Za razliku od drugih teoretičara o kojima se diskutuje u ovom i narednim poglavljima, koji su se školovali i živeli kao akademski filozofi, F.A. Hayek je školovan kao akademski ekonomista^ i primarni fokus njegovog rada od ranih 1930-ih do sredine 1940-ih bio je u ekonomskoj teoriji. Za taj rad je bio su-peneratelj Nobelove nagrade za ekonomiju 1974. godine. Početkom 1940-ih, Hayekovo pažnja se pomerila na političku i pravnu teoriju. Hayek je objavio ogroman broj važnih eseja i knjiga u ovim oblastima, od njegove 1944. The Road to Serfdom do njegove 1988. The Fatal Conceit. Njegova dva izuzetna dela političke i pravne filozofije unutar ovog perioda su The Constitution of Liberty i trodelno delo Law, Legislation, and Liberty. Oba ova izloženja teže da pruže ponovnu formulaciju snažnih klasičnih liberalnih principa — iako su preporuke za politiku koje prate ove ponovne formulacije često manje libertarijanske nego što bi se očekivalo. Hayekovo učestalo insistiranje na važnosti stroge lojalnosti određenim principima koji favorizuju slobodu često je praćeno odobravanjem određenih prisilnih državnih akcija koje se čine kao da protivreče tim principima.
Malo je nejasno šta Hayek ima na umu kada nudi „ponovnu formulaciju“ fundamentalnih principa. Hayekove ponovne formulacije se čine kao ponuđene kao opravdanja; ipak, korišćenje termina „ponovne formulacije“ čini se da je Hayekov način da se kreće oprezno između svoje želje da ponudi opravdanja za principe koji favorizuju slobodu i svog osećaja da je nuđenje takvih opravdanja zapravo uključivanje u nedozvoljene zaključke iz „tvrdnji sposobnih za naučno rešenje“ u „procenama vrednosti“ (1973: 6). Hayek možda misli da može izbeći oslanjanje na takav zaključak zbog načina na koji različite tvrdnje o prirodi društvenog poretka i prava — tvrdnje koje jesu sposobne za naučnu procenu — dovode do različitih procena vrednosti. Kako on to vidi, pogrešni pogledi o prirodi društvenog poretka i prava dovode do određenih procena vrednosti koje su neosnovane, barem u smislu da pretpostavljaju te pogrešne činjenične poglede. Ove neosnovane procene vrednosti „svrgavaju“ one procene vrednosti koje bi vladale da su naučno ispravna razumevanja prirode društvenog poretka na mestu. Srazličito tome, ponovna uspostava ispravnog razumevanja društvenog poretka i prava ponovo će uzdići procene vrednosti koje su utemeljene u smislu da je prihvatanje ovih vrednosti od suštinskog značaja za postojanje društvenog i pravnog poretka koji podstiče snažnu saradnju ka uzajamnoj koristi.
Dakle, prema Hayeku, prava akcija leži u sporovima o prirodi i uslovima društvenog poretka i prava; i njegovi socijalistički protivnici ne treba napadati zbog njihovih zlih vrednosti, već, pre, zbog njihovih pogrešnih društveno-naučnih doktrina. Estatističke doktrine su lažne, ne zbog vrednosti na kojima se zasnivaju, već zbog pogrešnog razumevanja sila koja su omogućila Veliko društvo i civilizaciju. Demonstracija da se razlike između socijalista i nesocijalista na kraju zasnivaju na čisto intelektualnim pitanjima sposobnim za naučno rešenje, a ne na različitim procenama vrednosti, čini mi se jednim od najvažnijih ishoda toka razmišljanja u ovoj knjizi … [Uništavanje] vrednosti naučnom greškom … sve više mi se čini kao velika tragedija našeg vremena — tragedija, jer su vrednosti koje naučna greška teži da svrgne neophodni temelj naše cele civilizacije. (1973: 6-7)
Prateći Hayeka, fokusiraću se prvo i prvenstveno na njegov kontrast između različitih koncepcija društvenog poretka i prava. Ovo je, zaista, verovatno njegov najvažniji doprinos klasičnom liberalnom i libertarijanskom mišljenju. Počeću sa ključnim ranim momentom u Hayekovoj intelektualnoj karijeri i predstaviti dalje razvoj u Hayekovoj misli kao produbljivanje i generalizaciju uvida o društvenom poretku i pravu iz tog ključnog ranog momenta.^ Hayek nudi suštinski Millovsku ponovnu formulaciju argumenta za slobodu u The Constitution of Liberty i suštinski Humeovsku ponovnu formulaciju argumenta za principe pravde koji štite slobodu u Law, Legislation, and Liberty Fokusiraću se na potonju, uspešniju ponovnu formulaciju.
