David Hume se generalno smatra filozofskim protivnikom Lokove teorije politike – delom na osnovu njegove kritike teorije društvenog ugovora i njegovog odricanja od tradicionalnog prirodnog prava, čak i u njegovoj verziji o prirodnim pravima (Hume 1985). Kako god bilo, Humeov prikaz veza između imovine, pravde i društvene kooperacije ključan je trenutak u razvoju klasične liberalne i libertarijanske misli. Ovde se fokusiram na Humeovo izlaganje u Knjizi III („O moralu“) njegovog A Treatise of Human Nature (2000 [1740]). U poznatom odlomku, Hume kaže da su, u poređenju sa svim ostalim vrstama životinja, ljudska bića veoma loše opremljena prirodom sredstvima za zadovoljenje svojih prirodnih potreba i strasti. Postoje vrste koje imaju veoma razvijene potrebe – kao što su lavovi kojima je potrebno da konzumiraju velike količine mesa da bi ostali u životu – ali koje takođe imaju veoma razvijena prirodna sredstva za zadovoljenje tih potreba, na primer, veliku brzinu, oštre kandže i snažne vilice. I postoje vrste koje imaju veoma skromna prirodna sredstva za zadovoljenje svojih potreba – kao što su ovce koje mogu samo da šetaju i spuštaju usta do zemlje – ali koje imaju samo skromne potrebe, na primer za šćapovima trave. Za vrste unutar svake od ovih kategorija postoji dobar sklad između njihovih prirodnih potreba i njihovih prirodnih sredstava za zadovoljavanje tih potreba. Ljudska bića su izuzetak. Imamo razvijene prirodne potrebe za hranom, odećom, skloništem i tako dalje, ali malo prirodnih moći da ih obezbedimo. Kako Hume kaže, „Samo kod čoveka se ova neprirodna konjunkcija slabosti i nužde može uočiti u svom najvećem savršenstvu“ (2000: 312). Ljudska bića mogu prevazići ovu nepovoljnost samo kroz kooperativnu interakciju. „Samo društvo mu omogućava da nadoknadi svoj nedostatak“ (2000: 312).
Pod „društvom“ Hume misli na mrežu kooperativne ekonomske interakcije; i on smatra da postojanje takve kooperativne interakcije zavisi od toga da ljudi generalno poštuju, i da se od njih očekuje da poštuju, određena načela pravde. Međutim, Hume poriče da postoji prirodna želja za poštovanjem tih načela. Naše jedine prirodne motivacije su naš egoizam i naša ograničena velikodušnost. A, u svom neumerenom obliku, obe su barijere za kooperaciju. Moja prirodna želja da unapredim sopstvene interese i moja prirodna želja da unapredim dobrobit svoje porodice i prijatelja nagiće me da tražim prilike da zaplenim posede drugih koje će zadovoljiti moje potrebe ili potrebe moje porodice ili prijatelja. Slične dispozicije drugih da zaplene moje posede biće ojačane njihovim smanjenim podsticajem da proizvode dobra za sebe. A njihovo pojačano fokusiranje na pljačkanje mene ojačati će moju sopstvenu odlučnost da unapredim svoje interese i interese moje porodice i prijatelja tako što ću zapleniti bilo kakva dobra koja su drugi uspeli da proizvedu ili zaplene.
