Leva libertarijanistička doktrina je „libertarijanistička“ zahvaljujući njenom odobravanju prava na samovlasništvo i (ili bi neko rekao „ali“) je „leva“ zbog njenog odobravanja egalitarističkog distributivnog principa u pogledu podele prirodnih resursa.3 Takav leva libertarijanizam se može posmatrati kao pokušaj pomirenja zahteva slobode i zahteva jednakosti tako što se svakom pojedincu pripisuje pravo na samovlasništvo i jednako pravo na prirodne resurse. (Već smo se susreli sa takvim leva libertarijanizmom u diskusiji o Herbert Spencerovom SocialStatics u Poglavlju 2.) Kroz svoja napisana dela od sredine 1970-ih do svog An Essay on Rights i kasnije, Hilel Stajner je oživio, proširio i odbranio elegantnu verziju leva libertarijanizma.4 Prema Stajneru, dve ključne komponente njegove doktrine – samovlasništvo svih osoba i jednaka prava svih osoba na sirove prirodne objekte – obe proizilaze iz prava na jednaku slobodu. Stajnerova doktrina je od velikog unutrašnjeg interesa, a takođe služi kao ključni test za mogućnost uspešnog kombinovanja samovlasništva sa nekom egalitarističkom distributivnom perspektivom.5
Stajnerova doktrina orijentisana ka pravima deli niz ključnih karakteristika sa Nozikovim stavom – uključujući insistiranje na snažno deontičkom karakteru moralnih prava.6 Stajner smatra da je funkcija prava (ili prava na pravdu) rešavanje sporova o tome koja od dve (ili više) nekompatibilne radnje je moralno dopustiva, bez potrebe da se utvrdi koja je od suprotstavljenih radnji vrednija ili moralno poželjnija (1994: 215). Prava se smatraju snažno deontičkim upravo zato što moraju biti takva ako treba da reše takve sporove bez određivanja koja je suprotstavljena radnja vrednija za izbor. Ben preferira korišćenje palca koji je deo njegove leve ruke da pritisne razmaknicu na svom laptopu; ali Džen preferira korišćenje tog palca da začini paprikaš koji priprema za Festival dneva Druida. Poput Nozika i Hajeka, Stajner poriče da možemo rešiti spor o tome koja od ovih radnji treba ili može biti izvršena tako što ćemo se angažovati u moralnom činu balansiranja, tj. vaganjem uporedive vrednosti ili moralnog značaja ovih radnji ili njihovih posledica jedna protiv druge. Da bismo rešili sporove o tome koja od dve nekompatibilne radnje može biti izvršena, moramo se okrenuti od razmatranja vrednosti ili zasluga tih radnji i fokusirati na drugu dimenziju moralnosti, dimenziju pravde ili prava. Spor između Bena i Džen možemo rešiti samo identifikovanjem ko ima pravo na taj palac i, samim tim, ko ima pravo da odluči šta će se sa tim palcem uraditi.
Ako i Ben i Džen oboje imaju prava nad predmetnim palcem tako da vršenje prava svake strane krši prava druge strane, nikakvo pozivanje na njihova prava neće rešiti njihov spor. Rešavanje spora putem utvrđivanja ko poseduje fizičku komponentu čije je korišćenje u sporu biće sistematski dostupno samo ako su sva prava nad ljudskim telima i vanljudskim objektima kompatibilna, tj. ako izvršavanje prava bilo koga nad objektima ne isključuje izvršavanje prava bilo koga drugog nad objektima.
Svako pravno pravilo vredno svog imena mora biti ono koje… osigurava da samo jedna strana u bilo kom zastoju drži adut. …Nepovredivost svakog prava ne počiva nesigurno na nekom osporivom merenju ili rangiranju, niti je stoga zavisna od varirajućih proračunskih ishoda onoga što je prikladno nazvano „utilitarizam prava”.
Ovo zahteva da prava svake osobe (ili udruženja) u odnosu na bilo koji objekat koji se može upotrebiti u akciji moraju biti ekskluzivna; skup kompatibilnih prava biće skup ekskluzivnih prava.
