[K]lasička etika … uzima centralni problem etike kao to šta učiniti sa sopstvenim životom i stoga je „samoperfekcionistička“ u svojoj orijentaciji. … [E]ntrpriz etike je fundamentalno usmerena ka usavršavanju sebe, pri čemu se društveno upravljanje izводи iz (ili nije u sukobu sa) principima koji se smatraju neophodnim za samoperfekcionisanje.
Njihov drugi cilj je da pokažu kako je liberalni politički poredak odgovarajući pratilac tom „samoperfekcionističkom“ etičkom poretku. „Ne moramo da minimizujemo moralni univerzum da bismo podržali liberalizam, niti moramo da utemeljimo moral u osećanjima ili ugovorima, koliko je to činila tradicionalna liberalna teorija, da bismo generisali liberalnu politiku“ (2005: 15). Zaista, oni nastoje da pokažu da je libertarijanski poredak koji se fokusira na prirodno pravo na slobodu odgovarajući politički pratioc neoaristotelovom razumevanju ljudskih vrednosti i svrha koje oni razvijaju i brane.
Iako ovde ne možemo dati pravičan prikaz etičke vizije koju R&DU izlaže, možemo se osvrnuti na pet njenih ključnih karakteristika. Prva je insistiranje na objektivnoj vrednosti uslova ili aktivnosti koje čine osnovu ljudskog napretka. Takvi uslovi kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – onako kako su postignuti unutar posebnih života pojedinaca – čine živote u kojima su postignuti vrednim. Ova vrednost objašnjava zašto bi neko trebalo da želi i posveti se postizanju ovih stanja, umesto da ovi uslovi budu vredni zato što su željeni ili su predmeti posvećenosti. „[N]apredak je predmet želje zato što je poželjan i vredan izbora, a ne jednostavno zato što je željen ili izabran” (2005: 127). Druga je tvrdnja da je prijateljstvo – ili, uopštenije, socijalnost – istaknuto među uslovima koji doprinose ljudskom napretku. Ovo je osnovna osnova za odbacivanje optužbe da je liberalizam manifestovao i posvećen atomističkom pogledu na ljudska bića i socijalno postojanje [R&DU 2006].20 Treća je filozofsko objašnjenje R&DU za vrednost uslova i aktivnosti koje čine ljudsku blagostanje. Kao aristotelovci, R&DU tvrde da su ovi uslovi i aktivnosti vredni zato što su ispunjenje naših prirodnih potencijala. Napredak bilo koje vrste živog bića sastoji se u realizaciji ili aktuelizaciji njegove prirode. Za ljudska bića, napredak se sastoji u realizaciji ili aktuelizaciji potencijala koji čine ljudsku prirodu. „[Z]načenje i svrha moralnosti nalaze se u terminima ‘samousavršavanja’ ljudskog bića ili ‘samorealizacije’ ili ‘ljudskog napretka’” (2005: 124). Ova treća karakteristika je metafizički najambicioznija i najkontroverznija komponenta stava R&DU.21
Četvrta ključna karakteristika stava R&DU je individualizacija ljudskog napretka i njegove vrednosti (2005: 132). Apstraktna specifikacija fundamentalnih ljudskih dobara – kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – predstavlja samo ukazivanje na tipove načina na koje pojedinci u širem smislu napreduju. Međutim, napredak bilo kog pojedinačnog ljudskog bića biće realizacija od strane tog pojedinca – putem njenih izbora i napora – njenih posebnih potencijala za znanje, zdravlje, prijateljstvo, kreativno postignuće i tako dalje, u stvarnim, konkretnim psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života. Napredak ovog pojedinca je ova konkretna, samoostvarujuća samorealizacija. „[P]ojedinci ne bi trebalo da se posmatraju kao metafizičke jastučići na koje su ova generička dobra ‘zabodena’. … Tek kroz praktične izbore pojedinca ova generička dobra postaju određena, stvarna i vredna” (2005: 81). I napredak i vrednost napretka su radikalno individualizovani. Realizacija njenih osnovnih ljudskih potencijala u psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života je vredan cilj za tog pojedinca. To je cilj zbog kojeg ona ima razloga da teži. Individualizacija ljudskog napretka, umesto običnih razlika u subjektivnim ukusima ili posvećenosti, objašnjava – da ponovimo Rawlsa – „pluralnost različitih osoba” na kojoj „pravilan regulativni princip” za ljudsko društvo zavisi (1971: 29).
Peta ključna karakteristika R&DU objašnjenja ljudskog napretka je tvrdnja da je samousmeravanje esencijalni aspekt svake osnovne komponente blagostanja pojedinca. Stanje prijateljstva, kreativnog postignuća ili znanja mora proizaći iz nečijih izbora, pažnje ili napora. Sastavnice ličnog blagostanja ne mogu biti isporučene nekome. U svom kasnijem The Perfectionist Turn, R&DU kažu: „Ontološki gledano, ljudski napredak je aktivnost, aktuelnost i cilj koji se realizuje (ili funkcija koja se obavlja) kroz samousmeravano korišćenje racionalnog kapaciteta pojedinca”22 (2016: 45).
