G. A. Cohen je verovatno bio najtalentovaniji filozofski branilac egalitarnog socijalizma koji je pisao u nekoliko decenija nakon objavljivanja Noziikovog ASU i Hayekovog LLL. Kočen smatra da su Nozikove najosnovnije tvrdnje da svaki pojedinac ima prepolitička moralna prava nad sobom i nad plodovima svog rada. Liberalni egalitaristi poput Rawlsa i Nagela lako i samouvereno odbacuju forme libertarijanizma zasnovane na prirodnim pravima upravo zato što te osnovne tvrdnje za njih nisu imale nikakav značaj. Nasuprot tome, Kočen je video da je njegov sopstveni marksistički socijalizam (ili barem delovalo da jeste) implicitno utemeljen na upravo tim tvrdnjama. Kapitalizam je trebalo osuditi jer je zasnovan na oduzimanju plodova rada radnicima, na koje oni imaju pravedna prava na osnovu svojih prava nad sobom i svojim radom. Samo će pod socijalizmom radnici uživati u punim plodovima svog rada. Stoga je Kočen osećao da mora suočiti se sa Nozikom i poraziti ga – po mogućstvu bez potrebe da poriče njihove zajedničke premise – kako bi održao svoju sopstvenu (sve manje marksističku) posvećenost socijalizmu.
Rezultat je bila serija moćnih kritika ASU koje su činile osnovu Kočenove knjige Self-Ownership, Freedom, and Equality (Cohen 1995). U tom delu, Kočen prolazi kroz niz napada na doktrinu ASU. On napada Nozika u vezi sa prvobitnim sticanjem imovine i tezom da pravedne transformacije iz pravednih situacija moraju proizvesti pravedne ishode (1995: 19-66), kao i u vezi sa adekvatnošću Nozikovog Lokovog uslova (1995: 67-90). Na kraju, on se direktno suočava sa konceptom samovlasništva i tvrdi da se i on mora odbaciti (1995: 229-44) upravo zbog istinitosti libertarijanske tvrdnje da, ako osobe ipak imaju osnovna moralna prava nad sobom, one takođe imaju prava i na obično nejednake plodove svog odobnog rada (1995: 213-23). Međutim, izlaganje i kritičko ispitivanje dela Self-Ownership, Freedom, and Equality je izvan okvira ove knjige.[18] Umesto toga, ovde ću razmatrati Kočenovu kratku knjigu, Why Not Socialism? (Cohen 2009), koja je bila njegov poslednji pokušaj da ubedljivo izrazi svoja duboko egalitarna i socijalistička uverenja. To će nam omogućiti da se fokusiramo na neka važna opšta pitanja, umesto da se zadržavamo na specifično Nozikovim stavovima. Videćemo kako je Kočen nastojao da ostane više egalitarista i više anti-kapitalista od običnih liberalnih egalitarista – dok je, u isto vreme, u potpunosti prihvatao potrebu za tržišnim mehanizmima!
Why Not Socialism? nas uvodi u šarm kampovanja – koje je predstavljeno kao antiteza života unutar tržišne ekonomije. Vidimo privlačnost ovog odmora od naših običnih kapitalističkih života kupovine i prodaje i grubog brinjenja samo o sebi. Kako ga Kočen prikazuje, kampovanje je mali deo egalitarnog socijalističkog raja. Svi resursi dostupni za putovanje tretiraju se kao zajedničko vlasništvo. Nema onog odvratnog pregovaranja i cenešenja koje je endemično za društva zasnovana na tržištu. Šta god da treba da se uradi na putovanju, uradiće se donekle spontano zbog posvećenosti svakoga jednakom uživanju svih ostalih. Prema Kočenu, kampovanje stoji u radikalnom, oštrom kontrastu sa životom u tržišnom društvu koje je duboko prožeto strahom i pohlepom.