Pretpostavimo da je spor rešen priznavanjem da Ben ima pravo na predmetni palac. Palac se nalazi unutar domena nad kojimim Ben ima moralni autoritet i šta god on odluči da uradi sa njim – osim ako ga ne ubode Džen u oko – moralno je dozvoljeno. Džen može priznati Benovo pravo na palac kao razlog za svoje odustajanje od korišćenja tog palca za začinjavanje svog gudžije bez povlačenja svog stava o tome koja bi upotreba palca bila najbolja ili najvrednija. Setite se Lokine tvrdnje u LCT da je način za rešavanje spora između A, koji zastupa žrtvovanje tele da bi se ugodilo Bogu, i B, koji nije naklonjen žrtvovanju jer B smatra da će to naljutiti Boga, da je izbegavanje očigledne potrebe da se utvrdi da li će žrtvovanje tele ugoditi Bogu ili ne. Jer Lokino rešenje zavisi od toga ko poseduje tele. Dakle, koristeći Steinerov jezik, strana koja mora da se „povuče“ zato što druga strana ima pravo na tele, ne mora da „preokrene“ svoju procenu. Ako je A vlasnik teleta, B ima razlog da dozvoli A da žrtvuje tele, što uopšte ne zahteva od B da potvrdi veću vrednost ili mudrost ove akcije. Umesto toga, B ima razlog da bude „tolerantan“ (1994: 194, 195) prema A ponašanju, dok nastavlja da ga osuđuje kao nešto što ne godi Bogu. Takva rešenja sporova zasnovana na pravima omogućavaju mirno pluralističko društvo.
Za Steinera, sloboda je pitanje pozicije u kojoj se nalazite da biste upotrebili mentalne i fizičke komponente akcije onako kako želite. Obim nečije slobode je pitanje obima komponenti akcije koje osoba može koristiti onako kako želi. Pravo sloboda – koja mora biti jednaka sloboda – uspostaviće se među nama ako i samo ako postoji jednakost među komponentama akcije koje svako od nas može da koristi onako kako smatra prikladnim. Postoje dve podskupine komponenti akcije koje treba podeliti jednako kako bi došlo do jednake slobode. Postoje delovi (ili aspekti) osoba i postoje sirovi ekstra-lični objekti, npr. sirova zemlja, sirovi komadi rude, sirovi plodovi prirode i tako dalje. (Uskoro ćemo videti zašto je, barem za početak, samo sirovi ekstra-lični materijal podložan jednakoj podeli.)
Očekivalo bi se da će Steiner reći da, kako bi se ispunio princip jednake slobode, svaki pojedinac mora imati prava nad ukupnim paketom ličnih i sirovih ekstra-ličnih komponenti akcije koji je jednak ukupnom paketu koji se pripisuje svakom drugom pojedincu. Postoji jedna pita sastavljena od ličnih i sirovih ekstra-ličnih komponenti akcije i svaka osoba ima pravo na jednaki komad – iako neki komadi mogu imati više kore, a drugi više punjenja. Umesto toga, Steiner predviđa dve odvojene jednake podele – jednu podelu ličnih komponenti i drugu podelu sirovih ekstra-ličnih komponenti. Princip jednake slobode zahteva jednaku podelu svake vrste komponente akcije. Međutim, Steiner takođe tvrdi da se jednaka podela ličnih komponenti akcije sastoji u tome da svaka osoba ima pravo vlasništva nad svim ličnim komponentama koje čine njenu osobu, tj. da svaka osoba bude potpuni vlasnik samog sebe. Ovo se, međutim, čini kao da ide u suprotno od nejednakih prirodnih darova ljudi. Džen može imati veće i definisanije mišiće, veći i oštriji mozak, i više fizičke i mentalne energije od Bena. Ako je to slučaj, tada pripisivanje svakome od njih potpunog vlasništva nad njihovim respectivenim prirodnim darovima predstavlja pripisivanje njima nejednakih udela ličnih komponenti akcije. I, ako je obim biločije slobode obim komponenti akcije pod njenom kontrolom, Steinerovo pripisivanje potpunog samovlasništva Džen i Benu zapravo predstavlja pripisivanje njima nejednake slobode. Distributivistički nagisak unutar prava na jednaku slobodu dolazi u sukob sa univerzalnim samovlasništvom među pojedincima čiji su lični resursi nejednaki.