Pređimo zatim na izlaganje R&DU o tome kako se prirodno pravo na slobodu može izvesti – ili izvući – iz njihove etike ljudskog prosperiteta. R&DU tvrde da, iako bilo koji fundamentalni politički princip mora uzeti u obzir zasebnu vrednost prosperiteta svakog pojedinca, taj princip mora imati veoma drugačiji karakter od normi koje definišu i vode ljudski prosperitet pojedinca. Najjasnije, taj princip ne može uzdići prosperitet ili bilo koji aspekt prosperiteta bilo kog specifičnog pojedinca ili grupe kao krajnji cilj za sve pojedince ili udruženja. Takav princip ne sme „… strukturno pristrasiti politički/pravni poredak društva više prema nekim oblicima ljudskog prosperiteta nego drugima“ (2005: 83–4). Umesto toga, on se mora fokusirati na određeni aspekt ljudskog delanja koji „čini centralnim za bilo koji i svaki oblik ljudskog prosperiteta.“ I on mora uskladiti „[p]rimerenost individualizma i potrebu za socijalnošću,“ tj. našu „zajedničku potrebu da delujemo u mirnom i uređenom društvenom/političkom kontekstu“ (2005: 91). Kako bi naglasili razliku između principa koji čine takav normativni okvir i normi koje vode pojedince ka samoostvarenju, R&DU za prve nazivaju „metanormativnim“ principima. Takvi principi nisu moralne norme „… u smislu vođenja ka postizanju moralne izvrsnosti ili ljudskog prosperiteta“ (2005: 91).
Razmišljajući o tome šta bi mogao biti ključni, neutralni, metanormativni princip, R&DU se oslanjaju na svoju tvrdnju da je samousmerenost – koristeći terminologiju koju ja pružam – oblik, ali ne i suština ličnog prosperiteta. Dakle, pravilo koje štiti samousmerenost svakog pojedinca usmerava se na karakteristiku prisutnu u svim oblicima ljudskog prosperiteta, uzima u obzir prikladnost težnje svakog pojedinca ka ličnom blagostanju i odgovara na potrebu za neutralnim okvirom koji podržava mir i korisnu interakciju. R&DU zatim prilično brzo prelaze sa odbacivanja „narušavanja samousmerenosti“ na potvrđivanje prava na slobodu kao najosnovnijeg prirodnog prava, a zatim i na tumačenje slobode kao pitanja legitimnog posedovanja kompatibilnih sfera delovanja.
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde
[K]lasička etika … uzima centralni problem etike kao to šta učiniti sa sopstvenim životom i stoga je „samoperfekcionistička“ u svojoj orijentaciji. … [E]ntrpriz etike je fundamentalno usmerena ka usavršavanju sebe, pri čemu se društveno upravljanje izводи iz (ili nije u sukobu sa) principima koji se smatraju neophodnim za samoperfekcionisanje.
Njihov drugi cilj je da pokažu kako je liberalni politički poredak odgovarajući pratilac tom „samoperfekcionističkom“ etičkom poretku. „Ne moramo da minimizujemo moralni univerzum da bismo podržali liberalizam, niti moramo da utemeljimo moral u osećanjima ili ugovorima, koliko je to činila tradicionalna liberalna teorija, da bismo generisali liberalnu politiku“ (2005: 15). Zaista, oni nastoje da pokažu da je libertarijanski poredak koji se fokusira na prirodno pravo na slobodu odgovarajući politički pratioc neoaristotelovom razumevanju ljudskih vrednosti i svrha koje oni razvijaju i brane.
Iako ovde ne možemo dati pravičan prikaz etičke vizije koju R&DU izlaže, možemo se osvrnuti na pet njenih ključnih karakteristika. Prva je insistiranje na objektivnoj vrednosti uslova ili aktivnosti koje čine osnovu ljudskog napretka. Takvi uslovi kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – onako kako su postignuti unutar posebnih života pojedinaca – čine živote u kojima su postignuti vrednim. Ova vrednost objašnjava zašto bi neko trebalo da želi i posveti se postizanju ovih stanja, umesto da ovi uslovi budu vredni zato što su željeni ili su predmeti posvećenosti. „[N]apredak je predmet želje zato što je poželjan i vredan izbora, a ne jednostavno zato što je željen ili izabran” (2005: 127). Druga je tvrdnja da je prijateljstvo – ili, uopštenije, socijalnost – istaknuto među uslovima koji doprinose ljudskom napretku. Ovo je osnovna osnova za odbacivanje optužbe da je liberalizam manifestovao i posvećen atomističkom pogledu na ljudska bića i socijalno postojanje [R&DU 2006].20 Treća je filozofsko objašnjenje R&DU za vrednost uslova i aktivnosti koje čine ljudsku blagostanje. Kao aristotelovci, R&DU tvrde da su ovi uslovi i aktivnosti vredni zato što su ispunjenje naših prirodnih potencijala. Napredak bilo koje vrste živog bića sastoji se u realizaciji ili aktuelizaciji njegove prirode. Za ljudska bića, napredak se sastoji u realizaciji ili aktuelizaciji potencijala koji čine ljudsku prirodu. „[Z]načenje i svrha moralnosti nalaze se u terminima ‘samousavršavanja’ ljudskog bića ili ‘samorealizacije’ ili ‘ljudskog napretka’” (2005: 124). Ova treća karakteristika je metafizički najambicioznija i najkontroverznija komponenta stava R&DU.21
Četvrta ključna karakteristika stava R&DU je individualizacija ljudskog napretka i njegove vrednosti (2005: 132). Apstraktna specifikacija fundamentalnih ljudskih dobara – kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – predstavlja samo ukazivanje na tipove načina na koje pojedinci u širem smislu napreduju. Međutim, napredak bilo kog pojedinačnog ljudskog bića biće realizacija od strane tog pojedinca – putem njenih izbora i napora – njenih posebnih potencijala za znanje, zdravlje, prijateljstvo, kreativno postignuće i tako dalje, u stvarnim, konkretnim psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života. Napredak ovog pojedinca je ova konkretna, samoostvarujuća samorealizacija. „[P]ojedinci ne bi trebalo da se posmatraju kao metafizičke jastučići na koje su ova generička dobra ‘zabodena’. … Tek kroz praktične izbore pojedinca ova generička dobra postaju određena, stvarna i vredna” (2005: 81). I napredak i vrednost napretka su radikalno individualizovani. Realizacija njenih osnovnih ljudskih potencijala u psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života je vredan cilj za tog pojedinca. To je cilj zbog kojeg ona ima razloga da teži. Individualizacija ljudskog napretka, umesto običnih razlika u subjektivnim ukusima ili posvećenosti, objašnjava – da ponovimo Rawlsa – „pluralnost različitih osoba” na kojoj „pravilan regulativni princip” za ljudsko društvo zavisi (1971: 29).
