Ovo poglavlje se fokusira na libertarijanske stavove o ekonomskoj pravdi i pravima svojine, kako su te stavove artikulisali Nozick i Hayek. Pošto je većina intelektualnog zagovaranja ekstenzivne državne moći usmerena na moć koja treba da bude usmerena ka postizanju neke vizije distributivne pravde, važan deo Nozickove i Hayekove odbrane minimalne, ili barem poluminimalne, države jeste njihova kritika takvih vizija distributivne pravde i njihovi suprotstavljeni argumenti u korist snažnih prava privatne svojine. Ovaj fokus na odbacivanje prisilne implementacije doktrina distributivne pravde i na zagovaranje privatne svojine i ekonomskog režima slobodnog tržišta ne bi, naravno, smeo da zamagli uporedivo protivljenje libertarijanizma proširenju državnog delovanja na prisilno suzbijanje neprijatnog, grešnog ili samopodnošenja ponašanja. Hayek dobro izražava libertarijanski stav o ovim pitanjima kada kaže,
[Z]adovoljstvo ili bol koji može biti izazvan znanjem o postupcima drugih ljudi nikada ne bi trebalo smatrati legitimnim razlogom za prisilu…. [S]amo nesviđanje onim što drugi čine, ili čak saznanje da drugi štete sebi onim što rade, ne pruža legitimnu osnovu za prisilu. (1960: 145)
Libertarijansko protivljenje prisilnim merama u ime distributivne pravde može se zasnivati na empirijskom tvrdnji da takve mere nisu neophodne za pojavu željene distribucije prihoda, ili čak da je verovatno da će takve mere imati neželjene distributivne rezultate. Često se tvrdi da dugoročno funkcionisanje ekonomija slobodnog tržišta podiže prihode onih članova društva sa nižim prihodima barem onoliko koliko i stvarne prisilne mere koje države sprovode u ime pomaganja članovima društva sa nižim prihodima. Slično tome, tvrdi se da ekonomije slobodnog tržišta nude ljudima veću vertikalnu mobilnost i podsticaje da tu mobilnost ostvare u poređenju sa visoko regulisanim ekonomijama. Verujem da su ovi empirijski zahtevi u velikoj meri tačni. Međutim, dokazivanje ovih kontroverznih činjeničnih tvrdnji prevazilazi filozofski obim ove knjige.
Čisto filozofsko protivljenje državnom prisilnom delovanju usmerenom na promovisanje neke favorizovane distribucije prihoda osporava konceptualni temelj argumenta za takvo delovanje, odnosno to da se ekonomska pravda sastoji u realizaciji neke formulačne distribucije prihoda među članovima društva. Različiti zagovornici ove osnovne tvrdnje imaju svoje sopstvene, specifičnije stavove o tome šta je ispravan distributivni princip, na primer, jednakost prihoda ili najviši nivo prihoda za grupu sa najnižim prihodima ili najveća korelacija individualnog prihoda sa ličnom zasluženošću. Posebni protivnici distributivne pravde često će biti posebno zainteresovani za kritikovanje onoga što smatraju najzavodljivijim distributivnim principom. Nozick izdvaja za posebnu pažnju Rawlsianov stav da se ekonomska pravda sastoji u promovisanju najvišeg nivoa prihoda za pojedince sa najnižim prihodima, dok Hayek pridaje posebnu pažnju stavu da bi individualni prihodi trebalo da odgovaraju ličnoj moralnoj zaslužnosti. Ipak, centralni filozofski prigovor koji politički libertarijanizam iznosi na ideju da ekonomska pravda zahteva prisilnu državnu intervenciju jeste taj da se ekonomska pravda ne sastoji u realizaciji bilo koje navodno najbolje podele prihoda.
Hayek o društvenom redu, slobodi i pravilima ispravnog ponašanja
Nozick o istorijskom pravu na posedovanje, pravima svojine i Lockeovom uslovu