[T]ržište motiviše produktivni doprinos ne na osnovu posvećenosti svojim ljudskim bićima i želje da im služi dok im se služi od strane njih, već na osnovu novčane nagrade. Neposredni motiv za produktivnu aktivnost u tržišnom društvu je (ne uvek, ali) tipično neka mešavina pohlepe i straha… [T]ržišni stav je pohlepan i strašljiv u smislu da se tržišni protivnici uglavnom vide kao mogući izvori obogaćivanja i kao pretnje sopstvenom uspehu. (2009: 39-40)
Čini se da bi bilo divno kada bi etos kampovanja mogao da zameni etos tržišnog društva (kako ga Kočen prikazuje) kao osnovu za kontinuirani, širokoskalni društveni poredak.
Prema Koenu, kampovanje realizuje i unapređuje naše uvažavanje dva principa: principa socijalističkog jednakog prava na priliku i principa zajednice. Prvi smatra da pravda zahteva jednakost uživanja. Međutim, pošto se uživanje ne može tako lako precizno meriti, u praksi to zahteva jednakost prihoda. Osnovni argument za ovaj princip je sada poznati i suštinski Rolzovski argument da: (i) pošto niko ne zaslužuje svoju prirodu niti vaspitanje, niko ne može imati bilo kakvo pravno pravo na bilo kakve razlike u uživanju (ili prihodima) koje proizlaze iz njegove prirode ili vaspitanja; (ii) pošto skoro sve razlike u uživanju (ili prihodima) proizlaze iz razlika među ljudskom prirodom ili vaspitanjem, skoro sve takve razlike nisu pravedne; (iii) pošto su skoro sve takve razlike u uživanju (ili prihodima) ne pravedne, skoro sve te razlike su nepravedne i pravda, stoga, zahteva njihovo eliminisanje. „Kada socijalistička jednakost prilika prevlada, razlike u ishodu ne odražavaju ništa drugo do razlike u ukusu i izboru, a ne razlike u prirodnim i socijalnim kapacitetima i sposobnostima“ (2009: 18).
Koen ne nudi opštu izjavu o principu zajednice. Umesto toga, on opisuje dva različita aspekta ovog principa. Jedan aspekt je vrednost pripadnosti zajednici sa drugima. Prema Koenu, bogata osoba koja obično vozi svoj skupi automobil na posao ne može biti u zajednici sa radničkom klasom koja redovno ide autobusom na posao. Kada bogata osoba jednog dana ode autobusom jer joj je automobil u servisu, ona ne može deliti zajedništvo sa redovnim putnicima o tome koliko je vožnja neudobna. Nije iznenađujuće, za Koena, da je fundamentalna prepreka za pripadnost zajednici sa drugima jednakost prihoda. „Ne možemo uživati u punoj zajednici, ti i ja, ako zarađuješ, i zadržavaš, recimo, deset puta više novca nego ja, jer će moj život tada biti opterećen izazovima sa kojima se ti nikada nećeš suočiti“ (2009: 35). Značajna nejednakost prihoda dovodi do toga da su neki ljudi redovni putnici u autobusu, a drugi vozači (ili putnici u) luksuznim automobilima. Takve nejednakosti prihoda moraju biti eliminisane zarad zajednice.
Ovaj poziv na zajednicu omogućava Koenu da bude egalitarniji od liberalnih egalitarista koji se pridržavaju „srećnog egalitarizma“. Srećni egalitaristi kažu da je razlog zbog kojeg su diferencijalni ishodi koji proizlaze iz prirodnih i socijalnih lutrija nepravedni i moraju biti poništeni taj što se u te lutrije ne ulazi dobrovoljno. Nasuprot tome, ako pojedinac dobrovoljno kupi običnu lutrijsku kartu (ili se upusti u neku drugu dobrovoljnu igru na sreću) i pobedi, taj povećanje njegovog prihoda nije nepravedno; a, ako izgubi, taj gubitak njegovog prihoda nije nepravedan. Dakle, prema srećnom egalitarizmu, neće biti pravedno oduzeti dobitak dobrovoljnog igrača na lutriji čak i ako ona namerava da tim novcem kupi luksuzni automobil, i pravda ne zahteva nadoknadu za one koji ne pobede. Koen se slaže sa srećnim egalitaristima da nejednakosti koje proizlaze iz dobrovoljnog kockanja „ne osuđuje pravda“. Ipak, „one su odvratne socijalistima kada se pojave u dovoljnoj meri, jer protivreče zajednici“ (2009: 34); i, stoga, moraju biti poništene.
