Unutrašnja libertarijanska debata o opravdanosti države – primera prisilne institucije – sama po sebi je složena i višedimenzionalna. Možemo, međutim, ispitati ključne sporne tačke i najzanimljivije prigovore i odgovore razmatrajući tri suprotstavljena stava – anarhizam slobodnog tržišta, minimalnu državu bez oporezivanja i minimalnu državu sa oporezivanjem. Takođe ćemo primetiti dve verzije stava minimalne države bez oporezivanja (vidi Sliku 5.1). Važni doprinosioci libertarijanskoj teoriji, na primer Hajek i Lomaski, na kraju podržavaju Polu-minimalnu državu sa oporezivanjem, koja svoje aktivnosti finansira putem oporezivanja i širi svoje aktivnosti izvan zaštite prava na život, slobodu i imovinu. Ona može proširiti svoje aktivnosti finansirane porezima na finansiranje javnih dobara kao što su naučna istraživanja ili suzbijanje komaraca; i može obezbediti osnovnu mrežu sigurnosti – možda u ime moralnog prava na pomoć ili na osnovu pragmatičnijih razmatranja.! Odvajajući klasično liberalnu polu-minimalnu državu, ovde ćemo se fokusirati na tri alternativna libertarijanska institucionalna predloga.
Slika 5.1 Anarhizam slobodnog tržišta, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Stavove prikazane na Slici 5.1 možemo najlakše objasniti i razmotriti sporne tačke, prigovore i odgovore među zagovornicima ovih stavova u terminima Lokovljanih prava prvog reda na život, slobodu i imovinu i njihovih Lokovljanih prava drugog reda na samoodbranu, sprovođenje restitucije za kršenja prava i izdavanje kazne za kršenja prava. – Libertarijanski pogled koji proizilazi iz veoma ozbiljnog shvatanja ovih prava – kao što to čini Nozick u ASU i kao što to čine njegovi protivnici anarhista slobodnog tržišta – jeste da je prisila opravdana ako i samo ako je usmerena protiv ponašanja koje krši prava. Prava svakog pojedinca na život, slobodu i imovinu podrazumevaju njegova prava protiv prisilnog kršenja tih prava. I prava svakog pojedinca na odbranu, restituciju i odmazdu podrazumevaju njegova prava na korišćenje i autorizaciju prisile protiv kršenja njenih prava prvog reda na život, slobodu i imovinu. Niko nema pravo da ne bude izložen prisilnom potiskivanju ili poništavanju efekata prisile koja krši njena prava. Do kog zaključka o prirodi i obimu opravdanih prisilnih institucija dovode ovi libertarijanski zahtevi o pravima pojedinaca?
Standardni i najlakše razumljiv libertarijanski odgovor na ovo pitanje je minimalna država bez oporezivanja (ili „država noćnog čuvara“) – NTMS. To je suštinska karakteristika bilo koje države koja se bavi – ili je spremna da se bavi – prisilom. Zagovornici NTMS-a generalno tvrde da je ona jedinstvena među državama po svojoj usklađenosti sa libertarijanskim principima jer koristi prisilu samo za sprovođenje razumnih formulacija osnovnih prava ljudi na život, slobodu, imovinu i ugovore – i to samo na načine koji sami po sebi ne krše prava. Ona ograničava – ili se čini da ograničava – svoju upotrebu sile ili pretnju silom na prisilnu odbrambenu akciju, prisilnu implementaciju restitucije za kršenja prava i prisilno izdavanje kazne za kršenja prava. Najupečatljivije, NTMS ne finansira svoje operacije putem prisilne ekstrakcije sredstava, odnosno oporezivanja, od onih čija prava navodno štiti. Umesto toga, NTMS finansira svoje operacije putem prodaje svojih zaštitnih usluga voljnim kupcima tih usluga.
Ali, ovde nastaje komplikacija. Kao što svaka država mora, NTMS za sebe zahteva monopol nad onim što se smatra legitimnom upotrebom prisile unutar teritorije ili nad populacijom kojom upravlja, i mora bar donekle uspešno da sprovodi taj monopol. Kao država, NTMS ne dozvoljava značajne izazove svom statusu finalnog ovlašćenog lica za upotrebu prisile unutar svog domena. Ipak, primetite da samo sprovođenje takvog monopola uključuje prisilno suzbijanje ili kontrolu potencijalnih alternativnih dobavljača legitimnih odbrambenih, restitutivnih i retributivnih usluga. Dakle, kao što je Nozick prepoznao u ASU__, ključno pitanje za opravdanje NTMS-a jeste da li je prisila koju NTMS koristi da bi održao svoj monopol nad odbrambenim, restitutivnim i retributivnim uslugama sama po sebi dopuštena prisila. Nozickova detaljna odbrana NTMS-a u ASU je u suštini argument za dopuštenost prisile koju NTMS mora koristiti kako bi održao svoju poziciju monopolskog dobavljača (ili ovlašćenika) prisilnih zaštitnih usluga.
