Činjenica da svako ko je razuman veruje da postupa pošteno i savesno poštujući norme koje regulišu sporazume nije dovoljna da se očuva pozadinska pravda. … Ali, naprotiv, tendencija je pre da pozadinska pravda bude erodirana čak i kada pojedinci postupaju pošteno: opšti rezultat odvojenih i nezavisnih transakcija je udaljavanje od pozadinske pravde, a ne kretanje ka njoj.
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Murphy i Nagel o iluzijama i konfuzijama libertarijanizma
Činjenica da svako ko je razuman veruje da postupa pošteno i savesno poštujući norme koje regulišu sporazume nije dovoljna da se očuva pozadinska pravda. … Ali, naprotiv, tendencija je pre da pozadinska pravda bude erodirana čak i kada pojedinci postupaju pošteno: opšti rezultat odvojenih i nezavisnih transakcija je udaljavanje od pozadinske pravde, a ne kretanje ka njoj.
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Murphy i Nagel o iluzijama i konfuzijama libertarijanizma
Najobimnija kritika libertarijanizma Johna Rawlsa pojavljuje se u njegovoj Political Liberalism unutar odeljka posvećenog odbrani njegovog stava da primarni zadatak teorije pravde mora biti specifikacija pravedne osnovne institucionalne strukture društva (1993: 262-85). Rawlsova suštinska primedba na libertarijanizam je u tome što on ne priznaje posebnu ulogu takvoj osnovnoj strukturi, i time poriče potrebu za njom (1993: 262). Libertarijanac bi mogao odgovoriti na ovu tvrdnju rekavši da libertarijanizam podržava osnovnu pravnu strukturu koja artikuliše i sprovodi Nozickove principe istorijskog prava ili Hayekova pravila pravednog ponašanja. Međutim, Rawls poriče da je to ono što on ima na umu kao osnovnu strukturu. Umesto toga, Rawls zamišlja institucionalnu strukturu kroz koju bi se unapredile duboke karakteristike Rawlsian programa – naročito postizanje pravičnosti i prevazilaženje moralne proizvoljnosti. Naravno, libertarijanac bi mogao odgovoriti da nije baš velika kritika libertarijanizma ukazivanje na to da on ne podržava institucionalnu strukturu koja je posvećena ciljevima koje libertarijanac negira. Štaviše, iz perspektive libertarijanca, teza da je osnovna uloga političkih i pravnih institucija da u ime pravičnosti poništi sve što se smatra moralno proizvoljnim je duboko pogrešna. Ovde ne nameravam da rešavam ovaj spor. Umesto toga, moj cilj je da pokažem da Rawlsov sopstveni prikaz onoga što bi osnovna struktura činila – ili šta bi njeni operateri činili kroz nju – snažno podržava rafiniranu verziju Nozickovog argumenta „Kako sloboda narušava obrasce“ koju razvijam u Poglavlju 4 (vidi stranice 84-7). Podsećamo se da je taj argument usmeren protiv stalne primene bilo kakve doktrine obrazaca ili krajnjeg stanja distributivne pravde.
Evo kratkog ponovnog izlaganja tog argumenta koji se fokusira konkretnije na funkcionisanje Rawlsove osnovne strukture. Društveni inženjeri koji upravljaju polugama Rawlsove osnovne strukture postaviće pravila sticanja i politike oporezivanja i transfera od kojih se očekuje da rezultiraju nizom prihoda koji zadovoljava princip razlike. Osobe će imati legitimna očekivanja da će prihodi koje su ostvarile putem aktivnosti koje su bile u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje je proglasila osnovna struktura biti za njih osigurani u ime pravde. Za Rawlsa, to što zaslužuje određeni prihod jednostavno znači da postoji takvo legitimno očekivanje da će ga primiti u okviru delovanja pravila i politika koje je donela osnovna struktura (1971:310-15).