Drugi aspekt zajednice koji Koen predstavlja uključuje kontrast između „tržišne recipročnosti“ i „komunalne recipročnosti“. „Ako sam trgovac, onda sam voljan da služim, ali samo da bih bio služen: ne bih služio kada to ne bi bilo sredstvo da dobijem uslugu“ (2009: 41-2). Nasuprot tome, u komunalnoj recipročnosti,
ono što ja želim, kao neko ko nije trgovac, jeste da služimo jedni drugima … Svakako, služim ti u očekivanju da ćeš i ti (ako si u stanju) služiti meni. Moja posvećenost socijalističkoj zajednici ne zahteva da budem naivan … Ipak pronalazim vrednost u oba dela konjunkcije – ja služim tebi i ti služiš meni.[19] (2009: 43)
Prema Koenu, „ne tržišni kooperant uživa u samoj kooperaciji“ dok tržišni kooperant „ne vrednuje kooperaciju sa drugima samu po sebi“ (2009: 42).
Razmotrimo da li je izvodljivo da velikim, tekućim društvom upravlja etos koji Cohen smatra da upravlja kampovanjem. Jedan ključni problem je taj što kampovanje predstavlja oko 99,6 procenata aktivnosti potrošnje. Sva oprema, sva hrana koja će verovatno biti potrošena, sva medicinska oprema, sve mape, i tako dalje, samo su tu – poput mane s neba. Na kampovanju nema problema proizvodnje koje treba rešiti. Ipak, kampovanje može biti odmor od zadatka rešavanja takvih problema samo zato što su ti problemi rešeni unutar šireg, tekućeg društva. Cohen je barem implicitno svestan toga. Jer, kada se okrene pitanju izvodljivosti, on se fokusira na to kako bi se proizvodnja mogla efikasno organizovati u nesocijalističkom društvu. Zadivljujuće, njegovo prvo zapažanje je da se problemi proizvodnje neće rešiti socijalističkim centralnim planiranjem. Jer, prihvatio je fundamentalnu tvrdnju Misesa i Hayeka da je jedini način da se postigne racionalna alokacija resursa za vredne ciljeve taj da postoje stvarne tržišne cene za te resurse i ciljeve. Ipak, to ne navodi Cohena da odustane od svake nade u društvo koje je socijalističko, barem u smislu da je radikalno egalitarističko i da su u njemu ljudi koji nisu samo trgovci.
Cohen svoje nade uglavnom polaže u šemu koju je razvio Joseph Carens (1981). Carens primećuje da, unutar kapitalističkog sistema, tržišne cene imaju i informativnu i motivacionu funkciju.[20] Unutar njegove šeme, tržišne cene bi trebalo da ispune svoju informativnu funkciju, ali ne i ono što Cohen smatra njihovom odvratnom motivacionom funkcijom. U Carensovom predlogu, pojedinci i firme će delovati kao trgovci koji teže da kupe jeftino i prodaju skupo, i njihovo ponašanje usmereno ka maksimizaciji profita i plata pratićeće signale koje daju rezultujuće tržišne cene. Direktori će agresivno maksimizirati profite – jer to maksimizuje vrednost onoga što je proizvedeno u odnosu na troškove proizvodnje. Investitori će maksimizirati profite – jer to pomera kapital ka njegovoj najproduktivnijoj upotrebi. Radnici će težiti najvećem dostupnom povraćaju za svoj rad – jer to pomera rad ka njegovom ekonomski najvrednijem zaposlenju. I tako dalje. Rezultat će biti kapitalistička ekonomska efikasnost, ali bez užasa motivacije plašljivih i pohlepnih trgovaca. Jer, motivacija svakoga iza ovog prikaza kapitalističke sebičnosti biće povećanje društvenog prihoda u svrhu njegove jednake podele. Na dan [21] oporezivanja i transfera, oni koji su ostvarili više od jednakih prihoda ostvariće svoju osnovnu egalitarnu svrhu predajanjem svog viška prihoda, dok će oni koji su zaostali dobiti svoju jednakost u nadoknadi. Kako Cohen vidi, duboko antikapitalistički egalitarista može prisvojiti kapitalističku društvenu tehnologiju tržišnih cena u egalitarne svrhe. Sve što je potrebno je značajna – mada ne potpuna – transformacija ljudske motivacije. Kako je J. S. Mill proročanski rekao, predlog je da se sprovede „čitav ciklus operacija društvenog života bez pokretne snage koja je do sada uvek pokretala društvenu mašineriju“ (2006: 737).