Peta ključna karakteristika R&DU objašnjenja ljudskog napretka je tvrdnja da je samousmeravanje esencijalni aspekt svake osnovne komponente blagostanja pojedinca. Stanje prijateljstva, kreativnog postignuća ili znanja mora proizaći iz nečijih izbora, pažnje ili napora. Sastavnice ličnog blagostanja ne mogu biti isporučene nekome. U svom kasnijem The Perfectionist Turn, R&DU kažu: „Ontološki gledano, ljudski napredak je aktivnost, aktuelnost i cilj koji se realizuje (ili funkcija koja se obavlja) kroz samousmeravano korišćenje racionalnog kapaciteta pojedinca”22 (2016: 45).
Pređimo zatim na izlaganje R&DU o tome kako se prirodno pravo na slobodu može izvesti – ili izvući – iz njihove etike ljudskog prosperiteta. R&DU tvrde da, iako bilo koji fundamentalni politički princip mora uzeti u obzir zasebnu vrednost prosperiteta svakog pojedinca, taj princip mora imati veoma drugačiji karakter od normi koje definišu i vode ljudski prosperitet pojedinca. Najjasnije, taj princip ne može uzdići prosperitet ili bilo koji aspekt prosperiteta bilo kog specifičnog pojedinca ili grupe kao krajnji cilj za sve pojedince ili udruženja. Takav princip ne sme „… strukturno pristrasiti politički/pravni poredak društva više prema nekim oblicima ljudskog prosperiteta nego drugima“ (2005: 83–4). Umesto toga, on se mora fokusirati na određeni aspekt ljudskog delanja koji „čini centralnim za bilo koji i svaki oblik ljudskog prosperiteta.“ I on mora uskladiti „[p]rimerenost individualizma i potrebu za socijalnošću,“ tj. našu „zajedničku potrebu da delujemo u mirnom i uređenom društvenom/političkom kontekstu“ (2005: 91). Kako bi naglasili razliku između principa koji čine takav normativni okvir i normi koje vode pojedince ka samoostvarenju, R&DU za prve nazivaju „metanormativnim“ principima. Takvi principi nisu moralne norme „… u smislu vođenja ka postizanju moralne izvrsnosti ili ljudskog prosperiteta“ (2005: 91).
Razmišljajući o tome šta bi mogao biti ključni, neutralni, metanormativni princip, R&DU se oslanjaju na svoju tvrdnju da je samousmerenost – koristeći terminologiju koju ja pružam – oblik, ali ne i suština ličnog prosperiteta. Dakle, pravilo koje štiti samousmerenost svakog pojedinca usmerava se na karakteristiku prisutnu u svim oblicima ljudskog prosperiteta, uzima u obzir prikladnost težnje svakog pojedinca ka ličnom blagostanju i odgovara na potrebu za neutralnim okvirom koji podržava mir i korisnu interakciju. R&DU zatim prilično brzo prelaze sa odbacivanja „narušavanja samousmerenosti“ na potvrđivanje prava na slobodu kao najosnovnijeg prirodnog prava, a zatim i na tumačenje slobode kao pitanja legitimnog posedovanja kompatibilnih sfera delovanja.
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde
Filozofski branitelji libertarijanizma veoma se razlikuju jedan od drugog po tome koliko su robusne metafizičke i/ili moralne premise na kojima njihove odgovaraju odbrane zavise. Prednost skromnih premisa je u tome što su manje kontroverzne. Čovek ne mora da krene sa premisama koje mogu biti teže za odbranu od zaključaka koje se nada da će dobiti oslanjanjem na njih. S druge strane, skromnim premisama može nedostajati težina da podrže prijatno robusne zaključke. Od filozofskih branitelja libertarijanizma razmatranih u ovoj knjizi, Douglas Rasmussen i Douglas Den Uyl su najozbiljnije shvatili potrebu da obezbede snažne filozofske osnove za libertarijanizam i najhrabrije su nastojali da odbrane te osnove.
Rasmussen i Den Uyl (u daljem tekstu, R&DU) veoma ozbiljno shvataju niz kritika koje su i levičari i konzervativci uputili liberalizmu u širem smislu. Prema ovim kritikama, liberalizam se oslanja na „veoma usko, instrumentalno i minimalističko razumevanje vrednosti i etičkog života“ i pojačava ga. Liberalna tolerancija se često brani na relativističkoj osnovi da, pošto nijedna uverenja nisu objektivno ispravna, nijedna uverenja ne mogu opravdati suzbijanje tuđih stavova ili aktivnosti. Ali, naravno, ako nijedna uverenja nisu objektivno ispravna, nije objektivno ispravno da suzbijanje tuđih stavova ili aktivnosti opravdava žalbu ili otpor druge strane.19 Liberale često brani sloboda na osnovu toga što ona maksimizuje zadovoljenje želja, šta god te želje bile; i ova nepristrasna osnova za slobodu ugrožena je čim neko počne da pravi razliku između vrednih i nevrednih ili prikladnih i neprikladnih želja. Liberale predstavljaju principe pravde kao puke termine pogodnosti koji minimizuju trenje i sukobe među bićima koja su nagnuta da rade i postižu šta god su bila uslovljena da žele da rade ili postižu.