Problem je u tome što će, ne kršeći pravila i politike utvrđene osnovnom strukturom, pronicljive pojedince raspoređivati dodeljene resurse u ime pravde na jednostrano i uzajamno povoljne načine koji se (kao što bi Hajek predvideo) ne predviđaju od strane društvenih inženjera. A rezultujući niz povećanih (ili neporemećenih) prihoda će skoro sigurno biti (ili će se smatrati da jeste) nepravedan iz perspektive osnovne strukture koja je posvećena principu razlike. Jer, donošenje redizajniranog paketa pravila i politika od strane te osnovne strukture pretvoriće (ili će se činiti da pretvara) ovaj neočekivani niz povećanih (ili neporemećenih) prihoda u onaj koji u potpunosti zadovoljava princip razlike. Osnovna struktura mora neprestano vršiti takve prilagođavanja u vladinim pravilima i politikama društva kako bi ga održavala usmerenog ka distributivnoj pravdi. Međutim, takva prilagođavanja u pravilima igre moraju poraziti barem deo legitimnih očekivanja generisanih pod prethodno objavljenim pravilima i politikama. Štaviše, svaki naknadno prilagođeni (nestaljinski) paket pravila i politika ostaviće prostor za još jedan krug neočekivanih povećanih i legitimno očekivanih prihoda, od kojih će neki, ipak, morati biti redistribuirani kroz dalja prilagođavanja u osnovnoj strukturi. Ukratko, stalna misija osnovne strukture da osigura ishode koji su u skladu sa osnovnim distributivnim principima pravde zahteva stalno poricanje legitimnih očekivanja pojedinaca koji su se ponašali u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje su donete radi zadovoljenja tih principa. Ako je pouzdano poštovanje legitimnih očekivanja ljudi od suštinske važnosti za pravdu, Rawls-ova aktivistička osnovna struktura je suprotna pravdi.
Rawls očigledno ima na umu ovu Nozickovsku kritiku kada nam u poglavlju o osnovnoj strukturi u knjizi Political Liberalism’s kaže da će unutar društvenog i ekonomskog režima koji on zastupa,
Ne postoje neočekivane i nepredvidive intervencije u očekivanja i imovinu građana. Prava se stiču i poštuju onako kako javni sistem pravila nalaže. Porezi i ograničenja su u principu svi predvidivi, a imovina se stiče pod poznatim uslovom da će se izvršiti određeni transferi i redistribucije. Prigovor da princip razlike nalaže kontinuirane korekcije određenih distribucija i kapriciozne intervencije u privatne transakcije zasnovan je na nesporazumu.— (1993: 283)
Rawls-ov odgovor, dakle, jeste da neće biti neočekivanih prilagođavanja, neće biti intervencija niti kršenja legitimnih očekivanja. Porezi i ograničenja su svi („u principu“) predvidivi i (kako sugeriše Rawls-ov jezik) bilo koji transferi ili redistribucije stečene imovine su slično predviđeni. Dakle, sva koja legitimna očekivanja nastanu biće ispunjena. Problem za Rawlsa je u tome što je ovaj odgovor sistematski opovrgnut samim Rawls-ovim objašnjenjem o odgovornoj i neophodnoj ulozi osnovne strukture.
Prema Rawls-u, osnovna struktura je potrebna kako bi se stvorili i održali fer osnovni uslovi koji moraju postojati ako bi ishodi očigledno pravednih načina interakcije trebali biti zaista pravedni. „[D]istribucija koja proizilazi iz dobrovoljnih tržišnih transakcija … nije, generalno, fer osim ako prethodna distribucija prihoda i bogatstva, kao i struktura sistema tržišta, nije fer“ (1993: 266). Sve strane u interakcijama moraju imati uživali u fer jednakosti prilika, ne sme biti nejednakosti u ekonomskim okolnostima među stranama u transakciji koja jednoj strani daje nepravednu prednost u pregovorima, i tako dalje. „Uloga institucija koje pripadaju osnovnoj strukturi je da osiguraju pravedne pozadinske uslove u okviru kojih se odvijaju radnje pojedinaca i udruženja“ (1993: 266). Ishod pojedinačnih aktivnosti koje su u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje je utvrdila osnovna struktura može na neočekivane načine narušiti fer jednakost prilika ili stvoriti prilike za sticanje nepravedne prednosti. Osnovna struktura mora blokirati takva odstupanja od pravednosti modifikovanjem pravila i politika koje promulgira.
Rawlsov prikaz potrebe za aktivističkom osnovnom strukturom naglašava, gotovo na Hayekovski način, nesposobnost operatera te strukture da dizajniraju pravila i politike čijim će se poštovanjem postići efekti koje bi osnovna struktura trebalo da postigne. „Ne postoje izvodljiva pravila koja bi bilo praktično zahtevati od ekonomskih agenata da prate u svojim svakodnevnim transakcijama, a koja bi mogla sprečiti ove nepoželjne posledice [podrivanja pozadinske pravde]” (1993: 266). Rawlsov zahtev nije ograničen samo na sistem pravila koje bi libertarijanci podržali.
Činjenica da svako ko je razuman veruje da postupa pošteno i savesno poštujući norme koje regulišu sporazume nije dovoljna da se očuva pozadinska pravda. … Ali, naprotiv, tendencija je pre da pozadinska pravda bude erodirana čak i kada pojedinci postupaju pošteno: opšti rezultat odvojenih i nezavisnih transakcija je udaljavanje od pozadinske pravde, a ne kretanje ka njoj.