Nasuprot zagovornicima NTMS-a, neki libertarijanci, na primer ekonomista Ludwig von Mises^ – koji je bio Hayekov libertarijanskiji mentor – zagovaraju minimalnu državu finansiranu porezima, TMS. Takvo zagovaranje se može odbraniti argumentom da, ako adekvatno finansiranje zaštitnih usluga ne bude dostupno putem dobrovoljne pretplate, oporezivanje ljudi radi finansiranja takvih aktivnosti predstavlja neophodno zlo. Ili, možda, u tim okolnostima, takva prisilna oduzimanja ne smatraju se kršenjem prava. Potrebno je da imamo na umu ovu kasniju mogućnost dok prolazimo kroz diskusiju u ovom odeljku. I NTMS i TMS izbegavaju upotrebu prisile za sprovođenje morala (izvan morala poštovanja tuđih prava) ili za suzbijanje dobrovoljnih, samoprotivnih radnji. Prisilne moralističke ili paternalističke intervencije su neprihvatljive isto kao i prisilne redistributivne intervencije. Pristojni ljudski bića će biti uznemirena različitim vrstama nemoralnih ili samoprotivnih aktivnosti i mogu pokušati na neprisilne načine da ih obeshrabrite (Mill 1978 [1859]). Ipak, odobravanje državnog prisilnog suzbijanja poroka ili samopovređivanja znači pozivanje svake grupe sa kontroverznim idejama o tome šta predstavlja porok ili samopovređivanje da se bori za državnu moć kako bi sprovela svoje sporne ideje ili blokirala sprovođenje spornih doktrina drugih grupa. To je poziv na nestanak liberalnog pluralističkog društva. Takođe, primetite da se isti limiti na prisilno delovanje države primenjuju i na ponašanje države prema stranim agencijama – bilo da su to države ili nevladine organizacije. Jedino opravdanje za delovanje minimalne države protiv takvih agenata je zaštita prava njenih sopstvenih građana ili klijenata putem mera koje same po sebi ne krše prava. (Tačno koje se prisilne odbrambene mere protiv napadača smatraju moralno dopuštenim, naravno, jeste još jedno sporno pitanje unutar libertarijanizma.)
Najistriji branitelj anarhizma slobodnog tržišta (u daljem tekstu, FMA) u vreme kada je Hajek pisao svoja glavna dela u političkoj teoriji i dok je Nozick prelazio iz demokratskog socijalizma u libertarijanizam, bio je ekonomista Murray Rothbard. I zaista, Nozick nam govori da je njegov interes za opravdavanje NTMS-a proizašao iz kritika minimalne države zasnovanih na pravima sa kojima se susreo u razgovorima sa Rothbardom^ (1974: xv; Raico 2002). FMA-ova široka kritika države je da je država najveća institucija koja vrši masovna ubistva, ropstvo, brutalizaciju, devalvaciju i potčinjavanje u ljudskoj istoriji. To je organizovana grabičavska sila, koja obično tvrdi da poseduje neku posebnu religijsku ili moralnu autoritativnost koja ima za cilj da posveti njene aktivnosti — aktivnosti koje bi se odmah smatrale kriminalnim u odsustvu neke posvećujuće teologije ili ideologije (Rothbard 1974). Država je fundamentalni i dobro izbrušeni mehanizam preko kojeg mi, ljudska bića, nastojimo da ispunimo svoju prirodnu želju da živimo na expense drugih. Kao što je sredinom devetnaestog veka to izrazio francuski ekonomista laissez-faire, Frederic Bastiat: „Država je velika fikcija pomoću koje svako nastoji da živi na expense svih ostalih“ (Bastiat 2012 [1848]: 97). U stvarnosti, država generiše hobbesovsku borbu u kojoj mi (naša grupa ili koalicija) nastojimo da osvojimo prisilne mehanizme države i da ih koristimo protiv drugih pre nego što oni osvoje njih i koriste njihovu moć protiv nas. Pošto je suština države da bude instrument za ubijanje i grabljenje, ukoliko bi došlo do postojanja ograničenije države — npr. NTMS ili TNS — ona će prilično brzo vratiti na krvavije i eksploatativnije načine. Jer, iz anarhističkih razloga, ne mogu postojati održive i pouzdane kontrole nad prisilnom moći bilo koje monopolističke države.