U ER, Stajner nudi nešto drugačiji argument za univerzalno samovlasništvo. On se zasniva na idejama da je samovlasništvo potpuna suprotnost ropstvu i da je ropstvo paradigmatično nejednakosti slobode. Da bismo u potpunosti odbacili ropstvo, moramo potvrditi da „naši pojedinačni paketi prvobitnih prava svojine moraju uključivati barem nas same“ (1994: 231). Međutim, nema razloga da mislimo da, kada dođemo do univerzalnog samovlasništva, smo došlo do jednakosti u podeli ličnih komponenti delovanja i, stoga, smo došlo do podele ličnih komponenti koja je zahtevana Stajnerovim razumevanjem prava na jednaku slobodu. Zaista, jednakost u podeli ličnih komponenti za delovanje može se desiti kada su neke od ličnih resursa jakog, oštrog i energičnog Džena unutar domena slabog, tupavog i lenjog Bena. Ako bi naša prava u pogledu ličnih resursa trebalo da budu prava na jednake udele u tim resursima, neki od nas bi trebalo da budu suvlasnici drugih. Pouke za libertarijanizam su da pogrešnost ropstva nije pitanje toga da robodavac ima kontrolu nad širim domenom ličnih resursa nego što je to slučaj sa robom, a univerzalno samovlasništvo nije pitanje toga da osobe uživaju u podjednako širokim domenima ličnih resursa.7
Argumentovao sam da, prema Stajnerovom razumevanju slobode, jednaka sloboda među pojedincima zahteva da ti pojedinci imaju diskrecionu kontrolu nad jednakim resursima. Međutim, s obzirom na nejednakost među prvobitnim prirodnim darovima ljudi, univerzalno prvobitno samovlasništvo podrazumeva nejednakost među ličnim resursima nad kojima pojedinci imaju legitimnu diskrecionu kontrolu. Stoga, Stajner ne može izvesti prvobitno samovlasništvo iz svog principa jednake slobode. Jedan odgovor na ovu kritiku bio bi da Stajner tvrdi da prvobitno samovlasništvo uključuje svaki pojedinac počevši svoj život kao samovlasnik sa legitimnom diskrecionom kontrolom nad ličnim resursima koji su jednaki ličnim resursima sa kojima svi ostali pojedinci legitimno počinju svoje živote kao samovlasnici. Razumem da Stajner napreduje u ovoj tvrdnji putem svog „argumenta o genima“. Jer, prema Stajneru, ovaj argument „podrazumeva da kada maloletnici pređu prag u moralnu agenciju (i time, samovlasništvo), njihovi pojedinačni resursi će biti približno jednaki.“8
Ova približna jednakost ličnih resursa treba da bude proizvedena kroz naknade za ispravljanje koje plaćaju roditelji genetski bolje opremljene dece roditeljima genetski manje opređene dece (1994: 277). Roditelji koji vrše ove uplate investiraće manje u razvoj ličnih resursa svoje dece nego što bi inače, dok će roditelji koji primaju ove uplate investirati više u razvoj ličnih resursa svoje dece nego što bi inače – do tačke (približnog) izjednačavanja ličnih resursa svih dece kada pređu prag samovlasništva (1994: 280). Prema Stajnerovom gledištu, ovaj zahtev za naknadom nije zasnovan na tome da je dete A prirodno bolje opremljeno od deteta B. Umesto toga, zasnovan je na tome da roditelji deteta A koriste više od jednakog udela određenog prirodnog resursa u proizvodnji A, dok roditelji B koriste manje od jednakog udela tog prirodnog resursa (1994: 277). Taj prirodni resurs je genetička informacija germinalne linije koju ovi roditelji koriste u svojim odgovarajućim prokreacyjnim naporima. Pošto svi ljudi imaju jednaka prava na prirodne resurse, svako može dozvoljeno koristiti do jednakog udela informacija germinalne linije bez ikakve potrebe da vrši naknadu drugim osobama. Ali svako ko koristi više od jednakog udela mora izvršiti uplate za ispravljanje zbog svog prekoračenja.
