Od En Rand do bujnih anarhista postoji povremeni dogovor oko sredstava koja se nazivaju libertarijanizam, što je vera u laissez-faire politiku/ekonomiju…. Kako da mrzite svoju vladu iz principa.
Centralna ideja libertarijanizma je da ljudima treba dozvoliti da vode sopstvene živote onako kako žele. Potpuno odbacujemo ideju da ljudi moraju biti prisilno zaštićeni od samih sebe. Libertarijansko društvo ne bi imalo zakone protiv droge, kockanja, pornografije — i nema obaveznih sigurnosnih pojaseva u automobilima. Takođe odbacujemo ideju da ljudi imaju izvršivo pravo na druge, za bilo šta više od toga da budu ostavljeni na miru. Libertarijansko društvo ne bi imalo socijalnu pomoć, niti sistem socijalne sigurnosti. Ljudi koji žele da pomognu drugima činjenično bi to činili dobrovoljno kroz privatnu dobrotvorne radove, umesto koristeći novac prikupljen silom od poreskih obveznika. Ljudi koji žele da se obezbede za starost činili bi to putem privatnog osiguranja.
Ljudi koji žele da žive u vrlinom vođenom društvu, okruženi drugima koji dele njihove ideje o vrlinama, bili bi slobodni da uspostave sopstvene zajednice i da sklapaju ugovore jedni sa drugima kako bi sprečili grešnike da kupuju ili iznajmljuju unutar njih. Oni koji žele da žive komunalno mogli bi da uspostave sopstvene komune. Ali niko ne bi imao pravo da drugome nameće svoj način života.
Za sada, mnogi koji ne nazivaju sebe libertarijancima složili bi se. Teškoća nastaje u definisanju toga šta znači biti ostavljen na miru. Živimo u složenom i međuzavisnom društvu; svako od nas je neprestano pod uticajem događaja koji se dešavaju hiljadama milja daleko ljudima za koje nikada nije čuo. Kako u takvom društvu možemo smisleno govoriti o tome da je svaka osoba slobodna da ide svojim putem?
Odgovor na ovo pitanje leži u konceptu prava svojine. Ako uzmemo u obzir da svaka osoba poseduje sopstveno telo i može steći vlasništvo nad drugim stvarima stvaranjem tih stvari ili prenosom vlasništva od strane drugog vlasnika, postaje barem formalno moguće definisati biti ostavljen na miru i njegovu suprotnost, biti prisiljen. Neko ko me silom sprečava da koristim svoju imovinu onako kako želim, a pritom je ne koristim da bih narušio njegovo pravo da koristi svoju imovinu, vrši pritisak na mene. Čovek koji me sprečava da uzmem heroin vrši pritisak na mene; čovek koji me sprečava da pucam u njega ne vrši.
Ovo ostavlja otvoreno pitanje kako se stiče vlasništvo nad stvarima koje nisu stvorene ili nisu u potpunosti stvorene, kao što su zemlja i mineralni resursi. Među libertarijancima postoji neslaganje oko ovog pitanja. Srećom, odgovor ima malo uticaja na karakter libertarijanskog društva, barem u ovoj zemlji. Samo oko 3 procenta ukupnog prihoda u Americi je prihod od zakupa. Dodavanje zakupne vrednosti stanovanju koje koriste vlasnici podiglo bi ovu cifru na oko 8 procenata. Porez na imovinu — prihod od zakupa koji prikuplja vlada — iznosi još oko 5 procenata. Dakle, ukupna zakupna vrednost sve imovine, zemlje i zgrada, iznosi oko 13 procenata ukupnog prihoda. Većina toga je zakup vrednosti zgrada, koje su stvorene ljudskim trudom, i tako ne predstavlja problem u definisanju prava svojine; ukupni zakup sve zemlje, koji zaista predstavlja takav problem, tako je samo mali deo ukupnog prihoda. Ukupna vrednost sirovina svih potrošenih minerala, koji su drugi glavni neproizvedeni resurs, iznosi još oko 3 procenta. I tu je većina te vrednosti rezultat ljudskog truda, lociranja ruda i njenog vađenja iz zemlje. Samo vrednost sirovih resursa in situ može se razumno smatrati neproizvedenom. Dakle, resursi čije postojanje ne duguje ništa ljudskoj akciji donose svojim vlasnicima, u najviše, možda jednu dvadesinu nacionalnog prihoda. Ogromna većina prihoda je rezultat ljudskih akcija. Ona je stvorena od strane identifikabilnih grupa ljudi koji rade zajedno pod ugovorima koji preciziraju kako će se njihov zajednički proizvod podeliti.