Prvi principijat pravde koji nam omogućava da izbegnemo ovo anti-kooperativno močvaro i barem postignemo mirno suživot jeste „stabilnost poseda“, koji zabranjuje oduzimanje tuđih poseda. Opšte poštovanje ovog principija osigurava pojedincima da će uživati u plodovima sopstvenog rada i da je bolje da se bave produktivnim radom jer je opcija oduzimanja plodova tuđeg rada isključena. Očekivanje ovakvog poštovanja ogromno povećava podsticaj svima da žive od proizvodnje, a ne od grabivljenja. Ipak, svi možemo bolje od autarkijskog suživota. Ako svaka osoba (ili domaćinstvo ili nacija) plodonosno radi na materijalnim resursima koji su joj odmah na raspolaganju, „osobe i posedi moraju često biti veoma loše usklađeni“ (2000: 330). Jedna osoba (ili domaćinstvo ili nacija) proizvešće mnogo kukuruza – mnogo više nego što ona (ili ono) može da potroši – dok će druga osoba (ili domaćinstvo ili nacija) proizvesti mnogo hringa – mnogo više nego što ona (ili ono) može da potroši. Posede možemo uskladiti sa osobama putem dobrovoljne trgovine. Međutim, naša neobuzdana samoljubivost i lokalizovana dobrotvorna nastrojenost najačaće nas da oduzmemo posede koje su drugi stekli trgovinom. A naše očekivanje takvih oduzimanja će osuzati uzajamno korisnu razmenu. Ono što nas spasava od ove anti-kooperativne močvare je naše razumevanje da će svako od nas biti u boljoj poziciji ako se pridržava drugog pravila – pravila koje omogućava konsenzualni prenos poseda i zabranjuje nesenzualno oduzimanje dobara stečenih takvim transferima. Tako Hjum tvrdi da se stabilnost poseda mora dopuniti „prenosom svojine uz saglasnost“ (2000: 330).
Ipak, pravila o stabilnosti poseda i prenosu svojine „nisu dovoljna da [ljude] učine toliko korisnim jedni drugima, koliko su po prirodi sposobni da postanu“ (2000: 334). Mnoge uzajamno korisne razmene ne mogu se odvijati u jednom trenutku jer dobra ili usluge koje treba razmeniti neće biti dostupne ili potrebne u isto vreme. Naš neobuzdani sopstveni interes i lokalizovana dobrotvorna nastrojenost navode nas da pokušavamo da navedemo druge da nam isporuče dobra ili usluge danas i da izbegnemo plaćanje koje smo obećali da ćemo izvršiti sledeće godine. A perspektiva takvih kršenja sporazuma podriva vremenski produžene trgovine koje bi bile uzajamno isplative. Ova završna anti-kooperativna močvara prevazilazi se dodavanjem trećeg pravila, „obaveza obećanja“, koje zahteva da svaki agent ispuni svoja obećanja ili ugovore. Pomoći ću vam da ubrate svoj prinos u junu ako i samo ako imam osigurano očekivanje da ćete ispuniti svoje obećanje da ćete mi pomoći sa mojim prinosom u avgustu.
Iako Hjum ove tri pravila naziva „Zakonima prirode“, on poriče da su oni prirodni u smislu da proističu iz naših izvornih strasti. Umesto toga, delovanje u skladu sa ovim Zakonima prirode proizlazi iz našeg razumevanja da će se naši odvojeni i delimični ciljevi najbolje ostvariti u svetu u kojem postoji opšte poštovanje sva tri ova pravila. Ni moralisti ni političari „ne daju novi pravac tim prirodnim strastima;“ već nas mogu „naučiti da svoje apetite možemo bolje zadovoljiti na indirektan i veštački način, nego njihovim naletnim i neobuzdanim kretanjem“ (2000: 334). Svako od nas počinje da vrednuje opšte poštovanje ovih pravila jer svako od nas počinje da vidi da je takvo poštovanje pogodno za naše sopstveno dobro i za dobro onih do kojih nam je posebno stalo. Za Hjuma, kooperacija ne zahteva „ispravljanje sebičnosti i nezahvalnosti ljudi“ (2000: 334). Naprotiv, principi pravde nam omogućavaju da živimo u miru i pozitivno sarađujemo radi uzajamne koristi sa ogromnim spektrom ljudi koji ne dele naše lične ciljeve. Pojedinačni pravični akti – kao što je vraćanje novčanika koji je neko drugi nesvesno ispustio ili uzajamno ispunjavanje ugovora – mogu se činiti suprotnim interesima aktera (ili javnosti). Međutim, to je samo ako se fokusiramo na neposredne troškove te radnje.