Kao i Nozick (Raico 2002), tokom svojih studentskih dana, Hajek je o sebi razmišljao kao o demokratskom socijalisti. Ubrzo nakon toga, Hajekovo čitanje dela Ludviga von Mizesa Socialism [Mises 1981] ubedilo ga je u nedostatke socijalizma i vrline ekonomskog poretka zasnovanog na privatnom vlasništvu i tržišnim odnosima. — Govoreći o sebi kao o jednom od mnogih „mladih idealista koji se vraćaju na svoje univerzitetsko izučavanje [u Beču] nakon Prvog svetskog rata“, Hajek je napisao: „Socijalizam je obećavao da će ispuniti naše nade za racionalniji, pravedniji svet. A onda je stigla ova knjiga. Naše nade su splwashene. Socialism nam je rekao da smo tražili poboljšanje u pogrešnom smeru“ (1981: xix). Jedan od najsnažnijih privlačnih faktora socijalizma tokom celog devetnaestog i duboko u dvadesetom veku bila je ideja da racionalni ekonomski poredak mora biti planirani poredak. Prema ovoj ideji, stvaranje ekonomskog poretka trebalo bi posmatrati kao inženjerski projekat. Baš kao što racionalno stvaranje mosta zahteva pažljivu inventuru materijalnih i ljudskih resursa koji su dostupni za izgradnju mosta, utvrđivanje precizno koje će uloga svaki od ovih resursa najbolje služiti u toj izgradnji, i izdavanje detaljnih direktiva ljudskim resursima koji su na raspolaganju, — racionalno stvaranje ekonomskog poretka zahteva sličan proces inventure, projektovanja i usmeravanja (1964: 94102). Da bi se imalo racionalan ekonomski sistem, sva ekonomska aktivnost mora biti organizovana kroz jedinstven, sveobuhvatan plan za korišćenje svih ekonomskih resursa društva kako bi se najbolje postigli ciljevi društva.
Mizesa elegantni argument protiv centralnog ekonomskog planiranja zasniva se na njegovoj nesposobnosti da racionalno dodeljuje ekonomske resurse. Racionalna alokacija ekonomskih resursa je suštinski pitanje posvećivanja niskovrednih inputa proizvodnji visokovrednih outputa; to je pitanje maksimiziranja razlike između vrednosti osnovnih inputa proizvodnje i vrednosti finalnih potrošačkih proizvoda. Dakle, racionalna alokacija zavisi od znanja o vrednosti mnogih različitih vrsta inputa, vrednosti svih različitih vrsta međuproizvoda — npr. unapređenih radnih i kapitalnih dobara — koje bi osnovni inputi mogli proizvesti, i vrednosti mnogih vrsta finalnih potrošačkih proizvoda koji bi mogli biti proizvedeni različitim mogućim alokacijama osnovnih i unapređenih inputa. Mizesov revolucionarni uvid je da je znanje o relevantnim ekonomskim vrednostima dostupno samo u obliku tržišnih cena. Jer vrednost ovog ili onog inputa ili outputa je funkcija relativne oskudice i potražnje za tim specifičnim inputima i outputima; a tržišne cene formiraju i obuhvataju najbolju informaciju koju pojedinci poseduju o trenutnoj (i budućoj) relativnoj oskudici i potražnji za ovim ili onim inputom ili outputom. Međutim, centralno ekonomsko planiranje eliminiše tržišta i, samim tim, tržišne cene. Dakle, centralno ekonomsko planiranje eliminiše mogućnost dobijanja informacija koje je centralnom ekonomskom planiranju potrebno da bi postiglo racionalnu alokaciju ekonomskih resursa.
Da biste Mizesinu poentu učinili intuitivnije živopisnim, zamislite da vam je dodeljen posao centralnog planera za ekonomiju nekog društva. I dozvolite nam da postavimo potpuno nerealnu pretpostavku da vam je predstavljena sveobuhvatna lista svih materijalnih i ljudskih resursa dostupnih za vaš plan i rezultati iscrpne studije o tome koje proizvode ljudi kažu da bi želeli da imaju. Dakle, imali biste informacije o tome gde se pod zemljom nalaze određena mineralna nalazišta i gde se nalazi određena mašinerija koja bi se mogla koristiti za rudarenje ovog ili onog minerala (ali bi se mogla koristiti i za kopanje kanala ili oblikovanje golf terena) i kakvi sistemi isporuke postoje za prevoz mašinerije ili rude do fabrika ili proizvedenih potrošačkih proizvoda do lokalnih distributivnih centara. Sada morate odlučiti koliko veš mašina, kog veličine i kog kvaliteta treba da se proizvodi i od kog materijala, na primer nerđajućeg čelika ili aluminijuma ili titanijuma. Naravno, takođe morate odlučiti koliko bi nerđajućeg čelika ili aluminijuma ili titanijuma trebalo da bude posvećeno proizvodnji autobusa, klima uređaja, hirurških implantata i statua Velikog Vođe.
Kako ste racionalno mogli doneti bilo koju od ovih odluka u odsustvu saznanja o vrednosti svih ulaza i izlaza koji su u pitanju? I kako biste mogli imati saznanje o tim vrednostima u odsustvu tržišnih cena? Šta bi ljudi bili voljni da plate – kada bi imali novca za plaćanje – da kupe karte za gledanje statue Velikog Vođe? Koliko bi to bilo više ili manje od onoga što bi ljudi bili voljni da plate – kada bi imali novca za plaćanje – za svaku od drugih upotreba resursa koji bi išli u proizvodnju te statue? Razmotrite zašto mi svi znamo da bi bilo ludo da centralni planer naloži da se veš mašine prave od titanijuma umesto od nerđajućeg čelika. Razlog je taj što, iako većina nas zna vrlo malo o obimu ponude i mnogim alternativnim upotrebama titanijuma i nerđajućeg čelika, svi znamo da je cena po jedinici titanijuma neuporedivo veća od cene nerđajućeg čelika.—
Hajek dalje razvija ovaj Mizesov argument, u seriji članaka iz 1930-ih o debati o „socijalističkom proračunu“, — naglašavajući dodatnu kategoriju informacija koju centralni planeri ne bi posedovali. To su informacije koje se ne bi odrazile na tržišne cene – ili bi se jedva odrazile – čak i kada tržišne cene ne bi bile eliminisane centralnim planiranjem. Te informacije su veoma specifična saznanja – ili predosećaji – koje pojedinačni ekonomski akteri imaju o lokalnim okolnostima, na primer, saznanje o neiskorišćenoj mašini koja bi se mogla vratiti u upotrebu, ili o još nepriznatoj sposobnosti lokalnog zanatlije da modifikuje tu mašinu, ili o pogodnosti jedne sirovine kao zamene za uobičajeno korišćeni materijal u nekom proizvodnom procesu, ili o stepenu potražnje koja će postojati za još nepostojeće dobro ili uslugu.