Ovde možemo uočiti samo neke ozbiljne slabe tačke unutar Koenoveg konačnog izazova libertarijanskoj viziji društva raznolikih pojedinaca sa sopstvenim obavezama i ciljevima koji su, ipak, u stanju da žive u miru jedni sa drugima radi uzajamne koristi, poštujući osnovna prava jedni drugih kako su ona poprimila finije oblike. Počnimo sa Koenovom slikom života na kampovanjima i njegovom slikom života unutar (ne-Karensovih) tržišnih društava. Postoje različita kampovanja i Koen nam ne govori mnogo o onom koje on zamišlja. Zvuči kao da uključuje oko dvadesetak ljudi koji se čini da se unapred poznaju i dobrovoljno pridružuju putovanju delom zbog svog poznavanja partnera iz putovanja. Putovanja te veličine, na primer višednevna plovidba rafting čamcima, često organizuju komercijalni organizatori. Osnovna oprema – čamci, kuhinjska oprema, hemijski toaleti – pripada organizatoru, dok pojedinci nose sopstvene šatore, vreće za spavanje, aparate, opremu za planinarenje i tako dalje. Na takvim komercijalnim putovanjima, vodiči za rafting imaju dosta autoriteta o, na primer, tome na kojim će se kampištu zaustaviti i koje će konkretne rute za pešačenje pratiti usput. Nikada nisam video da se iko oseća potlačeno zbog ove vrste autoriteta, niti da smatra da je odnos između vodiča i klijenata odnos hladne uzajamne eksploatacije. Ali ostavimo po strani vođena komercijalna putovanja. Ljudi se upuštaju u samorganizovana plovidba čamcima ili kajacima ili putovanja sa rančevima koja mogu uključivati i do petnaestak ljudi – iako je to zastrašujuće velika veličina za avanturu sa rančevima. To gotovo uvek uključuje prijatelje ili prijatelje prijatelja ili ljude koje garantuju prijatelji. Ljudi nose sopstvenu opremu i, iako niko ne provodi vreme lepljenjem nalepnica „Privatna svojina“ po svojoj opremi, oprema se definitivno ne tretira kao javna svojina koja se koristi radi jednakog uživanja. Ni kolektivni život ni jednako uživanje ne motivišu ljude na putovanju. Suprotno Koenu, niko ne ide na kampovanje sa ciljem da se opusti „pod uslovom da ona adekvatno doprinosi svojim sposobnostima cvetanju i opuštanju drugih“ (2009: 4-5).