Prvi cilj R&DU je da ponovo osvoji bogatiju koncepciju dobrog ljudskog života koju nalaze u Aristotelovoj tradiciji – tradiciji za koju smatraju da je individualistička, bar u smislu da se njeno primarno učenje odnosi na to kako pojedinac može živeti cvetajući život, život ljudske dobrobiti.
[K]lasička etika … uzima centralni problem etike kao to šta učiniti sa sopstvenim životom i stoga je „samoperfekcionistička“ u svojoj orijentaciji. … [E]ntrpriz etike je fundamentalno usmerena ka usavršavanju sebe, pri čemu se društveno upravljanje izводи iz (ili nije u sukobu sa) principima koji se smatraju neophodnim za samoperfekcionisanje.
Njihov drugi cilj je da pokažu kako je liberalni politički poredak odgovarajući pratilac tom „samoperfekcionističkom“ etičkom poretku. „Ne moramo da minimizujemo moralni univerzum da bismo podržali liberalizam, niti moramo da utemeljimo moral u osećanjima ili ugovorima, koliko je to činila tradicionalna liberalna teorija, da bismo generisali liberalnu politiku“ (2005: 15). Zaista, oni nastoje da pokažu da je libertarijanski poredak koji se fokusira na prirodno pravo na slobodu odgovarajući politički pratioc neoaristotelovom razumevanju ljudskih vrednosti i svrha koje oni razvijaju i brane.
Iako ovde ne možemo dati pravičan prikaz etičke vizije koju R&DU izlaže, možemo se osvrnuti na pet njenih ključnih karakteristika. Prva je insistiranje na objektivnoj vrednosti uslova ili aktivnosti koje čine osnovu ljudskog napretka. Takvi uslovi kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – onako kako su postignuti unutar posebnih života pojedinaca – čine živote u kojima su postignuti vrednim. Ova vrednost objašnjava zašto bi neko trebalo da želi i posveti se postizanju ovih stanja, umesto da ovi uslovi budu vredni zato što su željeni ili su predmeti posvećenosti. „[N]apredak je predmet želje zato što je poželjan i vredan izbora, a ne jednostavno zato što je željen ili izabran” (2005: 127). Druga je tvrdnja da je prijateljstvo – ili, uopštenije, socijalnost – istaknuto među uslovima koji doprinose ljudskom napretku. Ovo je osnovna osnova za odbacivanje optužbe da je liberalizam manifestovao i posvećen atomističkom pogledu na ljudska bića i socijalno postojanje [R&DU 2006].20 Treća je filozofsko objašnjenje R&DU za vrednost uslova i aktivnosti koje čine ljudsku blagostanje. Kao aristotelovci, R&DU tvrde da su ovi uslovi i aktivnosti vredni zato što su ispunjenje naših prirodnih potencijala. Napredak bilo koje vrste živog bića sastoji se u realizaciji ili aktuelizaciji njegove prirode. Za ljudska bića, napredak se sastoji u realizaciji ili aktuelizaciji potencijala koji čine ljudsku prirodu. „[Z]načenje i svrha moralnosti nalaze se u terminima ‘samousavršavanja’ ljudskog bića ili ‘samorealizacije’ ili ‘ljudskog napretka’” (2005: 124). Ova treća karakteristika je metafizički najambicioznija i najkontroverznija komponenta stava R&DU.21
Četvrta ključna karakteristika stava R&DU je individualizacija ljudskog napretka i njegove vrednosti (2005: 132). Apstraktna specifikacija fundamentalnih ljudskih dobara – kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – predstavlja samo ukazivanje na tipove načina na koje pojedinci u širem smislu napreduju. Međutim, napredak bilo kog pojedinačnog ljudskog bića biće realizacija od strane tog pojedinca – putem njenih izbora i napora – njenih posebnih potencijala za znanje, zdravlje, prijateljstvo, kreativno postignuće i tako dalje, u stvarnim, konkretnim psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života. Napredak ovog pojedinca je ova konkretna, samoostvarujuća samorealizacija. „[P]ojedinci ne bi trebalo da se posmatraju kao metafizičke jastučići na koje su ova generička dobra ‘zabodena’. … Tek kroz praktične izbore pojedinca ova generička dobra postaju određena, stvarna i vredna” (2005: 81). I napredak i vrednost napretka su radikalno individualizovani. Realizacija njenih osnovnih ljudskih potencijala u psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života je vredan cilj za tog pojedinca. To je cilj zbog kojeg ona ima razloga da teži. Individualizacija ljudskog napretka, umesto običnih razlika u subjektivnim ukusima ili posvećenosti, objašnjava – da ponovimo Rawlsa – „pluralnost različitih osoba” na kojoj „pravilan regulativni princip” za ljudsko društvo zavisi (1971: 29).
Peta ključna karakteristika R&DU objašnjenja ljudskog napretka je tvrdnja da je samousmeravanje esencijalni aspekt svake osnovne komponente blagostanja pojedinca. Stanje prijateljstva, kreativnog postignuća ili znanja mora proizaći iz nečijih izbora, pažnje ili napora. Sastavnice ličnog blagostanja ne mogu biti isporučene nekome. U svom kasnijem The Perfectionist Turn, R&DU kažu: „Ontološki gledano, ljudski napredak je aktivnost, aktuelnost i cilj koji se realizuje (ili funkcija koja se obavlja) kroz samousmeravano korišćenje racionalnog kapaciteta pojedinca”22 (2016: 45).