Često su ove veoma rasute informacije implicitne; pojedinci imaju informacije u smislu da su im dostupne da vode njihove postupke, iako ih sami sebi nisu učinili eksplicitnim. Pojedinci često samo implicitno znaju da mogu da obave neki određeni zadatak ili kako bi međusobno odmerili ispunjenje svojih različitih ciljeva. Često će rasute informacije biti u obliku „znanja kako“ (know-how), a ne u obliku poznatih tvrdnji. Prema Hajekovom mišljenju, uspešno ekonomsko delovanje – posebno uspešna ekonomska inovacija – duboko zavisi od odluka koje se oslanjaju na takve radikalno rasute informacije. Te informacije su čak i nedostupnije centralnim planerima od informacija koje bi prenela tržišna cena.
Treba napomenuti da Mizesov-Hajekov argument predstavlja treću od tri vrste kritika socijalizma, od kojih se nijedna ne poziva direktno na visoke moralne principe. Prva je kritika interesa. Socijalizam pruža premalo podsticaja pojedincima za produktivnu aktivnost, a previše podsticaja za lenost. Druga je kritika moći. Socijalistički režimi opasno centralizuju i šire državnu moć, koju je verovatno preuzeti najpolitički ambicioznije i najnemilosrdnije ljude. Treća je kritika znanja. Socijalističko planiranje zahteva više znanja nego što planeri mogu imati. Da budemo jasni, znanje koje će planerima nedostajati je znanje o činjeničnim detaljima, na primer, znanje o postojanju ovog ili onog specifičnog materijalnog resursa ili nekog nepriznatog potrošačkog preferencija. Um centralnog planera nema sinoptički uvid u takva činjenična pitanja. Ovo neznanje o trenutnim činjenicama radikalno podriva sposobnost centralnog planera da predvidi specifične buduće efekte trenutnih postupaka.
It is one thing to show that central planning will not yield a rational allocation of economic resources and another thing to show that an economic regime centering on private property and market interactions will yield such an allocation.15 Still, the rational allocation case for private property/free market regimes is pretty much the mirror image of the Misesian-Hayekian case against central planning. The crucial move is the recognition that decentralizing (i.e., de-politicizing) economic decision-making brings dispersed, local information into play. Private holders of economic resources – raw materials, special skills and knowhow, information, and capital goods – seek to reap the greatest return from these resources. They do so by themselves employing those resources in the ways that they perceive will maximize their respective returns – including their rental or sale of their resources to yet other agents who perceive high-return uses for those resources. Guided by prices and alert to changes in them, owners of economic resources seeking higher returns discover or create opportunities to move relatively lower valued resources to higher valued uses. Individuals with information about their own prospects as bakers – including a sense of their own talents and of what standard or yet to be introduced baked goods brewers and butchers will value – turn to baking; and likewise for potential brewers and butchers.
The adjustments of individuals who are free to choose how and in coordination with whom they will employ their own resources will be systemically more rational in terms of efficient allocation than those that would be ordered by any central planner because they are guided both by the price information generated by markets and the local information those individuals will have.—
In civilized society it is indeed not so much the greater knowledge that the individual can acquire, as the greater benefit he receives from the knowledge possessed by others, which is the cause of his ability to pursue an infinitely wider range of ends than merely the satisfaction of his most pressing physical needs. (1973: 14)
Rezultati ovih prilagođavanja su obično izuzetno složeni i predstavljaju složene, međusobno povezane lance kooperativne interakcije koji uključuju ljude koji su jedva poznati ili su potpuno nepoznati jedni drugima, a koji kao celina nisu planirani. Kako Hajek navodi u svom veoma uticajnom eseju iz 1944. godine, „Upotreba znanja u društvu“,
Ceo sistem deluje kao jedno tržište, ne zato što bilo koji od njegovih članova obuhvata celokupno polje, već zato što se njihova ograničena pojedinačna polja vidljivosti dovoljno preklapaju tako da se putem mnogih posrednika relevantne informacije prenose svima. (1948 [1945]: 86)
Adam Smith pointed out that no one plans the enormously complex network of cooperative interactions that leads from the miner who mines the ore that becomes the shepherd’s shears to the shepherd to the wool cloth manufacturer to the urban worker’s wool coat (1981: 22-3). Nor does anyone plan the network of production, exchange, and distribution that brings every sort of footwear that anyone in your city might want to wear to some outlet in (or virtually in) your city. Such chains of coordination arise through a multitude of individually planned actions; but the chains as a whole and the larger yet networks of such chains are not intended by, and could not be successfully planned by, anyone.