FMA-a moralna optužba protiv TMS-a je da ona greši dvaput protiv individualnih prava. Greši tako što prisilno izdvaja od svojih mirnih podanika sredstva koja navodno namerava da posveti zaštiti njihovih prava. I greši protiv pojedinaca i udruženja koja nastoje da se takmiče sa TMS-om u pružanju zaštitnih usluga tako što im zabranjuje da nude takve usluge. Čak je i NTMS kriv za drugu od ovih grehova. FMA-a ekonomska optužba protiv oba tipa minimalne države je da je monopolističko pružanje bilo koje usluge sigurno da će rezultirati lošijim, manje preciznim, manje inovativnim i skupljim oblicima te usluge nego što bi ih pružilo konkurentno tržište. Samo konkurentno tržište vrednih usluga — uključujući zaštitne usluge — efikasno će raspodeliti ekonomske resurse za raznovrsne usluge koje ljudi zahtevaju. (Podsetite se argumenta protiv centralnog planiranja razmatranog u Poglavlju 3.) Zagovornici minimalnih monopolističkih država zaboravljaju lekcije svojih sopstvenih pro-tržišnih ekonomskih argumenata. FMA-a socijalno-teorijska optužba protiv oba tipa minimalne države je da oni pretpostavljaju da prikladan i poželjan pravni poredak mora biti namerno delo — promulgacija — države. Međutim, pravni poredak ne mora proizaći iz državne promulgacije. Hajek — koji sam nije zagovornik tržišta u zaštitnim uslugama — insistira na tome da pravni poredak nastaje pre i nezavisno od države (1973: 72-4).
Nozick se slaže sa anarhistima slobodnog tržišta da nikakav državni autoritet nikada nije uspostavljen bilo kojim stvarnim društvenim ugovorom i da je veoma malo verovatno da će ikada postojati društveni ugovor koji će uspostaviti državni autoritet. On nas podseća da „tihi pristanak“, koji često pozivaju teoretičari društvenog ugovora, „nije vredan ni papira na kojem nije napisan“ (1974: 287). Stoga, Nozick nastoji da pruži opravdanje za NTMS koje ne poziva bilo šta slično društvenom ugovoru koji je dizajniran da proizvede državu. Umesto toga, on nastoji da opravda NTMS ukazujući na to kako bi ona — na način nevidive ruke — proizašla iz prirodnog stanja kroz dopuštene akcije pojedinaca i njihovih udruženja. On nastoji da pokaže kako bi, polazeći od samih okolnosti i tipova adaptacija i agencija za zaštitu prava koje je predvideo zagovornik FMA, NTMS proizašla kroz potpuno dopuštene akcije i transakcije.
Prema i anarhisti slobodnog tržišta i Nozicku, Lokevsko prirodno stanje nije užas kao što je Hobasovsko prirodno stanje. Većina stanovnika Lokevskog prirodnog stanja ima određeno razumevanje prava drugih kao jednakih i nezavisnih bića i određenu sklonost kao racionalnih bića da poštuju ta prava. Većini tih pojedinaca možemo pripisati sklonost ka uzajamnom poštovanju međusobnog života, slobode, imovine i ugovornih zahteva na osnovu Humeovsko-Hejkove (i Lomaskove i Šmicove) priče o percepciji ljudi o koristima takvog uzajamnog poštovanja i o selekciji društvenih poretaka tokom vremena koji su pogodniji za preživljavanje i imitaciju jer otelovljuju i ojačavaju takve norme. — Ipak, prema anarhisti slobodnog tržišta i Nozicku, ovo stanje bez države nije šetnja parkom. Namerna kršenja prava će se i dalje dešavati, kao i iskreni sporovi među dobronamernim stranama o tome šta su njihova imovinska i ugovorna prava i obaveze. Pojedincima koji deluju kao sudije u sopstvenim slučajevima verovatno će biti pristrasni u svoju korist u svom razumevanju relevantnih normi i relevantnih činjenica; i verovatno će se smatrati da su pristrasni. Čak i pojedinci koji se pozivaju na odgovarajuće norme i imaju tačne činjenice mogu vrlo lako da nemaju snagu da sprovedu svoje odgovarajuće odbrambene, restituivne ili retributive akcije — delom zato što drugi neće znati da li im treba verovati. Dok je Lok presumeo da se ove nepogodnosti mogu prevazići samo namernim stvaranjem političkog društva i države, Nozick i anarhist slobodnog tržišta zastupaju da se mora istražiti da li pojedinci imaju moralne i intelektualne resurse da prevaziđu ove nepogodnosti bez pribegavanja — ili barem namernog pribegavanja — državi (1974: 11).