Steiner govori o ovim isplatama koje idu „manje-appropriatorima“ (onima koji manje prisvajaju), tj. roditeljima koji koriste manje od jednakih germinalnih informacija. On kaže da je krajnji cilj njegovog argumenta o genima „redistribucija bogatstva, putem globalnog fonda, od onih odraslih koji imaju decu sa superiornim genetskim darovima ka onima koji ih nemaju“ (1994: 277). Međutim, ovo se čini kao pogrešan korak. Jer, unutar Steinerovog sistema, isplate naknade bi trebalo da idu u „globalni fond“ (1994: 270); a administratori tog fonda bi trebalo da isplaćuju čekove svim ljudima koji su koristili manje od jednake udele ove globalne informacije. Zapravo, oni koji uopšte nisu koristili ovaj resurs – oni koji jednostavno nemaju decu – činilo bi se da imaju šire pravo na kompenzaciju od „više-appropriatora“ (onih koji više prisvajaju) nego „manje-appropriatori“, koji koriste germinalne informacije koje su, recimo, 80 procenata dobre kao prosečne germinalne informacije (1994: 268). Ako značajan procenat ljudi ne proizvodi potomstvo, a ipak ima važno pravo na isplate naknade od „više-appropriatora“, malo sredstava može ostati za „manje-appropriatore“ da ih koriste za unapređenje ličnih resursa svoje dece. S druge strane, ako parovi čija prokreacija uključuje inferiorne germinalne genetske informacije proizvode više potomstva od onih čija prokreacija koristi superiorne germinalne informacije, ko se računa kao „više-appropriatori“ ovog prirodnog resursa? Ko tada duguje naknadu kome?
Evo još jedne, dublje teškoće sa argumentom o genima. Ako se germinalne genetske informacije smatraju prirodnim resursom kojem svako ima jednako pravo, čini se da bi trebalo brojati svu genetsku informaciju koja je otelovljena u osobama kao prirodne resurse kojima svaka osoba ima jednako pravo. To bi, naravno, uključivalo genetsku informaciju koja doprinosi tome da određeni pojedinci budu ekonomski produktivniji od drugih i, unutar sistema koji nagrađuju produktivnost, imaju veće prihode od drugih. Ako bi roditelji trebali da vrše isplate naknade za njihovo korišćenje superiornih germinalnih informacija u proizvodnji svoje dece, prirodno talentovani pojedinci bi trebali da vrše isplate naknade za njihovo korišćenje svog više nego jednakog genetskog dara. Najočiglednije, ti prirodno talentovani ljudi bi trebali da vrše isplate naknade za veće prihode koji su posledica njihovih superiornih genetskih darova. Iako ne moraju svi talenti onih sa visokim prihodima biti posledica njihovih superiornih genetskih resursa (1994: 277), svako ima pravo na jednaki udeo u tim genetskim resursima i, stoga, pravo na jednaki udeo u svom talentu koji proizilazi iz tih prirodnih resursa. Dakle, iako Steinerova tvrdnja da je genetska informacija prirodni resurs ne mora da podržava punovremno „zajedničko vlasništvo nad talentom“ (1994: 277), ona podržava delimično zajedničko vlasništvo nad talentom i, stoga, čini se da uspostavlja delimično vlasništvo nekih ljudi nad drugima, što je u suprotnosti sa univerzalnim samovlasništvom.
Okrenimo se Steinerovoj drugoj primarnoj tvrdnji: Osobe imaju prirodna prava na jednake udele sirove ekstra-lične materije. Bar za početak, Steiner ograničava jednaku podelu ekstra-ličnog materijala na sirovu prirodnu materiju jer podržava Nozickov argument protiv teorija šablona u „How Liberty Upsets Patterns“. Zaista, on pruža vrhunsku sažetu tvrdnju o tom argumentu u jednoj rečenici. Teorije šablona „stvaraju prava za ometanje u ostvarivanju prava koja same stvaraju“ (1976: 43). Međutim, Steiner ističe da ovaj argument samo pokazuje da tekuća primena favoreeritud formule distribucije dolazi u konflikt sa prvobitnom primenom te formule. To ne isključuje postojanje razumnog principa distribucije, npr. jednakosti u posedovanju, koji nam govori kakva bi trebalo da bude početna distribucija sirove ekstra-lične materije. Niti se zastupanje za početnu, jednaku distribuciju sirovih delova prirode sudara sa Nozickovim argumentom o „manne sa neba“ da su sami ekstra-lični objekti proizvod rada, talenta, vremena i energije pojedinih pojedinaca (1974: 159–60, 219). Jer, sirovi delovi prirode jesu manna sa neba. Dakle, Nozickovi upečatljivi argumenti protiv doktrina šablona ne isključuju postojanje distributivnog principa koji je ograničen na određivanje pravedne početne distribucije sirove ekstra-lične materije.