This is not at all to say that people are moved only by the prospect of economic gain. Indeed, it is not at all to say that pecuniary gain is among anyone’s ultimate ends. „There are, in the last resort, no economic ends” (Hayek 1976: 113). Furthermore, the benefits that arise among people when they are free to seek cooperative solutions to their problems on the basis of their own understanding of their circumstances and purposes are hardly limited to pecuniary gains. As imperfect as people’s choices are about who they will marry or how they will arrange their family vacations or what sort of religious affiliation (if any) they will enter into, people are at least very likely to do better being free to make these arrangements on their own than by obeying the commands of the central planning boards for marriage, vacations, and religious affiliation.
Za Hajeka, ono što proizilazi iz debate o socijalističkom proračunu je razumevanje da postoje dve alternativne koncepcije društvenog poretka i, srazglasi, dve alternativne koncepcije zakona koji omogućavaju poredak. Postoji projektovani, odozgo-nadole poredak, u kojem su pojedinačni elementi unutar tog poretka raspoređeni u skladu sa planom organizatora i odozgo-nadole zakon koji se sastoji od direktiva koje izdaje organizator. Nasuprot tome, postoji spontani poredak – odozdo-nagore poredak koji proizilazi kroz interakciju i međusobno prilagođavanje elemenata koji čine nastali poredak i odozdo-nagore zakon koji se sastoji od evoluiranih ograničenja ponašanja koja štite pojedince u njihovim odabranim postupcima i međusobnim prilagođavanjima.
Kao primer dizajniranog društvenog poretka, uzmimo u obzir vojsku uključenu u vojnu kampanju velikih razmera. Centralno komandno mesto pregleda sve ljudske i materijalne resurse na raspolaganju i sve (istaknute) kombinacije načina na koje se ti resursi mogu iskoristiti za poraz neprijatelja. Centralno komandno mesto zatim sastavlja plan kampanje koji precizira koje vojne jedinice treba da sprovedu koje akcije sa kojim naoružanjem i zalihama municije (kao i odećom i zalihama hrane) i sa kojom logističkom podrškom (koja će se sama obezbediti na specifične načine). Centralno komandno mesto će zatim izdati naređenja svom vojnom osoblju, čija će potpuna poslušnost dovesti do sprovođenja plana kampanje. Oficiri koji komanduju određenim jedinicama možda neće razumeti zašto im je naređeno da zauzmu i zadrže most u Arnhemu – jer neće imati širu sliku koju poseduje centralno komandno mesto. Stoga, akcije pojedinih vojnih jedinica mogu se uspešno koordinisati samo ako njihovi oficiri navedu te jedinice da izvrše svoje centralno dodeljene zadatke.— Unutar dizajniranih društvenih poretaka, /zakon koji taj poredak čini mogućem jeste skup manje ili više specifičnih komandi pojedincima koje ih usmeravaju u njihovim dodeljenim zadacima unutar dizajniranog poretka (1973: 49).
Kao primer spontanog prirodnog poretka, uzmite ekološki poredak. Nekada se smatralo da ekstremne, zamršene i suptilne veze između elemenata ekološkog poretka moraju biti dokaz njegovog inteligentnog dizajna i konstrukcije. Smatralo se da ekološki poredak mora biti dizajnirani poredak. Međutim, većina ljudi danas razume ekološke poretke kao proizvode koji se neprestano razvijaju kroz interakcije i međusobnu adaptaciju njihovih (preživelih) konstitutivnih elemenata. Zakoni koji omogućavaju takav prirodni spontani poredak nisu naredbe bilo kog ekološkog magistrata, već, zapravo, empirijski biološki i hemijski zakoni koji određuju posledice određenih činjeničnih situacija unutar tog poretka (kako se on razvija).
Kao što se i očekuje, za Hajeka, najistaknutiji primer spontanog društvenog poretka je poredak privatnog vlasništva/slobodnog tržišnog ekonomskog sistema.— Ključno je to što takva ekonomija funkcioniše samo u meri u kojoj se očekuje široka usklađenost sa određenim normama ponašanja. Dok bi planirana ekonomija trebalo da funkcioniše kroz usklađenost ljudi sa određenim i specifičnim uputstvima koja im izdaje centralni planer, ekonomije privatnog vlasništva/slobodnog tržišta funkcionišu kroz usklađenost ljudi sa opštim ograničavajućim normama onog tipa koji je artikulisao Hjum. Ne oduzimajte imovinu prvobitnim posedovocima. Ne oduzimajte ljudima imovinu stečenu putem slobodno ugovorene trgovine (ili donacije). Ne kršite ugovorne dogovore. Očekivanje opšte usklađenosti sa ovim normama pruža ljudima podsticaje da identifikuju resurse vredne posedovanja, da ih preuzmu u vlasništvo, da investiraju u imovinu i da proizvode za trgovinu i učestvuju u trgovini, kao i u sve složenijim ugovornim transakcijama. I upravo te ekonomske aktivnosti generišu tržišne cene koje bolje informišu te aktivnosti. Zakon koji omogućava ovaj ekonomski poredak jeste skup sprovodivih pravila koja detaljnije kodifikuju osnovna Hjumova ograničenja o tome kako pojedinci mogu težiti svojim sopstvenim diskretnim ciljevima kada drugi mogu biti pogođeni. U LLL, Hajek ovaj skup normi naziva „pravilima pravednog ponašanja”. Za Hajeka, sloboda svakog pojedinca je pitanje usklađenosti drugih sa ovim pravilima pravednog ponašanja.— Dakle, „slobodno društvo” je društvo sa visokim stepenom usklađenosti sa ovim principima pravde.