Tržišta pružaju ono što ljudi traže. — Dobronamerni pojedinci u prirodnom stanju tražili bi i pronalazili preduzimljive agencije za zaštitu koje bi im ponudile uslugu pouzdanog zaštite prava. Pouzdana zaštita prava za klijenta zahteva da je njena agencija za zaštitu sklopila sporazume sa drugim dobronamernim agencijama o tome kako će precizno tumačiti prava svojih potencijalnih kupaca. Kako će se precizno odrediti granice između različitih vrsta fizičke imovine? Šta tačno mora biti u ugovoru da bi se podržao zahtev određene ugovorne obaveze? Ove kodifikacije neće biti izmišljene iz vazduha, već će verovatno otelovljavati evoluirane norme koje artikulišu i štite imovinska i ugovorna prava. Kroz takve specifikacije — uz pojašnjenja i proširenja kako ih zahtevaju promenljive okolnosti i otkrića — pozitivno pravo se ponovo definiše i razvija. U meri u kojoj zaštitne agencije mudro ne pokušavaju da unapred reše sve moguće sporove, one će težiti da osiguraju pouzdane i mirne rezolucije uspostavljanjem ili pridruživanjem arbitražnim agencijama — odnosno, sudskim preduzećima — koja će donositi presude u slučajevima koji im se iznesu.
Odzalovite zaštitne agencije koje se ne pridržavaju presuda svojih izabranih sudskih savetnika ili koje biraju samo pristrasne savetnike, neće moći da pruže svojim klijentima pouzdano i mirno rešavanje sporova. Trudovi tih agencija neće biti priznati od strane ne-odžalovitih agencija. Odluke sudskih preduzeća koja prihvataju ne-odžalovite agencije dalje će utvrditi norme koje će pojedinci imati razloga da očekuju da će biti poštovane ili sprovedene. Koalicije ne-odžalovitih zaštitnih agencija suprimirale bi protivzakonite agencije koje bi mogle pokušati da prekrše sve bolje definisana prava klijenata tih zaštitnih agencija. Istovremeno, različite agencije će se međusobno takmičiti za kupce na osnovu cene, kvaliteta usluge i specijalizovane stručnosti. Neke agencije se mogu specijalizovati za zaštitu od industrijskog špijunaže, druge protiv kršenja ugovora o autorskim naknadama za ekstrakciju prirodnog gasa; neke arbitražne agencije se mogu specijalizovati za sporove koji se tiču industrijske špijunaže, druge za sporove koji se tiču ugovora o autorskim naknadama. Zagovornici takvog konkurentskog sistema za privatno pružanje prava tvrde da bi on pružio bolje proizvode po nižim troškovima od bilo kog državnog monopola; sistem konkurentnih privatnih pružalaca usluga je podjednako verovatno da će raditi bolje nego državni monopol u oblasti zaštite prava kao što je to, recimo, u pružanju osnovnih namirnica, odeće i stambenog smeštaja.
Pretplata na zaštitnu agenciju će, barem uobičajeno, uključivati sporazum o izbegavanju privatnih činova odbrane, restitucije i odmazde. Jer zaštitne agencije neće želeti da budu uvučene u — i da budu poznate kao podložne uvlačenju u — konflikte na osnovu slobodnoteljenskih prisilnih aktivnosti svojih klijenata. (Zaštitne agencije mogu odbiti umrežavanje sa drugim agencijama koje svojim klijentima dozvoljavaju da se bave privatnom odbranom, restitucijom i odmazdom.) Takođe, pretplata na zaštitnu agenciju će, barem uobičajeno, uključivati sporazum o plaćanju pruženih usluga. Dakle, unutar sistema konkurentnih zaštitnih agencija, zaštitne usluge se ne finansiraju kroz nedozvoljenu prisilnu ekstrakciju sredstava od klijenata tih agencija.
Scenario koji nudi anarhist slobodnog tržišta završava se ovom projekcijom mreže konkurentnih zaštitnih agencija. Međutim, Nozick dodaje dve faze ovom scenariju koje zajedno dopunjuju njegov prikaz NTMS-a nevidljivom rukom. U prvoj od ovih daljih faza, jedna od zaštitnih agencija ili kooperativna mreža kao celina čini se da postiže prirodni (neprisilni) monopol u pružanju zaštitnih usluga. Nozick smatra da su prirodni monopoli retki jer stvaranje monopola obično zahteva nedozvoljenu prisilnu supresiju konkurencije. Stoga, on mora pitati: „Zašto je ovo tržište drugačije od svih ostalih tržišta?“ (1974: 17). Njegov odgovor je da će rešavanje konflikata biti najjednostavnije i najjeftinije kada se obe strane u sporu pretplate na istu agenciju. Dakle, za bilo kog pojedinca, rešavanje sporova će biti najjednostavnije i najjeftinije ako se on pretplati na zaštitnu agenciju sa najviše klijenata. Stoga, što je veći procenat populacije koji postaju klijenti određene agencije, to je veća konkurentska prednost koju ta agencija poseduje u odnosu na svoje rivale. „Pošto vrednost proizvoda koji nije maksimalan opada nesrazmerno sa brojem onih koji kupuju maksimalni proizvod, klijenti se neće stabilno zadovoljiti manjim dobrom, a konkurentske kompanije upadaju u opadajuću spiralu“ (1974: 17).