Pređimo zatim na izlaganje R&DU o tome kako se prirodno pravo na slobodu može izvesti – ili izvući – iz njihove etike ljudskog prosperiteta. R&DU tvrde da, iako bilo koji fundamentalni politički princip mora uzeti u obzir zasebnu vrednost prosperiteta svakog pojedinca, taj princip mora imati veoma drugačiji karakter od normi koje definišu i vode ljudski prosperitet pojedinca. Najjasnije, taj princip ne može uzdići prosperitet ili bilo koji aspekt prosperiteta bilo kog specifičnog pojedinca ili grupe kao krajnji cilj za sve pojedince ili udruženja. Takav princip ne sme „… strukturno pristrasiti politički/pravni poredak društva više prema nekim oblicima ljudskog prosperiteta nego drugima“ (2005: 83–4). Umesto toga, on se mora fokusirati na određeni aspekt ljudskog delanja koji „čini centralnim za bilo koji i svaki oblik ljudskog prosperiteta.“ I on mora uskladiti „[p]rimerenost individualizma i potrebu za socijalnošću,“ tj. našu „zajedničku potrebu da delujemo u mirnom i uređenom društvenom/političkom kontekstu“ (2005: 91). Kako bi naglasili razliku između principa koji čine takav normativni okvir i normi koje vode pojedince ka samoostvarenju, R&DU za prve nazivaju „metanormativnim“ principima. Takvi principi nisu moralne norme „… u smislu vođenja ka postizanju moralne izvrsnosti ili ljudskog prosperiteta“ (2005: 91).
Razmišljajući o tome šta bi mogao biti ključni, neutralni, metanormativni princip, R&DU se oslanjaju na svoju tvrdnju da je samousmerenost – koristeći terminologiju koju ja pružam – oblik, ali ne i suština ličnog prosperiteta. Dakle, pravilo koje štiti samousmerenost svakog pojedinca usmerava se na karakteristiku prisutnu u svim oblicima ljudskog prosperiteta, uzima u obzir prikladnost težnje svakog pojedinca ka ličnom blagostanju i odgovara na potrebu za neutralnim okvirom koji podržava mir i korisnu interakciju. R&DU zatim prilično brzo prelaze sa odbacivanja „narušavanja samousmerenosti“ na potvrđivanje prava na slobodu kao najosnovnijeg prirodnog prava, a zatim i na tumačenje slobode kao pitanja legitimnog posedovanja kompatibilnih sfera delovanja.
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde
[K]lasička etika … uzima centralni problem etike kao to šta učiniti sa sopstvenim životom i stoga je „samoperfekcionistička“ u svojoj orijentaciji. … [E]ntrpriz etike je fundamentalno usmerena ka usavršavanju sebe, pri čemu se društveno upravljanje izводи iz (ili nije u sukobu sa) principima koji se smatraju neophodnim za samoperfekcionisanje.
Njihov drugi cilj je da pokažu kako je liberalni politički poredak odgovarajući pratilac tom „samoperfekcionističkom“ etičkom poretku. „Ne moramo da minimizujemo moralni univerzum da bismo podržali liberalizam, niti moramo da utemeljimo moral u osećanjima ili ugovorima, koliko je to činila tradicionalna liberalna teorija, da bismo generisali liberalnu politiku“ (2005: 15). Zaista, oni nastoje da pokažu da je libertarijanski poredak koji se fokusira na prirodno pravo na slobodu odgovarajući politički pratioc neoaristotelovom razumevanju ljudskih vrednosti i svrha koje oni razvijaju i brane.
Iako ovde ne možemo dati pravičan prikaz etičke vizije koju R&DU izlaže, možemo se osvrnuti na pet njenih ključnih karakteristika. Prva je insistiranje na objektivnoj vrednosti uslova ili aktivnosti koje čine osnovu ljudskog napretka. Takvi uslovi kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – onako kako su postignuti unutar posebnih života pojedinaca – čine živote u kojima su postignuti vrednim. Ova vrednost objašnjava zašto bi neko trebalo da želi i posveti se postizanju ovih stanja, umesto da ovi uslovi budu vredni zato što su željeni ili su predmeti posvećenosti. „[N]apredak je predmet želje zato što je poželjan i vredan izbora, a ne jednostavno zato što je željen ili izabran” (2005: 127). Druga je tvrdnja da je prijateljstvo – ili, uopštenije, socijalnost – istaknuto među uslovima koji doprinose ljudskom napretku. Ovo je osnovna osnova za odbacivanje optužbe da je liberalizam manifestovao i posvećen atomističkom pogledu na ljudska bića i socijalno postojanje [R&DU 2006].20 Treća je filozofsko objašnjenje R&DU za vrednost uslova i aktivnosti koje čine ljudsku blagostanje. Kao aristotelovci, R&DU tvrde da su ovi uslovi i aktivnosti vredni zato što su ispunjenje naših prirodnih potencijala. Napredak bilo koje vrste živog bića sastoji se u realizaciji ili aktuelizaciji njegove prirode. Za ljudska bića, napredak se sastoji u realizaciji ili aktuelizaciji potencijala koji čine ljudsku prirodu. „[Z]načenje i svrha moralnosti nalaze se u terminima ‘samousavršavanja’ ljudskog bića ili ‘samorealizacije’ ili ‘ljudskog napretka’” (2005: 124). Ova treća karakteristika je metafizički najambicioznija i najkontroverznija komponenta stava R&DU.21
Četvrta ključna karakteristika stava R&DU je individualizacija ljudskog napretka i njegove vrednosti (2005: 132). Apstraktna specifikacija fundamentalnih ljudskih dobara – kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – predstavlja samo ukazivanje na tipove načina na koje pojedinci u širem smislu napreduju. Međutim, napredak bilo kog pojedinačnog ljudskog bića biće realizacija od strane tog pojedinca – putem njenih izbora i napora – njenih posebnih potencijala za znanje, zdravlje, prijateljstvo, kreativno postignuće i tako dalje, u stvarnim, konkretnim psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života. Napredak ovog pojedinca je ova konkretna, samoostvarujuća samorealizacija. „[P]ojedinci ne bi trebalo da se posmatraju kao metafizičke jastučići na koje su ova generička dobra ‘zabodena’. … Tek kroz praktične izbore pojedinca ova generička dobra postaju određena, stvarna i vredna” (2005: 81). I napredak i vrednost napretka su radikalno individualizovani. Realizacija njenih osnovnih ljudskih potencijala u psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života je vredan cilj za tog pojedinca. To je cilj zbog kojeg ona ima razloga da teži. Individualizacija ljudskog napretka, umesto običnih razlika u subjektivnim ukusima ili posvećenosti, objašnjava – da ponovimo Rawlsa – „pluralnost različitih osoba” na kojoj „pravilan regulativni princip” za ljudsko društvo zavisi (1971: 29).