Koncept svojine omogućava barem formalnu definiciju „puštanja na mir” i „prisiljavanja”. To što ta definicija odgovara onome što ljudi obično misle pod tim rečima — da bi libertarijansko društvo bilo slobodno — nipošto nije očigledno. Upravo ovde se libertarijanci razilaze sa našim prijateljima sa leve strane, koji se slažu da bi svako trebalo da bude slobodan da radi šta želi, ali tvrde da gladan čovek nije slobodan i da njegovo pravo na slobodu stoga podrazumeva obavezu da mu se obezbedi hrana, želeli to neko ili ne.
Knjiga je podeljena na šest
sekcija. U prvoj diskutujem o institucijama svojine, privatnim i javnim, i o tome kako su one funkcionisale u praksi. U drugoj ispitujem niz
individualnih pitanja iz libertarijanske perspektive. U trećoj diskutujem o tome
kakvo bi buduće libertarijansko društvo moglo biti i kako bi se ono moglo ostvariti.
Poslednje tri sekcije sadrže novi materijal o raznim temama dodat u
drugo i treće izdanje.Svrha
ove knjige je da vas ubedi da bi libertarijansko društvo bilo
i slobodno i privlačno, da su institucije privatnog vlasništva
mehanizam slobode, koji u komplikovanom i međuzavisnom
svetu omogućava svakoj osobi da vodi svoj život onako kako smatra prikladnim.Centralna ideja libertarijanizma je da ljudima treba dozvoliti da vode sopstvene živote onako kako žele. Potpuno odbacujemo ideju da ljudi moraju biti silom zaštićeni od samih sebe. Libertarijansko društvo ne bi imalo zakone protiv droge, kockanja, pornografije — niti obavezne sigurnosne pojaseve u automobilima. Takođe odbacujemo ideju da ljudi imaju zakonski enforceable zahtev prema drugima za bilo šta više od toga da budu ostavljeni na miru. Libertarijansko društvo ne bi imalo socijalnu pomoć, niti sistem socijalne sigurnosti. Ljudi koji žele da pomognu drugima činili bi to dobrovoljno putem privatne dobrotvorstva, umesto korišćenjem novca prikupljenog silom od poreskih obveznika. Ljudi koji žele da obezbede svoju starost činili bi to putem privatnog osiguranja.
Ljudi koji žele da žive u „vrlodnom” društvu, okruženi drugima koji dele njihove ideje o vrlini, bili bi slobodni da uspostave sopstvene zajednice i da sklapaju ugovore međusobno kako bi sprečili „grešnike” da kupuju ili iznajmljuju unutar njih. Oni koji žele da žive komunalno mogli bi da osnivaju sopstvene komune. Ali niko ne bi imao pravo da svoj način života nameće svom komšiji.
Do sada, mnogi koji sebe ne nazivaju libertarijancima bi se složili. Teškoća nastaje pri definisanju onoga što znači biti „ostavljen na miru”. Živimo u komplikovanom i međuzavisnom društvu; svako od nas je neprestano pod uticajem događaja koji se dešavaju hiljadama milja daleko, ljudima za koje nikada nije čuo. Kako, u takvom društvu, možemo smisleno govoriti o tome da je svaka osoba slobodna da ide svojim putem?
