školi naučena da svoje vršnjake posmatraju kao „nas“, a odrasle kao „njih”.