Peta ključna karakteristika R&DU objašnjenja ljudskog napretka je tvrdnja da je samousmeravanje esencijalni aspekt svake osnovne komponente blagostanja pojedinca. Stanje prijateljstva, kreativnog postignuća ili znanja mora proizaći iz nečijih izbora, pažnje ili napora. Sastavnice ličnog blagostanja ne mogu biti isporučene nekome. U svom kasnijem The Perfectionist Turn, R&DU kažu: „Ontološki gledano, ljudski napredak je aktivnost, aktuelnost i cilj koji se realizuje (ili funkcija koja se obavlja) kroz samousmeravano korišćenje racionalnog kapaciteta pojedinca”22 (2016: 45).
Pređimo zatim na izlaganje R&DU o tome kako se prirodno pravo na slobodu može izvesti – ili izvući – iz njihove etike ljudskog prosperiteta. R&DU tvrde da, iako bilo koji fundamentalni politički princip mora uzeti u obzir zasebnu vrednost prosperiteta svakog pojedinca, taj princip mora imati veoma drugačiji karakter od normi koje definišu i vode ljudski prosperitet pojedinca. Najjasnije, taj princip ne može uzdići prosperitet ili bilo koji aspekt prosperiteta bilo kog specifičnog pojedinca ili grupe kao krajnji cilj za sve pojedince ili udruženja. Takav princip ne sme „… strukturno pristrasiti politički/pravni poredak društva više prema nekim oblicima ljudskog prosperiteta nego drugima“ (2005: 83–4). Umesto toga, on se mora fokusirati na određeni aspekt ljudskog delanja koji „čini centralnim za bilo koji i svaki oblik ljudskog prosperiteta.“ I on mora uskladiti „[p]rimerenost individualizma i potrebu za socijalnošću,“ tj. našu „zajedničku potrebu da delujemo u mirnom i uređenom društvenom/političkom kontekstu“ (2005: 91). Kako bi naglasili razliku između principa koji čine takav normativni okvir i normi koje vode pojedince ka samoostvarenju, R&DU za prve nazivaju „metanormativnim“ principima. Takvi principi nisu moralne norme „… u smislu vođenja ka postizanju moralne izvrsnosti ili ljudskog prosperiteta“ (2005: 91).
Razmišljajući o tome šta bi mogao biti ključni, neutralni, metanormativni princip, R&DU se oslanjaju na svoju tvrdnju da je samousmerenost – koristeći terminologiju koju ja pružam – oblik, ali ne i suština ličnog prosperiteta. Dakle, pravilo koje štiti samousmerenost svakog pojedinca usmerava se na karakteristiku prisutnu u svim oblicima ljudskog prosperiteta, uzima u obzir prikladnost težnje svakog pojedinca ka ličnom blagostanju i odgovara na potrebu za neutralnim okvirom koji podržava mir i korisnu interakciju. R&DU zatim prilično brzo prelaze sa odbacivanja „narušavanja samousmerenosti“ na potvrđivanje prava na slobodu kao najosnovnijeg prirodnog prava, a zatim i na tumačenje slobode kao pitanja legitimnog posedovanja kompatibilnih sfera delovanja.
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde
Filozofski branitelji libertarijanizma veoma se razlikuju jedan od drugog po tome koliko su robusne metafizičke i/ili moralne premise na kojima njihove odgovaraju odbrane zavise. Prednost skromnih premisa je u tome što su manje kontroverzne. Čovek ne mora da krene sa premisama koje mogu biti teže za odbranu od zaključaka koje se nada da će dobiti oslanjanjem na njih. S druge strane, skromnim premisama može nedostajati težina da podrže prijatno robusne zaključke. Od filozofskih branitelja libertarijanizma razmatranih u ovoj knjizi, Douglas Rasmussen i Douglas Den Uyl su najozbiljnije shvatili potrebu da obezbede snažne filozofske osnove za libertarijanizam i najhrabrije su nastojali da odbrane te osnove.