Ipak, nije jasno koliko bi ovaj faktor bio odlučujući. Činjenica da može biti manje komplikovano i skupo rešavati zahteve za odštetu usled saobraćajnih nesreća kada su obe strane klijenti iste osiguravajuće kuće nije dovela do toga da jedna kompanija ima virtuelni monopol u poslu automobilskog osiguranja. Pored toga, Nozickov argument se čini kao da precenjuje homogenost usluga koje bi pružale konkurentske zaštitne agencije. Kako je rekao zagovornik FMA, Roj Čajlds: „Beskonačan broj različitih institucija može se razviti u društvu, baveći se sa toliko različitih aspekata zaštite” (2007: 222). Vrlo je moguće da će potencijalnim klijentima više značiti specijalizovane zaštite koje nude razne agencije, nego to što su klijenti agencije koja ima najviše klijenata. Štaviše, kao što Rothbard ističe (2007: 234), Nozick previše brzo prelazi sa konkurentskih agencija koje se slažu oko procedura za rešavanje sporova između njih na postojanje „jednog jedinstvenog federalnog pravosudnog sistema” (1974: 16). Ipak, trebalo bi da primetimo mnogo genijalniji argument Tajlera Kovena o nekoercitivnoj transformaciji kooperativne mreže konkurentskih zaštitnih agencija u nešto poput monopolističke države (ili kartela agencija). Prema Kovenu, upravo u onoj meri u kojoj bi konkurentske zaštitne agencije kreirale složenu mrežu zajedničkih pravila, mehanizama za rešavanje sporova, sudskih postupaka i slično, te agencije će moći efikasno i nekoercitivno da spreče druge agencije da uđu u konkurenciju sa njima. Sve što već umrežene agencije treba da urade jeste da odbiju da dozvole tim drugim agencijama da se integrišu u uspostavljenu mrežu (Cowen 2007).
U svakom slučaju, ključno je videti da Nozickov slučaj za NTMS zapravo ne počiva na tvrdnji da bi takav monopol u zaštitnim službama nastao putem nekoercitivnih tržišnih procesa. Prema Nozicku, nekoercitivni procesi bi proizveli samo „dominantnu zaštitnu asocijaciju” – DPA. Rasuti među klijentima ove DPA, i dalje bi postojali nezavisni samostalni izvršioci prava i nišni provajderi zaštitnih usluga koji se ne mogu ispravno klasifikovati kao „izopšteni”. DPA ne sme jednostavno potisnuti ove nezavisne i nišne ne-izopštene provajdere. Ipak, prema Nozicku, nekoercitivne, zaštitne aktivnosti ovih nezavisnih i nišnih provajdera moraju biti pod nadzorom, regulisane ili usmerene od strane DPA kako bi ta institucija kvalifikovala kao država. Međutim, kako DPA može dopustivo prisiliti ne-izopštene konkurente da se povinuju njenom vođstvu? Ovo nas dovodi do druge i ključne faze koja upotpunjuje Nozickov prikaz „nevidljive ruke” o dopustivom formiranju NTMS-a. Unutar ove faze, DPA dopustivo stiče državnost kroz svoju dopustivu koercitivnu intervenciju nad onim preostalim ne-izopštenim samostalnim zaštitnicima i konkurentnim zaštitnim službama.