Hajekova žalba je usmerena protiv „konstruktivističkog racionalističkog” uverenja da će „ljudske institucije služiti ljudskim svrhama samo ako su namerno dizajnirane za te svrhe … [i] da svim korisnim institucijama dugujemo dizajn, i da je samo takav dizajn učinio ili može učiniti da one budu korisne za naše svrhe” (1973: 8-9). On ne tvrdi da su svi društveni poredci — ili čak svi poželjni društveni poredci — spontani poredci. Vojske i planirane vojne kampanje postoje. Vojska Spasentera postoji. Firme, orkestri, zatvori i manastiri postoje. Organizacija odozgo naniže ima smisla i poželjna je kada značajan broj ljudi deli jedan cilj ili hijerarhiju ciljeva i kada postoji vođa koji je dobro informisan o tome kako da mobilizuje energiju i talente tih ljudi ka postizanju njihovog zajedničkog cilja. „Dve vrste poretka će redovno koegzystirati u svakom društvu bilo kog stepena složenosti.” Međutim,
Ono što… nalazimo u svim slobodnim društvima jeste da, iako će se grupe udruživati u organizacije radi postizanja nekih određenih ciljeva, koordinacija aktivnosti svih tih odvojenih organizacija, kao i odvojenih pojedinaca, postiže se silama koje stvaraju spontani poredak. (1973: 46)
Sve vrste organizacija sastavljenih od ljudi koji dele ili su se posvetili zajedničkom cilju će postojati unutar društva koje je strukturirano opštom usklađenošću sa pravilima pravednog ponašanja, pre nego organizacionim naredbama. Upravo je sloboda povezana sa opštim poštovanjem ovih strukturirajućih normi ta koja omogućava pojedincima da traže, stvaraju i selektivno pristupaju različitim društvenim i ekonomskim organizacijama koje nastaju u takvom spontanom društvu. (Suštinski istu tvrdnju razvija Nozick u svojoj raspravi o okviru za utopiju u poslednjem poglavlju ASU.)
Za Hajeka, suštinska društveno-naučna greška koja je podkopala stvar slobode jeste uverenje da poželjni društveni i ekonomski poredak na kraju moraju biti dizajnirani i nametnuti pravnim naredbama.
Neprijatelji slobode su uvek zasnivali svoj argument na tvrdnji da poredak u ljudskim stvarima zahteva da neki izdaju naređenja, a drugi da ih slušaju. Veliki deo protivljenja sistemu slobode pod opštim zakonima proizilazi iz nesposobnosti da se zamisli efikasna koordinacija ljudskih aktivnosti bez namerne organizacije od strane zapovedničkog intelekta. (1960: 159)
Ipak, prema Hajeku, jedna od organizacija koja je verovatno da će postojati unutar bilo kog društva velikih razmera koje je spontano, jeste vlada, čija je prava primarna svrha usavršavanje i sprovođenje pravila ponašanja koja pružaju okvir za društvenu i ekonomsku koordinaciju odozdo nagore. „U slobodnom društvu država ne upravlja poslovima ljudi. Ona upravlja pravdom među ljudima koji sami vode svoje poslove.”—
Ovde je važno razlikovati spontane poretke koji se sastoje od određenih konkretnih činjenica od spontanih poretaka koji se sastoje od apstraktnih pravila. Ogromna količina pojedinačnih ekonomskih stanja koja bi se pojavila na širokokutnom snimku slobodnog tržišnog ekonomskog sistema, na primer, Jonesovo posedovanje ove lopate i to što Smit ima određeni ugovorni odnos sa Brownom, čine konkretan spontani poredak. Nasuprot tome, skup pravila, čije opšte poštovanje omogućava ovakvu vrstu konkretnog spontanog poretka, sam po sebi je apstraktni poredak. Kao još jedan primer, skup apstraktnih pravila nekog datog jezika koji omogućava konkretan spontani poredak koji se sastoji od svih lingvističkih razmena među onima koji koriste taj jezik, sam po sebi je neplanirani, evoluirali poredak. Iako Hajek napominje da je moguće da takav apstraktni poredak pravila bude proizvod ljudskog dizajna (1973: 46), veoma je malo verovatno da je bilo koji genije (ili komitet genija) seo i osmislio pravila čije bi opšte poštovanje olakšalo nenamernu proizvodnju neverovatno složenog i obimnog konkretnog spontanog poretka koji čini ekonomiju slobodnog tržišta velikih razmera. Podjednako je malo verovatno da su pravila bilo kog istinski korisnog jezika osmislili neki briljantni lingvistički inženjer. Umesto toga, poreci pravila kroz koje se pojavljuju konkretni spontani poreci su sami po sebi skloni da budu spontani poreci, nenamerni rezultati procesa kulturne evolucije.
Ova pravila ponašanja se stoga nisu razvila kao priznati uslovi za postizanje poznate svrhe, već su evoluirala jer su grupe koje su ih praktikovale bile uspešnije i potisnule druge. (1973: 18)
Iako se takva pravila postaju opšteprihvaćena zato što njihovo poštivanje proizvodi određene posledice, ona se ne poštuju sa namerom da se proizvedu te posledice — posledice koje osoba koja deluje ne mora ni da zna. (1973: 19)
Ova evoluirala pravila sama po sebi otelotvoruju informacije, ne o trenutnim nivoima oskudice i potražnje, već o tome koji obrasci interakcije među ljudskim bićima teže ka uspešnim ishodima. Prema Hajeku, evolucija pojedinaca kao agenata sklonih poštovanju pravila ide ruku pod ruku sa evoluciją društvenih i ekonomskih poretaka koji zavise od (i pružaju koristi od) poštovanja pravila. Jer, prilagođenost društva za selekciju zavisi od stepena u kojem su njegovi članovi skloni poštovanju pravila. To objašnjava zašto je „Čovek koliko je životinja koja prati pravila, toliko i životinja koja teži cilju” (1973: 11).