Rasmussen i Den Uyl (u daljem tekstu, R&DU) veoma ozbiljno shvataju niz kritika koje su i levičari i konzervativci uputili liberalizmu u širem smislu. Prema ovim kritikama, liberalizam se oslanja na „veoma usko, instrumentalno i minimalističko razumevanje vrednosti i etičkog života“ i pojačava ga. Liberalna tolerancija se često brani na relativističkoj osnovi da, pošto nijedna uverenja nisu objektivno ispravna, nijedna uverenja ne mogu opravdati suzbijanje tuđih stavova ili aktivnosti. Ali, naravno, ako nijedna uverenja nisu objektivno ispravna, nije objektivno ispravno da suzbijanje tuđih stavova ili aktivnosti opravdava žalbu ili otpor druge strane.19 Liberale često brani sloboda na osnovu toga što ona maksimizuje zadovoljenje želja, šta god te želje bile; i ova nepristrasna osnova za slobodu ugrožena je čim neko počne da pravi razliku između vrednih i nevrednih ili prikladnih i neprikladnih želja. Liberale predstavljaju principe pravde kao puke termine pogodnosti koji minimizuju trenje i sukobe među bićima koja su nagnuta da rade i postižu šta god su bila uslovljena da žele da rade ili postižu.
Prvi cilj R&DU je da ponovo osvoji bogatiju koncepciju dobrog ljudskog života koju nalaze u Aristotelovoj tradiciji – tradiciji za koju smatraju da je individualistička, bar u smislu da se njeno primarno učenje odnosi na to kako pojedinac može živeti cvetajući život, život ljudske dobrobiti.
[K]lasička etika … uzima centralni problem etike kao to šta učiniti sa sopstvenim životom i stoga je „samoperfekcionistička“ u svojoj orijentaciji. … [E]ntrpriz etike je fundamentalno usmerena ka usavršavanju sebe, pri čemu se društveno upravljanje izводи iz (ili nije u sukobu sa) principima koji se smatraju neophodnim za samoperfekcionisanje.
Njihov drugi cilj je da pokažu kako je liberalni politički poredak odgovarajući pratilac tom „samoperfekcionističkom“ etičkom poretku. „Ne moramo da minimizujemo moralni univerzum da bismo podržali liberalizam, niti moramo da utemeljimo moral u osećanjima ili ugovorima, koliko je to činila tradicionalna liberalna teorija, da bismo generisali liberalnu politiku“ (2005: 15). Zaista, oni nastoje da pokažu da je libertarijanski poredak koji se fokusira na prirodno pravo na slobodu odgovarajući politički pratioc neoaristotelovom razumevanju ljudskih vrednosti i svrha koje oni razvijaju i brane.
Iako ovde ne možemo dati pravičan prikaz etičke vizije koju R&DU izlaže, možemo se osvrnuti na pet njenih ključnih karakteristika. Prva je insistiranje na objektivnoj vrednosti uslova ili aktivnosti koje čine osnovu ljudskog napretka. Takvi uslovi kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – onako kako su postignuti unutar posebnih života pojedinaca – čine živote u kojima su postignuti vrednim. Ova vrednost objašnjava zašto bi neko trebalo da želi i posveti se postizanju ovih stanja, umesto da ovi uslovi budu vredni zato što su željeni ili su predmeti posvećenosti. „[N]apredak je predmet želje zato što je poželjan i vredan izbora, a ne jednostavno zato što je željen ili izabran” (2005: 127). Druga je tvrdnja da je prijateljstvo – ili, uopštenije, socijalnost – istaknuto među uslovima koji doprinose ljudskom napretku. Ovo je osnovna osnova za odbacivanje optužbe da je liberalizam manifestovao i posvećen atomističkom pogledu na ljudska bića i socijalno postojanje [R&DU 2006].20 Treća je filozofsko objašnjenje R&DU za vrednost uslova i aktivnosti koje čine ljudsku blagostanje. Kao aristotelovci, R&DU tvrde da su ovi uslovi i aktivnosti vredni zato što su ispunjenje naših prirodnih potencijala. Napredak bilo koje vrste živog bića sastoji se u realizaciji ili aktuelizaciji njegove prirode. Za ljudska bića, napredak se sastoji u realizaciji ili aktuelizaciji potencijala koji čine ljudsku prirodu. „[Z]načenje i svrha moralnosti nalaze se u terminima ‘samousavršavanja’ ljudskog bića ili ‘samorealizacije’ ili ‘ljudskog napretka’” (2005: 124). Ova treća karakteristika je metafizički najambicioznija i najkontroverznija komponenta stava R&DU.21
Četvrta ključna karakteristika stava R&DU je individualizacija ljudskog napretka i njegove vrednosti (2005: 132). Apstraktna specifikacija fundamentalnih ljudskih dobara – kao što su znanje, zdravlje, prijateljstvo i kreativno postignuće – predstavlja samo ukazivanje na tipove načina na koje pojedinci u širem smislu napreduju. Međutim, napredak bilo kog pojedinačnog ljudskog bića biće realizacija od strane tog pojedinca – putem njenih izbora i napora – njenih posebnih potencijala za znanje, zdravlje, prijateljstvo, kreativno postignuće i tako dalje, u stvarnim, konkretnim psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života. Napredak ovog pojedinca je ova konkretna, samoostvarujuća samorealizacija. „[P]ojedinci ne bi trebalo da se posmatraju kao metafizičke jastučići na koje su ova generička dobra ‘zabodena’. … Tek kroz praktične izbore pojedinca ova generička dobra postaju određena, stvarna i vredna” (2005: 81). I napredak i vrednost napretka su radikalno individualizovani. Realizacija njenih osnovnih ljudskih potencijala u psihološkim i materijalnim okolnostima njenog života je vredan cilj za tog pojedinca. To je cilj zbog kojeg ona ima razloga da teži. Individualizacija ljudskog napretka, umesto običnih razlika u subjektivnim ukusima ili posvećenosti, objašnjava – da ponovimo Rawlsa – „pluralnost različitih osoba” na kojoj „pravilan regulativni princip” za ljudsko društvo zavisi (1971: 29).