Nozickova implicitna premisa ovde je da nezavisni samostalni zaštitnici i prodavci zaštitnih usluga – koji su odbili da se povinuju ograničenjima DPA-a u vezi sa procedurama koje treba slediti radi pouzdanog pripisivanja krivice ili odgovornosti za kršenja prava i za pravedno angažovanje restitutivnih i retributivnih odgovora – predstavljaju značajan rizik od kršenja prava klijenata DPA-a.— Nezakoniti, međutim, ovi samostalni izvršioci i izuzetni pružaoci zaštitnih usluga nisu odmetnici. Dakle, oni predstavljaju premali rizik da bi opravdali jednostavno zabranjivanje njihovih aktivnosti. S druge strane, oni predstavljaju preveliki rizik da bi se te klijente DPA-a jednostavno moralo tolerisati. Srećom, prema Nozickovoj eksplicitnoj premisi, postoji srednji put između dopuštanja ne-odmetničkim, ali rizičnim, privatnim ili izuzetnim izvršiocima da postupaju po svojoj volji i jednostavnog suprimiranja istih (Nozick 1974: 83). Taj srednji put je da se izvrši uplitanje, zabrana ili preusmeravanje tih privatnih ili izuzetnih rizičnih aktivnosti, uz istovremeno pravično obeštećivanje onih koji su podložni takvom uplitanju. Formulacija ovog srednjeg puta koja definiše dozvoljeno uplitanje u aktivnosti zaštitnih agenata koji nose rizik, ali nisu odmetnici, jeste Nozickov „Princip kompenzacije“, prema kojem „oni koji su u nepovoljnom položaju zato što im je zabranjeno da izvode radnje koje bi tek mogle naškoditi drugima, moraju biti kompenzovani za te nepovoljnosti koje su im nametnute kako bi se obezbedila sigurnost drugima“ (1974: 82-3). S obzirom na ovaj „Princip kompenzacije“, DPA može zahtevati da aspirujući samostalni zaštitnici i izuzetne agencije usklade svoje zaštitne aktivnosti sa standardima i praksama koje je DPA uspostavio, sve dok DPA nudi pravičnu kompenzaciju zabranjenim agentima. Egzerciranje ove nadzorne vlasti od strane DPA-a nad inače donekle rizičnim frilenserskim izvršiocima prava čini ga „ultra-minimalnom državom“ koja se finansira putem prodaje svojih usluga stranama koje su slobodne da ne kupuju te usluge od nje (ili njenih odobrenih pomoćnika), ali bi, u tom slučaju, morale da ostanu bez zaštitnih usluga. Nozick kaže da bi pravična kompenzacija za one koji su u nepovoljnom položaju zbog zabrane obavljanja svojih donekle rizičnih zaštitnih aktivnosti verovatno imala oblik primanja državnih zaštitnih usluga besplatno ili po sniženoj ceni. U Nozickovoj terminologiji, kada ultra-minimalna država, kao pitanje pravične kompenzacije, pruža zaštitne usluge pojedincima besplatno ili po sniženoj ceni, ona postaje minimalna država.
Roy Childs prigovara da će kompenzacija koja će se ponuditi pojedincima koji, zbog svog principijelnog protivljenja monopolističkoj državi, teže da budu samostalni izvršioci svojih prava, sastojati se u tome da budu pod zaštitnim kišobranom monopolističke države. ‘‘Šta je on voljan da nam da kao kompenzaciju za to što smo tako zabranjeni? On je velikodušan do te mere da je to mana. Neće nam dati ništa manje od Države” (2007: 223). Međutim, ovaj prigovor promašuje poentu. Prema Nozicku, strane kojima je zabranjeno da budu samostalni zaštitnici mogu dobiti kompenzaciju u naturi ili u novcu. „Zabranioc mora u potpunosti obezbediti dovoljno, u novcu ili u naturi, kako bi prevazišao nepovoljnosti” (1974: 112). A primaoci novčane kompenzacije „mogu, naravno, odbiti da plate naknadu [za državne zaštitne usluge] i tako ostati bez tih kompenzacionih usluga” (1974: 113). Pravo pitanje je da li je Princip kompenzacije utemeljen. Ako je verovatno da je umereno rizično privatno sprovođenje prava podložno zabrani sve dok je zabranjena strana pravično obeštećena, onda frustrirani samostalni zaštitnik kojem je ponuđena pravična kompenzacija ne može se žaliti da je tretiran nepravedno na osnovu toga što, uprkos riziku po druge, on želi da bude frilenserski izvršilac svojih prava. Rothbard kritikuje Princip kompenzacije govoreći da je prema njemu nekome „dozvoljeno neobavezno upadanje u nečiji dom i razbijanje nameštaja, jednostavno zato što je [taj neko] spreman da ga ‘kompenzuje’ naknadno” (2007: 240). Međutim, ova kritika ignoriše Nozickovu složenu diskusiju o posebnim uslovima koji moraju biti prisutni da bi nekome bilo dozvoljeno da „pređe granicu” čak i ako pruži pravičnu kompenzaciju.—
Childs nudi drugačiju i snažniju kritiku Nozikove NTMS, na primer, da kada jednom nastupi, ne postoje detektibilne kontrole nad njenom moći. Na kraju krajeva – pogledajte donji levi deo Figure 5.1 – ta država je potpuno nepolitička institucija. To je jednostavno monopolističko preduzeće u vlasništvu njegovih akcionara i obično pod kontrolom njegovog odbora direktora i višeg menadžmenta.