Kada razumemo kako takva pravila funkcionišu kako bi olakšala interakciju među pojedincima ka uzajamnoj društvenoj i ekonomskoj koristi, možemo istražiti načine namernog poboljšanja ovih pravila kako bi postala još pogodnija za saradnju među pojedincima koji „imaju dozvolu da koriste svoje znanje za svoje svrhe, ograničeni samo pravilima pravednog ponašanja univerzalne primene” (1973: 55). Međutim, uvek moramo paziti na impuls da prekršimo takva pravila u pojedinačnim slučajevima radi unapređenja ciljeva neke specifične strane. Uvek moramo podsećati sebe da često grešimo u našim predviđanjima posledica pojedinačnih intervencija, da će sprečavanje korišćenja lokalnog znanja u celini biti manje korisno nego dozvoljavanje takvog korišćenja (1960: 30-1), i da takva kršenja narušavaju sistemske koristi koje proizlaze iz očekivanja opšteg poštovanja pravila pravednog ponašanja.
U LLL, Hajek stavlja poseban naglasak na potrebu da se ne naruši opšte očekivanje da će se pravila pravednog ponašanja poštovati.
Pravila koja su usvojena zbog njihovih korisnih efekata u većini slučajeva imaće te korisne efekte samo ako se primenjuju na sve slučajeve na koje se odnose, bez obzira na to da li je poznato, ili je čak istina, da će imati koristan efekat u konkretnom slučaju. (1976: 16)
On zatim citira Humovo „klasično izlaganje racionala za pravila pravde“.
Iako pojedinačni činovi pravde mogu biti u suprotnosti, bilo sa javnim ili privatnim interesom, izvesno je da je čitav plan ili šema veoma povoljan, ili čak apsolutno neophodan, kako za održavanje društva, tako i za dobrobit svakog pojedinca. (1976: 155)
Svako kršenje normi koje pružaju okvir pojedinačnim agentima da koriste svoje specifično znanje kako bi se koordinisali jedni sa drugima radi unapređenja svojih odgovarajućih svrha, podrivaće oslanjanje na taj okvir i, na rasuti način koji se ne može specifično predvideti, umanjivaće dobit od takve koordinacije. Štaviše, čak i ako postoje pojedinačni slučajevi u kojima će kršenje pravila koja unapređuju koordinaciju biti korisnije nego štetno, mi nemamo činjenične informacije potrebne da identifikujemo te slučajeve i ograničimo naše odstupanje od opšte korisnih pravila na te slučajeve. Što je još gore,
Svako takvo ograničenje, bilo koja prisila koja nije sprovođenje opštih pravila, imaće za cilj postizanje nekog predvidljivog pojedinačnog rezultata, ali ono što se time sprečava obično neće biti poznato … I tako, kada o svakom pitanju odlučujemo isključivo na osnovu onoga što se čini kao njegove pojedinačne zasluže, uvek precenjujemo prednosti centralnog upravljanja … Ako se izbor između slobode i prisile tretira kao pitanje opravdanosti, sloboda će sigurno biti žrtvovana u skoro svakom slučaju. … sloboda se može sačuvati samo ako se tretira kao vrhunski princip koji se ne sme žrtvovati zbog pojedinačnih prednosti. (1973:57)
Jedinke mogu tretirati slobodu — uslov koji važi za sve kada postoji opšta usklađenost sa pravilima pravednog ponašanja — kao vrhunski princip jer smo mi isto toliko bića koja se pridržavaju pravila koliko i bića koja teže ciljevima. Moramo tretirati slobodu kao krajnju vrednost koja ne mora biti opravdana iz slučaja u slučaj, ako želimo da požnemo sistematske koristi od osigurane uzajamne usklađenosti sa pravilima pravednog ponašanja. Konsekvencijalistički argument u korist poštovanja slobode zahteva sopstvenu transcendenciju konsekvencijalizma.—
Postoji još jedan važan element u Hajekovoj kritici centralnog ekonomskog i društvenog planiranja. Standardni zaključak argumenta o socijalističkom proračunu je da će, čak i pod pretpostavkom da centralni planeri znaju šta treba da planiraju, oni biti nesposobni da racionalno rasporede resurse kako bi postigli krajnji cilj plana. Hajek, međutim, takođe tvrdi da centralni planeri neće znati šta treba da planiraju. Jer, oni neće posedovati znanje o relativnom značaju svih različitih vrsta ciljeva koje bi morali da vagaju jedne protiv drugih kako bi odredili koji bi opšti društveni ishod trebalo promovisati.