Ljudi su na putovanju da bi uživali u uzbuđenju divljih voda, lepoti okruženja, izazovu pešačenja – sve toga obogaćeno upravo odgovarajućom merom truda i opasnosti. Ljudi uživaju u svim tim stvarima i uživaju u tome što su sa drugima koji uživaju u tim stvarima; a drugi uživaju u tome što ljudi uživaju u svom uživanju. Uživanje svake osobe doživljava se kao potvrda uživanja svake druge osobe. Kada kamperi kažu jedni drugima – kao što često čine – „kakav sjajan pogled, kakav uzbudljiv deo divljih voda“, oni ne prenose informacije o okruženju koje bi inače ostale neprimećene. Umesto toga, oni govore: „Znam da i ti ovo smatraš lepim ili uzbudljivim i znam da ti je drago što i ja to smatram lepim ili uzbudljivim.“ Ovde postoji duboko vredan tip zajednice. Ali to nema nikakve veze sa kolektivnom kontrolom resursa ili uverenjem da svi na putovanju teže ili treba da teže jednakosti uživanja. Svako – pa, skoro svako – je oduševljen kada neko ima još čudesnije vreme od svih ostalih. Oni su oduševljeni tom čudesnošću i ne zavide toj razlici.
Šta je sa Koenovom slikom života unutar (ne-Karensovog) tržišnog poretka? Zanimljivo je da Koen ne prikazuje ogromne korporacije kako gazde male igrače. Koen smešta odvratnost (ne-Karensovog) tržišnog odnosa u mnogo kućnije razmene između mesara, pekara i proizvođača sveća. Srž Koenove slike tržišne razmene izražena je kada kaže: „tržišno držanje je pohlepno i strašljivo u smislu da se protivnik na tržištu pretežno vidi kao mogući izvor obogaćivanja, ali i kao pretnja sopstvenom uspehu“ (2009: 40). Naravno, učesnici na tržištu vide svoje trgovačke partnere kao izvore obogaćivanja. Oni potencijalne trgovačke partnere vide kao izvore prilike, a ne kao neprijatelje. Ali Koenovo dodavanje „i kao pretnja sopstvenom uspehu“ priziva pogled na tržišnu razmenu za koji Koen sam zna da je netačan, naime, da je tržišna razmena igra sa nultim zbirom; ili ja sebe obogaćujem ugrožavajući uspeh strane sa kojom trgujem, ili ta strana sebe obogaćuje potkopavajući moj uspeh. Uobičajeno, Koen priznaje da svaka trgovačka strana želi da druga strana zaradi; svako želi da druga strana u razmeni vidi korist (koja prevazilazi njenu cenu) i time bude podstaknuta da uđe u razmenu. Ali Koen smatra užasnim da korist pružena njegovom trgovačkom partneru nije konačna svrha trgovca. Zapravo, čini se da je Koenova misao da, pošto ta korist nije konačna svrha trgovca, trgovac uopšte ne uopšte cilja na to da koristi svog trgovačkog partnera. Ipak, taj cilj je dovoljno stvaran da vodi trgovca ka proizvodnji dobara ili usluga koje će ceniti njegovi namerni kupci. Štaviše, mislim da su mnogi mesari, pekara i proizvođači sveća zaista posvećeni proizvodnji i ponudi dobara koja su vredna toga da ih njihovi kupci žele. Možda su ovu brigu stekli samo zato što je to dobra politika; ali, ponovo, to ne znači da ta briga nije stvarna.
Pored toga, i suprotno Koenu, trgovcima je potpuno otvoreno da uživaju u tržišnoj kooperaciji, to jest, da imaju i apstraktno poštovanje prema trgovačkom odnosu ljudi koji daju i primaju vrednost za vrednost i lično uživanje u učestvovanju u takvim odnosima. Nadalje, Koen tretira tržišne interakcije kao da su ogoljeni samozainteresovani susreti, a ne duboko pravilima vođene aktivnosti. Tržišno društvo je u potpunosti zavisno od opšteg očekivanja (skoro) svih svojih članova da će (skoro) svi poštovati Humeovsko-Hejekovske norme koje omogućavaju kooperaciju za obostranu korist. Iako trgovci u velikoj meri teže da postignu svoje lične ciljeve, moralna ekologija koja čini uspešno težnju verovatnom postoji samo zbog njihove međusobne internalizacije pravila pravednog ponašanja. Tržišno društvo funkcioniše kroz i zbog poverenja.