Naravno, nema pitanja ustavu, već samo ugovorima sa njegovim klijentima, koji u slučaju konflikata može jedini da sudi i interpretira. Nema glasanja. Nema razdvajanja vlasti, nema kontrole i ravnoteže, a više nema ni tržišne kontrole i ravnoteže. … Šta se dešava u slučaju da on preuzme više moći? Pošto je reč o monopolu, sve sporove u vezi sa njegovim funkcijama rešava isključivo on sam. (2007: 224)
U zanimljivom obrtu, Čaildz (Childs) tvrdi da imamo više razloga za zabrinutost zbog rizika da DPA postigne monopolističku državnost kroz podređivanje samostalnih izvršilaca i zaštitnih agencija koje su izuzetak, nego što imamo razloga za zabrinutost zbog rizika koje predstavljaju te strane (2007: 224). Čak i ako se NTMS ne okrene predatorstvu koje krši prava, na primer oporezivanju, ako članovi mreže koji čine NTMS zaista formiraju efikasni kartel i time su u stanju da postignu dugoročno monopolističko određivanje cena za svoje sve lošije usluge, pružanje tih usluga više neće imati vrline koje pro-tržišni zagovornik NTMS-a očekuje. S druge strane, ako članovi mreže ostanu dovoljno u konkurenciji jedni sa drugima tako da se ne pojave karakteristični nedostaci monopolističkog pružanja usluga, tada neće biti nimalo jasno da je mreža postala država.
Anarhisti slobodnog tržišta tvrde da je jedina kredibilna kočnica aktivnosti bilo koje zaštitne agencije postojanje konkurentskih agencija kojima se pojedinci mogu obratiti kada prva agencija skrene s puta. Ipak, moguća alternativa tržišnim kontrolama preduzeća koja štite prava jesu političko-ustavna ograničenja NTMS-a. DPA koja teži da postane monopolistički provajder zaštite prava mogla bi samoinicijativno uvesti takva ograničenja kako bi pokazala da njen prelazak u monopolističkog provajdera nije toliko rizičan po pojedince uopšte kao što su rizični samoprocenjivači i nišne agencije koje dominantna agencija nastoji da potisne ili nadgleda. Iz libertarijanske perspektive, takva ustavna ograničenja i proceduralni zahtevi morali bi nametati jasnije, strože i efikasnije granice opsega prihvatljivih državnih radnji nego što je, recimo, prvobitni Ustav SAD nametao. U svom romanu, Atlas Shrugged, zastupnica NTMS-a Ayn Rand ima sudiju Narragansetta, jednog od njenih sporednih heroja, kako dodaje klauzulu Ustavu SAD koja zabranjuje državi ograničavanje slobode proizvodnje i trgovine (1957: 1083). Sam Hayek je prešao od slavljenja Ustava SAD zbog njegovog uspeha u ograničavanju državne moći (1960: 176–92) do proglašavanja istog neuspehom (1973: 1) i predlaganja alternativne, otpornije ustavne strukture koja štiti slobodu (1979: 105-27).
Moramo se, međutim, vratiti na Nozickovo pitanje: „Zašto je ovo tržište [u službama zaštite prava] drugačije od svih ostalih tržišta?“ Jer, postoji veoma različav, široko prihvaćen odgovor na ovo pitanje koji predstavlja značajnu poteškoću i za zagovornike NTMS-a i za FMA. Taj odgovor je da je očekivani proizvod ovog tržišta, odnosno zaštita prava, (uglavnom) javno dobro. Za naše ograničene svrhe ovde, o javnom dobru možemo razmišljati kao o dobru koje, ako ga proizvedu i koriste neki članovi određene javnosti, ne može se lako uskratiti drugim članovima te javnosti. Standardni i koristan primer javnog dobra je odbrana na nacionalnom nivou. Radi jednostavnosti, zamislite odbrambeni štit koji bi zaštitio sve unutar velike regije od bilo kog agresivnog napada spolja iz te regije. Zamislite dalje da je taj štit zaista dobro; njegove koristi jasno premašuju njegove troškove. Zaista, za svakog potencijalnog potrošača tog štita postoji niz novčanih plaćanja koja bi taj pojedinac rado izvršio kako bi ostvario korist od tog dobra da nije bio u mogućnosti da ostvari tu korist bez plaćanja. Sada zamislite da jedna agencija — možda NTMS ili možda privatna građevinska firma — kreće u komercijalizaciju proizvodnje ovog štita. I zamislite da ta agencija zna cene koje bi svaki potencijalni potrošač štita rado platio da bi postigao zaštitu štita da nije bio u mogućnosti da ostvari tu korist bez plaćanja.