Ekonomska planiranja uvek uključuju žrtvovanje nekih ciljeva u korist drugih, balansiranje troškova i rezultata, izbor između alternativnih mogućnosti; a odluka uvek pretpostavlja da su svi različiti ciljevi poređani u određenom redosledu prema svom značaju, redosledu koji svakoj odrednici dodeljuje kvantitativni značaj koji nam govori za koje žrtve drugih ciljeva je još uvek vredno težiti i koja bi cena bila previsoka. (1997 [1939]: 210)
Planirani ili usmereni ekonomski sistem,
… zapravo pretpostavlja postojanje nečega što ne postoji i nikada nije postojalo; potpun moralni kodeks u kojem su relativnim vrednostima svih ljudskih ciljeva, relativnom značaju svih potreba svih različitih ljudi, dodeljeno određeno mesto i određeni kvantitativni značaj. (1997 [1939]: 201-2)
Problem se ne odnosi samo na ekonomsko planiranje. On se odnosi na bilo kakvo opravdavanje socijalnih politika – naročito socijalnih politika koje nameće država – na osnovu toga što postignuti ciljevi opravdavaju žrtvovanje odustajanja od drugih ciljeva. Konstruktivistički racionalisti su pod „iluzijom“ da nam razum može „reći šta bi trebalo da radimo“ u smislu otkrivanja „zajedničkih ciljeva“ u koje bi „svi razumni ljudi trebali biti u stanju da se pridruže u nastojanju da ih ostvare“ (1973: 32). Međutim, fraze poput „društvene dobrobiti“, „opšteg interesa“ i „opšteg dobra“ su prazne formule koje ne pružaju stvarno vođstvo za bilo koji društveni izbor jedne konjunkcije ljudskih ciljeva u odnosu na neku drugu konjunkciju.
Pluralnost krajnjih ciljeva kojima su posvećeni različiti pojedinci ne može se prevazići pripisivanjem tim ciljevima „merljivog zajedničkog atributa za koji se koristio ili termin zadovoljstvo ili termin korisnost“ (1976: 18). Jer, prema Hayeku, mi nemamo znanje o bilo kakvom takvom merljivom zajedničkom atributu.
To je podjednako zato što nam nedostaje znanje o zajedničkoj hijerarhiji važnosti pojedinačnih ciljeva različitih pojedinaca, koliko i zato što nam nedostaje znanje o pojedinačnim činjenicama, da se red Velikog društva mora uspostaviti poštovanjem apstraktnih pravila nezavisnih od ciljeva. (1976: 39)
Dakle, postoji još jedan razlog zašto društvo sastavljeno (da se vratimo na Rawls-ov jezik) od „pluralnosti različitih osoba sa odvojenim sistemima ciljeva“ ne može biti centralno planirano društvo. Racionalno planiranom društvu je potrebno da ima racionalno identifikovan zajednički suštinski cilj ili hijerarhiju ciljeva koji će njegov plan unaprediti. Međutim, ne postoji takav racionalno detektibilan zajednički cilj niti težinski skup ciljeva.
Zapravo, to je velika, iako iznenađujuća, vrlina slobodnog društva što nema jedinstven cilj ka čijem bi promovisanju njegovi članovi morali marširati u korak.
Kosmos tržišta nije niti bi mogao biti upravljan takvom jedinstvenom skalom ciljeva; on služi mnoštvu odvojenih i neuporedivih ciljeva svih svojih zasebnih članova. (1976: 108)
Veliko društvo nema nikakve veze sa „solidarnošću“, i zapravo je nespojivo sa njom u pravom smislu jedinstvenosti u težnji ka poznatim zajedničkim ciljevima. (1976: 111)
U LLL, Hayek je sasvim jasan da neuporedivost vrednosti pojedinačnih ciljeva ljudi isključuje i verziju utilitarianizma zasnovanu na delu i verziju zasnovanu na pravilu. Jer čak i ova druga je posvećena opravdavanju pravila koja zastupa na osnovu pojedinačnih ishoda za koje se očekuje da će nastati usklađenošću sa tim pravilima, a koji imaju veći neto rezultat na nekoj skali ciljeva od pojedinačnih ishoda usklađenosti sa bilo kojim drugim skupom pravila (1976:3).
Odbacivanje zajedničkog društvenog cilja, naravno, ne znači da članovi tog društva nemaju sopstvene racionalne ciljeve. I ne znači da struktura slobodnog društva neće služiti ciljevima njegovih članova. Naprotiv, u društvu strukturiranom opštim poštovanjem pravila pravednog ponašanja (i drugih evoluiranih i rafiniranih redova pravila), ovaj apstraktni okvir će biti instrument za svakog pojedinca koji unapređuje sopstvene ciljeve – često kroz slobodno izabrano udruživanje sa drugima sličnih stavova. Ipak,
Među članovima Velikog društva, koji se uglavnom ne poznaju, neće postojati sporazum o relativnoj važnosti njihovih odgovarajućih ciljeva. Ne bi postojala harmonija već otvoreni sukob interesa ako bi sporazum bio neophodan u pogledu toga koji pojedinačni interesi treba da imaju prednost nad drugima. Ono što omogućava sporazum i mir u takvom društvu jeste to što se od pojedinaca ne zahteva da se slože oko ciljeva, već samo oko sredstava koja su sposobna da služe velikom broju različitih svrha i za koja se svaki nada da će mu pomoći u težnji ka sopstvenim ciljevima. (1976: 3)
Veliko društvo je nastalo otkrićem da ljudi mogu živeti zajedno u miru i uz međusobnu korist bez dogovora o pojedinačnim ciljevima koje pojedinačno teže. (1976: 109)
S obzirom na mnoštvo različitih osoba sa njihovim sopstvenim sistemima ciljeva i naš nedostatak znanja o tome kako meriti različite krajnje ciljeve ljudi jedan prema drugom, fundamentalni društveni principi moraju poprimiti oblik razlikovanja između načina unapređenja sopstvenih ciljeva koji su prihvatljivi i načina koji su neprihvatljivi. Preciznije rečeno, ponašanje u skladu sa normama koje pogoduju miru i saradnji radi uzajamne koristi – kao što su pravila pravednog ponašanja – je prihvatljivo, dok su kršenja tih normi neprihvatljiva. Uzajamno poštovanje takvih normi je univerzalno sredstvo svake osobe za unapređenje njenih sopstvenih ciljeva. Ovo sredstvo će biti dostupno svakom agentu samo ako su svi nepokolebljivi u svom poštovanju (ili su nepokolebljivo kažnjeni zbog nepoštovanja). I svi će biti nepokolebljivi u svom poštovanju (ili će biti nepokolebljivo kažnjeni zbog nepoštovanja) samo ako se ove norme tretiraju kao krajnje vrednosti. Poštovanje tih vrednosti biće „istinski zajednički interes članova Velikog društva, koji ne teže nijednom određenom zajedničkom cilju” (1973: 121).