Ipak, teret je na Stajneru da iznese pozitivan argument za svoj stav da pojedinci imaju prirodna prava na jednake udele u prirodi, umesto da sirova sirovina jednostavno bude nečija. Ključna premisa Stajnerovog pozitivnog argumenta je da nijedna radnja nije dopuštena osim ako vršilac te radnje već nema pravo vlasništva nad svim fizičkim komponentama te radnje. Dakle, nikakva početna svojina ne može biti dopuštena osim ako vršilac već nema pravo vlasništva nad prisvojenim materijalom. Pošto su neke početne svojine dopuštene, mora postojati prirodno pravo vlasništva nad sirovim materijalom; i, pošto smo moralno jednaki, to moraju biti prava na jednake udele. Nažalost, Stajnerova ključna premisa je veoma problematična. Dopuštenost radnje zahteva samo da komponente radnje već ne pripadaju drugima. Uz sve ostalo što je jednako, početno sticanje sirovina biće dopušteno sve dok taj materijal nije ničija svojina.
Za Stajnera, kada se pojedincima dodela njihova „prvobitna prava svojine“, tj. njihova prirodna prava na samovlasništvo i njihovi prirodni jednaki udeli u sirovinama, igra dobrovoljnih, prava-poštujućih, odabranih radnji i interakcija počinje; i kakav god niz poseda nastane među igračima, biće pravedan. Jer „… pravda zahteva samo da prvo [naša prvobitna prava svojine] ali ne i drugo [naša neoriginalna prava svojine] bude jednako“ (1994: 229). Ipak, pitanje da li će Stajnerova uglavnom istorijska koncepcija pravde u pogledu poseda uopšte uspeti, zavisi od toga da li će on pružiti zadovoljavajuće objašnjenje ključnog prvobitnog jednakog prava na prirodu. U toku svojih opsežnih spisa, Stajner tumači pravo na jednake udela u sirovinama na dva različita načina. Prema tumačenju zajedničke svojine (JO), prvobitno vlasništvo nad sirovinama je zajednička svojina. Za Stajnera, ova zajednička svojina je globalna; svaki pojedinac na Zemlji je jednaki zajednički vlasnik svih globalnih sirovina i treba da primi jednaki udeo prihoda od zakupa tog materijala. Prema Stajnerovoj ranoj verziji tumačenja jednake podele (ED), svaki pojedinac ima pravo vlasništva na specifičan jednak udeo globalnih sirovina. Iz toga proizilazi da svaki može prisvojiti samo onaj specifični udeo za koji ima prethodno pravo vlasništva. Stajnerova kasnija verzija ED-a je dizajnirana da izbegne ovu implikaciju. Prema ovoj verziji, „… nijedna specifična osoba prvobitno ne drži pravo vlasništva nad bilo kojim specifičnim [sirovinama]. Ipak, svako ima pravo na jednak deo njih“ (1994: 268).
ED je alternativa koja najbolje odgovara duhu Stajnerovog poduhvata, odnosno, da se preciziraju prvobitni individualni domeni unutar kojih svaki pojedinac može činiti kako smatra da je potrebno, a da ne bude podložan volji drugih. Jedan očigledan problem sa ED-om je taj što on zahteva objašnjenje o tome šta čini jednu partiju sirovina jednakom drugoj. Na primer, šta bi učinilo A-ovu partiju rude gvožđa jednakom B-ovom delu neobrađene plodne zemlje? Najbolji odgovor bi izgledao kao da je partija jednaka delu zemlje ako imaju istu tržišnu vrednost. Ali šta se dešava kada se relativne tržišne vrednosti promene? Pretpostavimo da B izumi mnogo efikasniji način uzgoja useva na onoj vrsti neobrađene zemlje nad kojom ima pravo vlasništva, i da to udvostruči tržišnu vrednost te zemlje. Moramo li ponovo uspostaviti jednakost u tržišnoj vrednosti među udelima neobrađene zemlje tako što ćemo zahtevati od B da prenese jednu četvrtinu svog imanja na C, čija se vrednost neobrađene zemlje nije povećala? Zar to nije neprijatno nalik tekućem sprovođenju obrasca koji Stajner, zajedno sa Nozickom, odbacuje?