Ne moramo zastajati da ispitamo Koenovo načelo socijalističkog jednakog prava na prilike osim da ne primetimo da to nije načelo jednakosti prilika, već, pre, jednakosti ishoda. Međutim, moramo malo posvetiti pažnje Koenovom mnogo upečatljivijem načelu zajednice. Koenova ideja o zajednici je pogrešna na dva važna načina. Prvi je njegova pretpostavka da zajednica zahteva barem grubi stepen jednakosti. Zajednica među pojedincima zahteva da svako vidi sebe kao nekoga ko pripada istoj društvenoj asocijaciji ili kao neodvojivi deo te asocijacije. Možda ta asocijacija podrazumeva osnovnu sličnost uloga, poput toga da su ljudi svakodnevni korisnici autobusa. Ali, veoma često, ta zajednica će biti slojevita i izrazito neegalitarna. Pomislite na zajednicu koja ponekad postoji za članove svih vrsta hijerarhijskih religijskih, bratskih, akademskih, sportskih ili komercijalnih udruženja. Konzervativni pisci mogu biti u pravu kada tvrde da se zajednica lakše ostvaruje u tradicionalnim i hijerarhijskim društvenim strukturama nego u novim, egalitarnim strukturama. Drugi je Koenova pretpostavka da, ako se vrednost pripadnosti zajednici želi ostvariti za svakoga, svako mora biti u zajednici sa svima ostalima. Ali zašto vozači autobusa ne mogu dostići vrednost zajednice tako što će biti u zajednici sa drugim vozačima autobusa, dok vlasnici luksuznih automobila mogu dostići vrednost zajednice tako što će biti u zajednici sa drugim vlasnicima luksuznih automobila (koji se okupljaju kako bi prigovarali o troškovima popravki)? Pojedincu koji u svom životu nema dobrotvorstvo socijalnosti potreban je sadržaj koji je mnogo specifičniji od onog da postane član univerzalne zajednice. A deo tog specifičnijeg sadržaja može vrlo dobro biti definisanje sebe u kontrastu sa članovima neke druge, neuniverzalne zajednice. „Mi smo planinski biciklisti, a ne cestovni biciklisti.“ „Mi se molimo pravom Bogu.“
Na kraju, okrenimo se onome što se čini kao Koenova najbolja nada, odnosno socioekonomskom šemi koju je predložio Karen. Kako treba da razumemo motivaciju pojedinaca koji funkcionišu unutar ovog režima? Pretpostavlja se da njima ne pokreću stvarna pohlepa i strah. Jer, ako jesu, njihovi svakodnevni životi biće užasni životi svih onih koji su zarobljeni u odbojnom kapitalističkom poretku. Pored toga, ako učesnici u šemi iskreno očekuju izjednačavanje na kraju poreske godine, teško je videti kako bi tokom godine mogli biti motivisani stvarnom pohlepom i strahom. Zašto se uzbuđivati zbog potencijalnog dobitka ako znate da će on biti raspršen, ili se bojati određenog gubitka ako znate da će on biti nadoknađen? Dakle, čini se da će učesnici u šemi morati da provedu svoje ekonomsko životno doba imitirajući živote ljudi koji, prema samoj teoriji učesnika, vode užasne, pohlepne i strašljive živote. Ipak, sumnjivo je da bi učesnici mogli uspešno da izvedu tu imitaciju. Teško je videti kako će ljudi koji odbacuju motivacionu strukturu koju Koen pripisuje trgovcima moći da shvate kako bi ljudi sa tom motivacionom strukturom postupali i kako će moći da nateraju sebe da postupaju na taj način.
Čak i ako ti učesnici uspeju da se ponašaju kao da su trgovci i ako uspeju da na dan oporezivanja i transfera izjednače prihode svog lažnog kapitalističkog poretka, čini se da moraju da se odriču sveobuhvatne zajednice koja je ključna vrednost za Koena. Napredni tržišni poredak zahtevaće značajnu diferencijaciju uloga i statusa. Direktori moraju biti podstaknuti da idu na posao u svojim Mercedes-Benzovima – kako bi mogli da obavljaju konferencijske pozive i ne bi bili izloženi nepredviđenim okolnostima putovanja autobusom. Menadžeri moraju da upravljaju, a zaposleni moraju u određenoj meri biti upravljani – i zapošljavani i otpuštavani. Svakako bi ovo bila velika prepreka da svi ljudi budu u zajednici jedni sa drugima. Pored toga, recipročnost unutar transakcija ljudi bila bi ružna tržišna recipročnost u kojoj vam služim samo (tako se kaže) da bih vas naveo da služite meni, umesto prelepe nesvrsne recipročnosti u kojoj vam služim radi samog služenja, dok vi uzvraćate istom merom. Što uspešnije učesnici u šemi uspevaju da se ponašaju kao trgovci, to se više odvajaju od tipa zajednice koji, prema Koenu, razlikuje njegov stav od običnog liberalnog egalitarizma.
Ono što je, možda, najuznemirujuće iz libertarijanske perspektive u vezi sa Koenovim predlogom da se prisvoji tržišna socijalna tehnologija jeste to što on predlaže korišćenje te tehnologije uz odbacivanje njene ključne funkcije i vrlina. Ta funkcija i vrlina je da omogući ljudima sa njihovim sopstvenim, različitim i odvojenim sistemima ciljeva da se angažuju u uzajamno korisnoj kooperativnoj interakciji. Perspektiva tržišne reciprociteta objašnjava zašto ljudi sa duboko različitim krajnjim vrednostima ne moraju biti neprijatelji, već, umesto toga, mogu živeti u miru jedni sa drugima radi međusobne koristi. Ta perspektiva pokazuje da ljudi ne moraju biti preoblikovani u vernike nekom zajedničkom „višem“ cilju da bi dobro živeli jedni sa drugima. Ona pokazuje kako je duboko pluralistički i tolerantni društveni poredak izvodljiv. Hajek posebno naglašava značaj otkrića da ljudi mogu živeti zajedno u miru i uz međusobnu korist bez saglasnosti o pojedinačnim ciljevima koje pojedinačno teže…. [Ovo otkriće] omogućilo je proširenje poretka mira izvan malih grupa koje teže istim ciljevima, jer je omogućilo svakom pojedincu da profitira od veštine i znanja drugih koje ne mora čak ni poznavati i čiji su ciljevi mogli biti potpuno drugačiji od njegovih sopstvenih. (1976: 109)
Iako neki trgovinski partneri mogu takođe postati prijatelji sa zajedničkim ciljevima, prepoznati veliku vrednost funkcije tržišta znači priznati da će se, za bilo kog stvarnog pojedinca od krvi i mesa koji zadržava svoje odvojene životne ciljeve, projekte i obaveze, krug prijateljstva i ljubavi proširiti samo na mali procenat ljudskih bića koja mogu ući u krug njegovih direktnih ili indirektnih trgovinskih partnera. Ključni korak je konverzija potencijalnih neprijatelja, koje je potrebno poraziti ili podrediti kako bi se unapredilo sopstveno dobro, u potencijalne trgovinske partnere sa kojima se može uživati u uzajamno korisnoj kooperaciji.
Za mnoge političke teoretičare poput Koena, ovo nije dovoljno jer se osnovni cilj političkog istraživanja uzima kao identifikacija i artikulacija vrhunskog zajedničkog dobra — ili hijerarhije dobara — kojem bi svi trebalo da budu posvećeni. Za takve teoretičare, svaka koordinacija koja nije koordinacija radi takve zajedničke svrhe degradira se kao sebična, konfliktna i „predatorna“ (2009: 82). Međutim, iz libertarijanske perspektive, društveni poredak koji štiti slobodu svakog pojedinca da teži sopstvenom poimanju vrednog života kroz dobrovoljnu interakciju i zajednicu sa drugim podjednako slobodnim pojedincima nije samo prilagođavanje ljudskoj prirodi; to je pravično priznanje odvojene važnosti svakoga od nas.