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Murphy i Nagel o iluzijama i konfuzijama libertarijanizma
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Murphy i Nagel o iluzijama i konfuzijama libertarijanizma
Činjenica da svako ko je razuman veruje da postupa pošteno i savesno poštujući norme koje regulišu sporazume nije dovoljna da se očuva pozadinska pravda. … Ali, naprotiv, tendencija je pre da pozadinska pravda bude erodirana čak i kada pojedinci postupaju pošteno: opšti rezultat odvojenih i nezavisnih transakcija je udaljavanje od pozadinske pravde, a ne kretanje ka njoj.
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem
Murphy i Nagel o iluzijama i konfuzijama libertarijanizma
Najobimnija kritika libertarijanizma Johna Rawlsa pojavljuje se u njegovoj Political Liberalism unutar odeljka posvećenog odbrani njegovog stava da primarni zadatak teorije pravde mora biti specifikacija pravedne osnovne institucionalne strukture društva (1993: 262-85). Rawlsova suštinska primedba na libertarijanizam je u tome što on ne priznaje posebnu ulogu takvoj osnovnoj strukturi, i time poriče potrebu za njom (1993: 262). Libertarijanac bi mogao odgovoriti na ovu tvrdnju rekavši da libertarijanizam podržava osnovnu pravnu strukturu koja artikuliše i sprovodi Nozickove principe istorijskog prava ili Hayekova pravila pravednog ponašanja. Međutim, Rawls poriče da je to ono što on ima na umu kao osnovnu strukturu. Umesto toga, Rawls zamišlja institucionalnu strukturu kroz koju bi se unapredile duboke karakteristike Rawlsian programa – naročito postizanje pravičnosti i prevazilaženje moralne proizvoljnosti. Naravno, libertarijanac bi mogao odgovoriti da nije baš velika kritika libertarijanizma ukazivanje na to da on ne podržava institucionalnu strukturu koja je posvećena ciljevima koje libertarijanac negira. Štaviše, iz perspektive libertarijanca, teza da je osnovna uloga političkih i pravnih institucija da u ime pravičnosti poništi sve što se smatra moralno proizvoljnim je duboko pogrešna. Ovde ne nameravam da rešavam ovaj spor. Umesto toga, moj cilj je da pokažem da Rawlsov sopstveni prikaz onoga što bi osnovna struktura činila – ili šta bi njeni operateri činili kroz nju – snažno podržava rafiniranu verziju Nozickovog argumenta „Kako sloboda narušava obrasce“ koju razvijam u Poglavlju 4 (vidi stranice 84-7). Podsećamo se da je taj argument usmeren protiv stalne primene bilo kakve doktrine obrazaca ili krajnjeg stanja distributivne pravde.
Evo kratkog ponovnog izlaganja tog argumenta koji se fokusira konkretnije na funkcionisanje Rawlsove osnovne strukture. Društveni inženjeri koji upravljaju polugama Rawlsove osnovne strukture postaviće pravila sticanja i politike oporezivanja i transfera od kojih se očekuje da rezultiraju nizom prihoda koji zadovoljava princip razlike. Osobe će imati legitimna očekivanja da će prihodi koje su ostvarile putem aktivnosti koje su bile u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje je proglasila osnovna struktura biti za njih osigurani u ime pravde. Za Rawlsa, to što zaslužuje određeni prihod jednostavno znači da postoji takvo legitimno očekivanje da će ga primiti u okviru delovanja pravila i politika koje je donela osnovna struktura (1971:310-15).
Problem je u tome što će, ne kršeći pravila i politike utvrđene osnovnom strukturom, pronicljive pojedince raspoređivati dodeljene resurse u ime pravde na jednostrano i uzajamno povoljne načine koji se (kao što bi Hajek predvideo) ne predviđaju od strane društvenih inženjera. A rezultujući niz povećanih (ili neporemećenih) prihoda će skoro sigurno biti (ili će se smatrati da jeste) nepravedan iz perspektive osnovne strukture koja je posvećena principu razlike. Jer, donošenje redizajniranog paketa pravila i politika od strane te osnovne strukture pretvoriće (ili će se činiti da pretvara) ovaj neočekivani niz povećanih (ili neporemećenih) prihoda u onaj koji u potpunosti zadovoljava princip razlike. Osnovna struktura mora neprestano vršiti takve prilagođavanja u vladinim pravilima i politikama društva kako bi ga održavala usmerenog ka distributivnoj pravdi. Međutim, takva prilagođavanja u pravilima igre moraju poraziti barem deo legitimnih očekivanja generisanih pod prethodno objavljenim pravilima i politikama. Štaviše, svaki naknadno prilagođeni (nestaljinski) paket pravila i politika ostaviće prostor za još jedan krug neočekivanih povećanih i legitimno očekivanih prihoda, od kojih će neki, ipak, morati biti redistribuirani kroz dalja prilagođavanja u osnovnoj strukturi. Ukratko, stalna misija osnovne strukture da osigura ishode koji su u skladu sa osnovnim distributivnim principima pravde zahteva stalno poricanje legitimnih očekivanja pojedinaca koji su se ponašali u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje su donete radi zadovoljenja tih principa. Ako je pouzdano poštovanje legitimnih očekivanja ljudi od suštinske važnosti za pravdu, Rawls-ova aktivistička osnovna struktura je suprotna pravdi.