Jedan očigledan problem sa JO – što smo već videli u Spenserovoj doktrini – jeste taj što on daje ogromnu monopolsku moć društvu. Prema JO, mora postojati globalni autoritet koji ima nadležnost nad celom Zemljom. Takav globalni monopolistički vlasnik bio bi u poziciji da izvuče ogromne ekonomske i neekonomske koncesije od bilo koga ko nastoji da iznajmi bilo koji deo Zemlje. Moglo bi se reći da se takve obavezne koncesije neće zahtevati jer globalni vlasnik Zemlje može delovati samo na načine na koje se svi zajednički akcionari slažu. Međutim, ako je jednoglasna saglasnost neophodna za bilo koju odluku globalnog društva, niko nikada neće dobiti zakup – ili dozvolu da išta radi sa Zemljom ili na Zemlji – jer nikada neće biti jednoglasnog dogovora o bilo čemu. (Podsetite se Lokove argumente protiv prvobitnog zajedničkog vlasništva nad Zemljom.) Kao odgovor na ove poteškoće, Stajner prelazi na stav da svaki pojedinac može koristiti do jednakog dela sirovina bez saglasnosti drugih i bez nadoknade drugima. Ali svaka upotreba više od jednakog dela prirodnog materijala za koju nije dobivena saglasnost zahteva naknadu u globalni fond koji kompenzuje one koji koriste manje od jednakih delova.
Dve činjenice o ljudskom postojanju značajno komplikuju Stajnerov program. Prva činjenica je da ljudi ne samo da iznajmljuju ili imaju pravo vlasništva nad delovima sirovog van-ličnog materijala; ljudi troše sirov materijal – često u procesu stvaranja sjajnih, živototvornih dobara ili usluga. Ljudska domišljatost neprestano pretvara neprijatni prirodni materijal u korisne prirodne resurse. Ljudski napredak podrazumeva sve veći procenat bogatstva koji postoji u obliku proizvedenih predmeta. Druga činjenica je da ljudi stalno umiru, a drugi ljudi stalno prelaze u status osoba. I – zbog materijalnog napretka – više osoba prelazi u taj status nego što umire. Ako prirodni materijali postaju sve oskudniji, a broj onih koji zahtevaju jednake delove dosledno raste, onda će veličina jednakih delova sirovog materijala stalno opadati.9 Dakle, prema Stajnerovom mišljenju, pripadnici kasnijih generacija će opravdano tvrditi da su ih ranije generacije prevarile i oduzele im njihove pravedne delove prirodnog materijala – ili njihove pravedne delove prihoda od zakupa koji omogućavaju potrošnju zakupljenog sirovog materijala.
Stajner nudi rešenje za ovu poteškoću. To je da se čitava imovina koju bilo koji pojedinac pravedno poseduje smatra napuštenom od strane te osobe u trenutku smrti. To uključuje i sirove i proizvedene van-lične predmete. Pošto, prema Stajneru, mrtvi ljudi nemaju prava, oni nemaju prava na imovinu niti na to da njihovi testamenti budu poštovani. Štaviše, „[bivše] svojstvo mrtvih time se pridružuje sirovim prirodnim resursima u kategoriji inicijalno neovlašćenih stvari: stvari u čijem jednakom delu, kao što smo videli, svaka [živa] osoba ima prvobitno pravo“ (1994: 258). Da se razjasni, kada Stajner kaže da „vlasništvo“ preminulog postaje „neovlašćeno“, on misli samo na to da ono ne ostaje niti postaje vlasništvo bilo koje specifične žive osobe. Ipak, imovina preminulog zaista postaje deo kolača van-ličnih objekata kojem su sve žive osobe podjednako pravo. Dakle, kroz smrt vlasnika imovine, kolač koji je moralno predodređen za jednaku podelu ili za generisanje prihoda od zakupa koji treba jednako podeliti, dopunjuje se. Čak i telo pojedinca ulazi u kolač koji se mora jednako iseći ili izdati u zakup (1994: 273).
Da li će ovo rešenje za sve veći oskudica sirovina po glavi stanovnika izdržati ispitivanje? Da li je pojedincu dozvoljeno dok je još uvek živ da odmah prenese sva svoja pravedna imanja na drugu stranu, pod uslovom da zadrži pravo da koristi ta imanja kako želi do kraja svog života? Ako je bilo koji takav ugovor dozvoljen, osobe mogu lako zaobići Steinerovo poništavanje testamenta i time poraziti Steinerov plan za dopunu društvenog fonda. Može li Steiner zabraniti takve ugovore? Čini se da zabrana takvih ugovora uskraćuje ljudima bezopasnu upotrebu onoga što im je Steinerova doktrina dodelila kao pitanje pravde radi kontinuiranog pridržavanja utvrđenog principa distribucije. Ako Steinerovi principi zabranjuju takve ugovore, ti principi „… stvaraju prava za ometanje izvršenja prava koja oni sami stvaraju“ (1977: 43).