Odgovor na ovo pitanje leži u konceptu prava svojine. Ako uzmemo u obzir da svaka osoba poseduje svoje sopstveno telo i može steći vlasništvo nad drugim stvarima stvaranjem tih stvari, ili tako što mu drugo vlasništvo prenese drugi vlasnik, postaje barem formalno moguće definisati „biti ostavljen na miru” i njegovu suprotnost, „biti prisiljen”. Neko ko me silom sprečava da koristim svoju svojinu onako kako želim, a pritom ne koristim tu svojinu da bih prekršio njegovo pravo da koristi svoju svojinu, vrši pritisak na mene. Čovek koji me sprečava da uzmem heroin me prisiljava; čovek koji me sprečava da pucam u njega me ne prisiljava.
Ovo ostavlja otvoreno pitanje kako se stiče vlasništvo nad stvarima koje nisu stvorene ili nisu u potpunosti stvorene, kao što su zemljište i mineralni resursi. Među libertariancima postoji neslaganje oko ovog pitanja. Srećom, odgovor ima mali uticaj na karakter libertarijanskog društva, barem u ovoj zemlji. Samo oko 3 procenta svih prihoda u Americi čini renta. Dodavanje zakupne vrednosti stanovanja u kojem žive vlasnici podiglo bi ovu cifru na oko 8 procenata. Porez na imovinu — prihod od zakupa koji prikuplja država — iznosi još oko 5 procenata. Dakle, ukupna zakupna vrednost sve imovine, zemljišta i zgrada, iznosi oko 13 procenata svih prihoda. Većina toga je renta na vrednost zgrada, koje su stvorene ljudskim trudom, i samim tim ne predstavlja problem u definisanju prava svojine; ukupna renta na svu zemlju, koja zaista predstavlja takav problem, stoga je samo mali deo ukupnog prihoda. Ukupna vrednost sirovina svih potrošenih minerala, koji su drugi glavni „neprodukovani“ resurs, iznosi još oko 3 procenta. I ovde je veliki deo te vrednosti rezultat ljudskog truda, iskopavanja rude iz zemlje. Samo vrednost sirovih resursa in situ može se razumno smatrati neproizvedenom. Dakle, resursi čije postojanje ne duguje ništa ljudskoj akciji donose svojim vlasnicima, u najboljem slučaju, možda jednu dvadesinu nacionalnog prihoda. Ogromna većina prihoda je rezultat ljudskih akcija. Stvara je identifikovane grupe ljudi koje rade zajedno pod ugovorima koji preciziraju kako će se njihov zajednički proizvod podeliti.
Koncept svojine omogućava barem formalnu definiciju „puštanja na pamet“ i „prisiljavanja“. To što ova definicija odgovara onome što ljudi obično misle pod tim rečima — da bi libertarijansko društvo bilo slobodno — nipošto nije očigledno. Upravo ovde se libertarianci razilaze sa našim prijateljima sa leve strane, koji se slažu da bi svako trebalo da bude slobodan da radi šta želi, ali tvrde da gladan čovek nije slobodan i da njegovo pravo na slobodu stoga podrazumeva obavezu da mu se obezbedi hrana, želeli to neko ili ne.
Knjiga je podeljena na četiri dela. U prvom, razmatram institucije svojine, privatne i javne, i kako su one funkcionisale u praksi. U drugom, ispitujem niz pojedinačnih pitanja iz libertarijanske perspektive. U trećem, diskutujem o tome kakvo bi buduće libertarijansko društvo moglo biti i kako bi se ono moglo ostvariti. Poslednji deo sadrži novi materijal o različitim temama dodat u drugo izdanje.
Svrha ove knjige je da vas ubedim da bi libertarijansko društvo bilo i slobodno i privlačno, da su institucije privatne svojine mehanizam slobode, koji omogućava svakoj osobi da u komplikovanom i međuzavisnom svetu vodi svoj život onako kako smatra prikladnim.