Ova trenutna zloća u izobilju je kompenzovana doslednim sprovođenjem pravila i mirom i redom koji uspostavljaju društvo. Čak i svaka pojedinačna osoba mora se naći kao dobitnik prilikom izravnavanja računa; jer bez pravde, društvo mora odmah da se rastvori, i svako će pasti u ono divlje i usamljeno stanje, koje je beskrajno gore od najgoreg stanja koje se može zamisliti u društvu. (2000: 319)
Ipak, za Huma, naši motivišući sentimenti se razvijaju na određeni način. Putem simpatije stičemo veštački sentiment u ime pravde i protiv nepravde. Ovaj razvoj je neophodan jer kombinacija naših prirodnih strasti i našeg razuma možda neće biti dovoljna da izazove usklađenost sa kooperativnim pravilima kada se krug ljudi sa kojima komuniciramo proširi. „[K]ada društvo postane brojnije i naraste u pleme ili naciju, ovaj interes [za poštovanje pravila] postaje udaljeniji; ljudi takođe ne primećuju tako lako da nered i konfuzija slede nakon svakog kršenja ovih pravila, kao u užem i skupljenijem društvu“ (2000: 320). Čak i unutar proširenog društvenog poretka, čiji će sebičnost i lokalizovana dobrotvornost zapravo uvek najbolje služiti kroz uzajamno poštovanje principa pravde. Međutim, u mnogim pojedinačnim slučajevima, šteta po sopstvene interese koja će proizaći iz „nereda i konfuzije“ uzrokovane nepoštovanjem pravila neće biti lako uočena. Stoga se ove strasti mogu kombinovati sa našom kratkovidnošću i izazvati kontraproduktivne odstupanja.
Srećom, ova kratkovidost je uravnotežena simpatijom preko koje delimo tuđu „nezadovoljstvo“ zbog izloženosti nepravednom ponašanju (2000: 320-1). Ova Humeova simpatija ne usmerava naše akcije ka promovisanju interesa udaljenih pojedinaca. Umesto toga, ona pojačava našu sklonost da se pridržavamo principa pravde i održava naša očekivanja uzajamnog poštovanja ovih normi u širim društvenim redovima. Simpatija dodaje dodatnu motivacionu snagu našoj sklonosti da poštujemo norme koje olakšavaju saradnju za uzajamnu korist. U krajnjoj liniji, upravo to olakšavanje saradnje radi uzajamne koristi nam preporučuje ova pravila.
U Bogatstvu naroda (1776) (Smith 1981), Adam Smit odjekuje Humovu tačku da su ljudska bića posebno u potrebi za uzajamnom pomoći, ali da je malo verovatno da će tu pomoć dobiti od dobrotvornosti stranaca (1981: 26). Smit se takođe slaže da će, kada su norme poštovanja imovine, trgovine i ugovora dobro ukorenjene, sebičnost i lokalizovana dobrotvornost svakog pojedinca voditi ga da služi interesima drugih.
Ne od dobrotvornosti mesara, pivara ili pekara očekujemo našu večeru, već od njihovog obavljanja sopstvenog interesa. Mi se ne obraćamo njihovoj humanosti, već njihovoj sebičnosti, i nikada im ne govorimo o našim potrebama, već o njihovim prednostima. (1981: 27)
Čovekova korisna saradnja ne zavisi od krajnje brige za ciljeve drugih. Zaista, pojedinci učestvuju u ogromnim mrežama saradnje bez poznavanja specifičnih ciljeva ostalih učesnika – ili čak znanja o tome ko su druge saradničke strane (1981: 22). Možemo se mirno i za uzajamnu korist koordinisati putem „očiglednog i jednostavnog sistema prirodne slobode“, koji svakog pojedinca ostavlja „potpuno slobodnim da teži sopstvenom interesu na sopstveni izabrani način …sve dok ne krši zakone pravde“ (1981: 687). Ovi zakoni pravde usmeravaju ili regulišu našu težnju ka sopstvenim ciljevima i težnju drugih ka njihovim ciljevima na takav način da svako od nas najbolje služi svojim interesima služeći interese drugih. Genijalnost jednostavnog sistema prirodne slobode je u tome što nam omogućava da živimo zajedno na uzajamno korisne načine, a da pritom ne moramo da se odričemo naših zasebnih i specifičnih ciljeva. Svako „teži samo svojoj koristi, i u tome je, kao i u mnogim drugim slučajevima, vođen nevidljivom rukom da promoviše cilj koji nije bio deo njegove namere“ (1981: 456).
Lok o prirodnim pravima, političkom društvu, otporu i toleranciji