Rawls očigledno ima na umu ovu Nozickovsku kritiku kada nam u poglavlju o osnovnoj strukturi u knjizi Political Liberalism’s kaže da će unutar društvenog i ekonomskog režima koji on zastupa,
Ne postoje neočekivane i nepredvidive intervencije u očekivanja i imovinu građana. Prava se stiču i poštuju onako kako javni sistem pravila nalaže. Porezi i ograničenja su u principu svi predvidivi, a imovina se stiče pod poznatim uslovom da će se izvršiti određeni transferi i redistribucije. Prigovor da princip razlike nalaže kontinuirane korekcije određenih distribucija i kapriciozne intervencije u privatne transakcije zasnovan je na nesporazumu.— (1993: 283)
Rawls-ov odgovor, dakle, jeste da neće biti neočekivanih prilagođavanja, neće biti intervencija niti kršenja legitimnih očekivanja. Porezi i ograničenja su svi („u principu“) predvidivi i (kako sugeriše Rawls-ov jezik) bilo koji transferi ili redistribucije stečene imovine su slično predviđeni. Dakle, sva koja legitimna očekivanja nastanu biće ispunjena. Problem za Rawlsa je u tome što je ovaj odgovor sistematski opovrgnut samim Rawls-ovim objašnjenjem o odgovornoj i neophodnoj ulozi osnovne strukture.
Prema Rawls-u, osnovna struktura je potrebna kako bi se stvorili i održali fer osnovni uslovi koji moraju postojati ako bi ishodi očigledno pravednih načina interakcije trebali biti zaista pravedni. „[D]istribucija koja proizilazi iz dobrovoljnih tržišnih transakcija … nije, generalno, fer osim ako prethodna distribucija prihoda i bogatstva, kao i struktura sistema tržišta, nije fer“ (1993: 266). Sve strane u interakcijama moraju imati uživali u fer jednakosti prilika, ne sme biti nejednakosti u ekonomskim okolnostima među stranama u transakciji koja jednoj strani daje nepravednu prednost u pregovorima, i tako dalje. „Uloga institucija koje pripadaju osnovnoj strukturi je da osiguraju pravedne pozadinske uslove u okviru kojih se odvijaju radnje pojedinaca i udruženja“ (1993: 266). Ishod pojedinačnih aktivnosti koje su u potpunosti u skladu sa pravilima i politikama koje je utvrdila osnovna struktura može na neočekivane načine narušiti fer jednakost prilika ili stvoriti prilike za sticanje nepravedne prednosti. Osnovna struktura mora blokirati takva odstupanja od pravednosti modifikovanjem pravila i politika koje promulgira.
Rawlsov prikaz potrebe za aktivističkom osnovnom strukturom naglašava, gotovo na Hayekovski način, nesposobnost operatera te strukture da dizajniraju pravila i politike čijim će se poštovanjem postići efekti koje bi osnovna struktura trebalo da postigne. „Ne postoje izvodljiva pravila koja bi bilo praktično zahtevati od ekonomskih agenata da prate u svojim svakodnevnim transakcijama, a koja bi mogla sprečiti ove nepoželjne posledice [podrivanja pozadinske pravde]” (1993: 266). Rawlsov zahtev nije ograničen samo na sistem pravila koje bi libertarijanci podržali.
Činjenica da svako ko je razuman veruje da postupa pošteno i savesno poštujući norme koje regulišu sporazume nije dovoljna da se očuva pozadinska pravda. … Ali, naprotiv, tendencija je pre da pozadinska pravda bude erodirana čak i kada pojedinci postupaju pošteno: opšti rezultat odvojenih i nezavisnih transakcija je udaljavanje od pozadinske pravde, a ne kretanje ka njoj.