Ipak, zašto bi neko podržao uzajamno poštovanje normi poput pravila pravednog ponašanja čak i ako se pretpostavi da je takvo podržavanje „neposredan temelj naše cele civilizacije?” Zašto je to „velika tragedija” (1973: 7) kada društveno-naučna greška naruši veru u strogo poštovanje takvih normi? Odgovor koji snažno sugeriše Hayekov celokupni prikaz funkcije takvih normi jeste da uzajamno poštovanje takvih normi teži povećanju vrednosti života svakog učesnika iz perspektive njegovog sopstvenog, specifičnog sistema ciljeva. Velika vrlina tržišnog poretka – zapravo, celokupnog društvenog poretka koji proizilazi iz individualnih izbora donesenih u okviru pravila pravednog ponašanja – jeste u tome što on „služi mnoštvu odvojenih i neuporedivih ciljeva svih svojih odvojenih članova” (1976: 108).
Treća ograničenja treba pomenuti u vezi sa mojim zaključkom da Hayek na kraju podržava uzajamnu korist kao opravdanje za poštovanje pravila pravednog ponašanja. Prvo je to što, iako nudi ovo opravdanje, on i dalje pokazuje neodlučnost da prizna da to radi. Ta neodlučnost proizilazi iz njegovog stalnog uverenja da je nuđenje takvog opravdanja isto što i krivica zbog precenjivanja moći ljudskog razuma. Drugo ograničenje je da u LLL, Hayek tumači krajnji cilj koji služi poštovanje pravila pravednog ponašanja na nešto drugačiji način. U LLL, Hayek kao da misli da, ako treba da ponudi bilo kakvu vrstu konsekvencijalističkog opravdanja za principe delovanja, mora ukazati na neki ishod koji je više društveni nego uzajamna korist za svakog člana društva. Međutim, iz razloga o kojima smo diskutovali, taj društveni ishod ne može biti ukupnost pojedinačnih konkretnih posledica poštovanja tih principa. Ono što Hayek predlaže jeste ideja da će poštovanje pravila pravednog ponašanja (i drugih koordinacionih normi) uvek proizvesti neku određenu instancu „poretka postupaka” u kojem će pojedinci živeti zajedno u miru i uzajamno podržavajućoj interakciji. Iako ne možemo predvideti koja će se određena instanca takvog poretka rezultirati našim poštovanjem pravila pravednog ponašanja, možemo predvideti da će neka instanca mirnog i uzajamno korisnog tipa proizaći. Dakle, ako neko treba da pokaže na neki društveni cilj kao merilo za racionalnu politiku, trebalo bi da usvoji ovaj apstraktni cilj. „[R]acionalna politika” nema pristup i ne zahteva „zajedničku skalu konkretnih ciljeva;” već se „politika … može usmeriti ka obezbeđivanju apstraktnog opšteg poretka.” Zaista, ovaj apstraktni poredak je „bezvremenska svrha koja će nastaviti da pomaže … pojedincima u težnji ka njihovim privremenim i još uvek nepoznatim ciljevima” (1976: 117,14).22
Treća kvalifikacija moje tvrdnje da se Hajek na kraju poziva na uzajamnu korist jeste to što će Hajek povremeno skliznuti u više kantovskog (i, stoga, nozikovskog) jezika. Na primer, unutar CL,, u kojem Hajek iznosi konsekvencijalistički argument da najbolje koristimo jedni druge tako što ne primenjujemo prisilu jedni na druge, on takođe izjavljuje da je „prisila zlo [termin koji on retko koristi] upravo zato što time eliminiše pojedinca kao misleću i vrednujuću osobu i čini ga golim alatom u ostvarivanju tuđih ciljeva“. Hajek dodaje da je opravdana prisila ona prisila koja suzbija iniciranu prisilu i, stoga, „postaje instrument koji pomaže pojedincima [koji ne iniciraju prisilu] u težnji ka sopstvenim ciljevima, a ne sredstvo koje se koristi [protiv pojedinaca] za ciljeve drugih“ (1960: 21). Ovo nekonsekvencijalističko odbacivanje prisile je, naravno, uvod u Hajekovo insistiranje u LLL da se sloboda mora poštovati sama po sebi ako želimo da žnimo uzajamne dobitke koje sloboda obećava.