Ne uvažavajući značaj ove poslednje iskošene klauzule — već, umesto toga, očekujući zdrav profit — država ili firma kreće u prikupljanje porudžbina za obezbeđivanje štita. Konvencionalna ekonomska mudrost (koja može biti pogrešna) jeste da će ukupna vrednost porudžbina koje će država ili firma primiti biti znatno manja nego što naivno očekuju. Zaista, ukupna vrednost porudžbina može lako biti manja od troškova proizvodnje štita. Objašnjenje je, naravno, da svaki potencijalni potrošač može zaključiti sledeće: (i) verovatnoća da će štit biti proizveden neće biti značajno utinfluva na to da li će ona poslati porudžbinu ili ne; (ii) ako štit bude proizveden, ona će dobiti njegove koristi bez obzira na to da li je poslala porudžbinu ili ne; i (iii) ona zadržava predloženu uplatu ako i samo ako odbije da pošalje porudžbinu. Na osnovu toga, svaki potencijalni potrošač može odbiti da pošalje porudžbinu za odbrambeni štit sa nadom da će se besplatno pridružiti (free-riding) njegovom finansiranju putem porudžbina drugih koji nisu razmišljali tako pametno. Problem sa ljudima koji razmišljaju na ovaj način nije u tome što će neki uspeti da budu besplatni korisnici, već, naprotiv, u tome što niko neće moći da bude besplatni korisnik, pa čak ni plaćeni korisnik, jer će šema dobrovoljnog finansiranja propasti zbog broja pojedinaca koji traže besplatnu korist.
Pouka koja se konvencionalno izvodi iz takvih razmatranja je da će bilo koje javno dobro biti barem značajno nedovoljno finansisano, osim ako potencijalni potrošači tog dobra ne budu oporemeni porezom kako bi ga platili. Takvo oporezivanje sprečava te potrošače da budu previše pametni u sopstvenu štetu. Ako se prihvati ovaj zaključak u pogledu javnog dobra kakvo je odbrana na nacionalnom nivou i proširi na komplikovaniji slučaj intra-societalne (unutardruštvene) zaštite prava — a ne bi trebalo požurivati sa ovim sudovima — zagovornici i FMA i NTMS-a biće u veoma nezgodnom položaju. Jer, njihovo poštovanje prava ljudi izbegavanjem oporezivanja zahtevalo bi da odustanu od pružanja efektivne odbrane tih prava.
Da bi izbegli neprijatnost podržavanja institucija u ime prava koja, da bi uvažila ta prava, neće ih efikasno zaštititi, libertarijanci će možda morati da progutaju gorku pilulu TMS-a (minimalne države), koji se čini sposobnim da efikasno zaštiti prava tako što će ih nepoštovati, odnosno, prisilnim izvlačenjem sredstava od pojedinaca koja mu su potrebna da zaštiti ljude od prisilnih povreda. Možda, međutim, ta pilula nije toliko filozofski gorka. Jer, možda uvođenjem malo složenosti u naše razumevanje ljudskih prava — može se tvrditi da je ovo prisilno izvlačenje moralno dopustivo. Prava osobe ukazuju na ono što im ne sme biti učinjeno — ili preciznije, na ono što im ne sme biti učinjeno bez njihove saglasnosti. Ali šta je sa slučajevima u kojima saglasnost nije izvodljiva? Kako Nozick kaže nakon što je sumirao razloge za uvek zabranu prekršaja granica koji nisu konsenzualni: „Komplikacija je u tome što neki faktor može sprečiti dobijanje ove prethodne saglasnosti ili je učiniti nemogućom“ (1974: 71). Pravo osobe nad sopstvenim telom podrazumeva da ona ima pravo da ne bude rascrana bez svoje saglasnosti, čak i od strane stručnog hirurga koji pokušava da joj spase život. Međutim, šta ako je osoba kojoj je ta operacija potrebna da bi joj se spasao život već u nesvesti i, stoga, nesposobna da da saglasnost? Ako je hirurgu dozvoljeno da nastavi sa potrebnom operacijom na već onesvešćenom pojedincu, to se čini tačnim jer je zahtev da subjekt pristane na fizičku intervenciju zapravo zahtev da pristane ako i samo ako je saglasnost izvodljiva. Dakle, libertarijanski zagovornik TMS-a može tvrditi da, upravo zbog neizvodljivosti dobijanja saglasnosti od pojedinaca za vršenje plaćanja u zamenu za javno dobro zaštite prava, dopustivo jeste nametanje tih plaćanja bez stvarne saglasnosti. Stoga, iako se TMS finansira putem prisile, on to ne čini putem nedozvoljene prisile koja krši prava. Ipak, setite se da se ova odbrana TMS-a oslanja na upečatljivu pretpostavku o informacijama. Ona pretpostavlja da bi državni poreski procenitelji znali, za svaku oporezivu stranu, koliki bi iznos oporezivanja ostavio tu stranu u neto boljem položaju s obzirom na vrednost koju ta strana dobija od primanja javnog dobra zaštitnih usluga finansiranih porezom.