[Č]ak i ako svi postupaju pošteno, kako je definisano pravilima koja je i razumno i praktično nametnuti pojedincima, ishod mnogih odvojenih transakcija će na kraju podminuti pozadinsku pravdu.
Sve ovo vodi do zaključka da,
Potreba za strukturnim idealom koji bi precizirao ograničenja i usmeravao prilagođavanja ne zavisi od nepravde [tj. od toga što ljudi postupaju suprotno od objavljenih pravila]. Čak i uz strogo poštovanje svih razumnih i praktičnih pravila, takva prilagođavanja su neprestano neophodna. … Koncepcija pravde mora precizirati neophodne principe i ukazati na opšti pravac političkog delovanja. U odsustvu takvog idealnog oblika za pozadinske institucije, ne postoji racionalna osnova za neprestano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojeće nepravde.
Glavna poenta ovde je, naravno, da Rawls podržava svoju tvrdnju da je duboki nedostatak libertarijanizma taj što ne priznaje posebnu ulogu koju mora igrati osnovna struktura, naglašavajući potrebu za osnovnom strukturom koja interveniše „neprestano” kako bi poništila ishode koji proizlaze iz toga što ljudi postupaju u skladu sa pravilima i politikama koje je sama ova struktura donela.
Ipak, ovo podržava Nozickovu optužbu da će neprestana težnja ka distributivnoj pravdi zahtevati stalnu (periodičnu) intervenciju u posedu ljudi i njihov diskrecioni kontrol nad imovinom na koju imaju legitimna očekivanja na osnovu pravila i politika objavljenih u ime pravde. Jedina moguća komplikacija ovde je to što Rawls više puta kaže da je neprestana intervencija operatera osnovne strukture u cilju obnavljanja „pozadinske pravde”. Dakle, možda Rawls kaže da je aktivistička osnovna struktura potrebna samo za rešavanje neočekivanih odstupanja od pozadinske pravednosti— neočekivanog podrivanja pravedne jednakosti prilika—koja se javljaju čak i kada ljudi deluju u okviru pravila i politika koje je donela osnovna struktura. Ova komplikacija bi zahtevala samo blagu modifikaciju gore navedene Nozickove optužbe, odnosno, zamenu pojma „pravednost” pojmom „distributivna pravda”.
Štaviše, Rawls takođe može priznati – kao što bi i trebalo – da će stalna intervencija biti potrebna kako bi se poništili rasporedi prihoda koji nastaju jer ljudi postupaju u skladu sa objavljenim pravilima i politikama, jer ti rasporedi najbolje ne zadovoljavaju princip razlike. Svakako, ako će rezultati pojedinaca koji učestvuju u ekonomskim interakcijama koje su u potpunosti u skladu sa objavljenim pravilima i politikama težiti podrivanju pravednih prilika i iz tog razloga zahtevati intervenciju osnovne strukture, onda će i te interakcije težiti ka ostvarivanju rasporeda prihoda koji su nepravedni u smislu da najbolje ne zadovoljavaju princip razlike, i isto tako će zahtevati intervenciju osnovne strukture.
Rawlsova spoznaja da će biti potrebna i aktivistička osnovna struktura radi zadovoljenja principa razlike (a ne samo fer jednakosti prilika) čini se naznačenom u poslednjoj rečenici o Rawls-u navedenoj iznad. Tamo Rawls kaže da „U odsustvu takvog idealnog oblika pozadinskih institucija, ne postoji racionalna osnova za kontinuirano prilagođavanje društvenog procesa kako bi se očuvala pozadinska pravda, niti za eliminisanje postojećeg nepravde“ (1993: 285, naglasak dodat). Ove postojeće nepravde, koje nastaju pod okriljem već funkcionišućeg „društvenog procesa“, činile bi se nepredviđenim prihodima koje ostvaruju pojedinci delujući unutar pravila i politika koje je donela osnovna struktura – prihodi koji se u određenoj meri moraju poništiti zbog njihove distributivne neprihvatljivosti.
Rawls ne može imati obe stvari istovremeno. On ne može tvrditi i: (i) da je libertarijanizam defektan jer ne priznaje potrebu za konstantno budnom osnovnom strukturom koja neprestano menja pravila i politike kako bi održala pravednost ili pravdu u distribuciji prihoda; i (ii) da je Nozickova kritika „Kako obrasci narušavaju slobodu“ pogrešna jer pod okriljem Rawlsove osnovne strukture, „Nema neočekivanih i nepredvidivih ometanja u očekivanjima i imovinama građana“ (1993: 283).
Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem