Filozofska kritika libertarijanizma u poslednjim decenijama usmerena je gotovo u potpunosti protiv Nozikove Anarchy, State, and Utopia (ASU), uz povremne napade na Hayeka. To doprinosi pogrešnom utisku da od 1970-ih nije pojavio nijedan važan filozofski rad u korist libertarijanskih zaključaka. Glavna svrha ovog poglavlja je da razveže taj utisak pružajući kratke preglede rada drugih filozofskih branitelja libertarijanizma. Srodna svrha je da se dalje prenese karakter tema i tvrdnji koje čine libertarijansko teorisanje, posmatrajući ih u različitim oblicima ili konfiguracijama od onih koje smo videli kod Nozika ili Hayeka. Razgovaraću o radu Hilela Šteinera, fokusirajući se na njegov An Essay on Rights (u daljem tekstu ER) (Steiner 1994), Lorena Lomaskija, fokusirajući se na njegov Persons, Rights, and the Moral Community (u daljem tekstu PRMC) (Lomasky 1987), Daglasa Rasmusa i Daglasa Den Ujla, fokusirajući se na njihove Norms of Liberty (u daljem tekstu NL) (Rasmussen and Den Uyl 2005), i Dejvida Šmidca, fokusirajući se na njegov Elements of Justice (u daljem tekstu EJ) (Schmidtz 2006).¹ Koncentrišem se na temeljne argumente i implikacije za prava svojine i ekonomsku pravdu. Budući da su svi ovi teoretičari izuzetno sofisticirani mislioci, ovde mogu preneti samo najosnovnije suštine njihovih doktrina.

U poglavlju o filozofskim predinicima i u dva poglavlja o Noziku i Hayeku, više puta se susrećemo sa idejom da pojedinci imaju sopstvene živote koje treba voditi – svoje sopstvene sreće ili ciljeve kojima treba težiti ² – i da razumna društvena pravila ne zahtevaju da se osobe „uzdignu iznad“ ove pristrasnosti prema sopstvenim ciljevima. Potraga za razumnim društvenim ili političkim principima nije potraga za nekim zajedničkim suštinskim ciljem (ili hijerarhijom ciljeva) koji svi moraju prihvatiti i kojem moraju služiti. Umesto toga, to je potraga za normama koje uredno uzimaju u obzir naš jednak status agenata sa sopstvenim (često isprepletenim) ciljevima. Potraga ove vrste karakteristično vodi teoretičare sklonosti libertarijanizmu ka normama koje eksplicitno zahtevaju poštovanje slobode pojedinaca da teže sopstvenoj sreći ili projektima, ili ka normama – poput Hjumovsko-Hayekovskih principa pravde – čije je poštovanje konstitutivno za našu slobodu. Štaviše, prema teoretičarima sklonim slobodi, režim ispravne ili pravedne slobode zahteva identifikaciju moralnih granica koje razgraničavaju sfere diskrecionog izbora – moralno suverene domene unutar kojih pojedinci mogu činiti kako smatraju prikladnim, bilo pojedinačno ili u dobrovoljnoj saradnji sa drugima. Uprkos veoma značajnim razlikama među filozofskim shemama koje su ispitane u ovom poglavlju, ovaj duboki obrazac opstaje.