Peta ključna karakteristika R&DU objašnjenja ljudskog napretka je tvrdnja da je samousmeravanje esencijalni aspekt svake osnovne komponente blagostanja pojedinca. Stanje prijateljstva, kreativnog postignuća ili znanja mora proizaći iz nečijih izbora, pažnje ili napora. Sastavnice ličnog blagostanja ne mogu biti isporučene nekome. U svom kasnijem The Perfectionist Turn, R&DU kažu: „Ontološki gledano, ljudski napredak je aktivnost, aktuelnost i cilj koji se realizuje (ili funkcija koja se obavlja) kroz samousmeravano korišćenje racionalnog kapaciteta pojedinca”22 (2016: 45).
Pređimo zatim na izlaganje R&DU o tome kako se prirodno pravo na slobodu može izvesti – ili izvući – iz njihove etike ljudskog prosperiteta. R&DU tvrde da, iako bilo koji fundamentalni politički princip mora uzeti u obzir zasebnu vrednost prosperiteta svakog pojedinca, taj princip mora imati veoma drugačiji karakter od normi koje definišu i vode ljudski prosperitet pojedinca. Najjasnije, taj princip ne može uzdići prosperitet ili bilo koji aspekt prosperiteta bilo kog specifičnog pojedinca ili grupe kao krajnji cilj za sve pojedince ili udruženja. Takav princip ne sme „… strukturno pristrasiti politički/pravni poredak društva više prema nekim oblicima ljudskog prosperiteta nego drugima“ (2005: 83–4). Umesto toga, on se mora fokusirati na određeni aspekt ljudskog delanja koji „čini centralnim za bilo koji i svaki oblik ljudskog prosperiteta.“ I on mora uskladiti „[p]rimerenost individualizma i potrebu za socijalnošću,“ tj. našu „zajedničku potrebu da delujemo u mirnom i uređenom društvenom/političkom kontekstu“ (2005: 91). Kako bi naglasili razliku između principa koji čine takav normativni okvir i normi koje vode pojedince ka samoostvarenju, R&DU za prve nazivaju „metanormativnim“ principima. Takvi principi nisu moralne norme „… u smislu vođenja ka postizanju moralne izvrsnosti ili ljudskog prosperiteta“ (2005: 91).
Razmišljajući o tome šta bi mogao biti ključni, neutralni, metanormativni princip, R&DU se oslanjaju na svoju tvrdnju da je samousmerenost – koristeći terminologiju koju ja pružam – oblik, ali ne i suština ličnog prosperiteta. Dakle, pravilo koje štiti samousmerenost svakog pojedinca usmerava se na karakteristiku prisutnu u svim oblicima ljudskog prosperiteta, uzima u obzir prikladnost težnje svakog pojedinca ka ličnom blagostanju i odgovara na potrebu za neutralnim okvirom koji podržava mir i korisnu interakciju. R&DU zatim prilično brzo prelaze sa odbacivanja „narušavanja samousmerenosti“ na potvrđivanje prava na slobodu kao najosnovnijeg prirodnog prava, a zatim i na tumačenje slobode kao pitanja legitimnog posedovanja kompatibilnih sfera delovanja.
Pošto je pokretanje fizičke sile najpretnje narušavanje samousmerenosti, kao i najosnovnije, cilj pojedinačnog prava na slobodu je da zakonski zabrani takvu aktivnost u svim njenim oblicima. Pojedinačno pravo na slobodu omogućava svakoj osobi sferu slobode – „moralni prostor“ ili „moralni teritorij“ – kroz koji se samousmerene aktivnosti mogu vršiti bez invazije drugih. To se društveno prevodi u princip kompatibilne i jednake slobode za sve.
Čini se da pravo na slobodu nije pravo protiv svih ometanja samousmerenosti;23 prethodno pruža moralnu zaštitu samo protiv pokrenutih fizičkih ometanja. Ako je tako, potreban nam je odgovor na pitanje zašto naše fundamentalno prirodno pravo ne štiti nas od svih narušavanja samousmerenosti. R&DU kažu da su pokretanje sile – i, pretpostavlja se, i pretnja silom – „najpretnije“ i „najosnovnije“ narušavanja slobode. Ipak, nije jasno kako ovo ukazuje na pravo protiv kršenja slobode, a ne na šire pravo protiv kršenja samousmerenosti. Međutim, R&DU su jasni da se fundamentalno metanormativno pravo na slobodu treba razumeti kao ograničenje dopuštenog delovanja, a ne kao cilj delovanja. Kršenja slobode treba izbegavati, a ne samo minimizirati.24 Kroz svoju distinkciju između običnih etičkih normi i metanormativnih ograničenja, R&DU zadržavaju potpuno teleološki karakter svoje etičke doktrine dok, u suštini, uvode političke principe koji su deontičkog karaktera.
Naglašavanje R&DU prirodnog prava ljudi na slobodu delanja ima važne implikacije za njihov pogled na prava svojine i prirodno pravo na svojinu.
Samousmerenost se odnosi na postupke u svetu, postupke koji koriste ili uključuju materijalne stvari na nekom mestu i u neko vreme. Da bi takvi postupci pojedinaca bili samousmereni, oni moraju imati pravo korišćenja i kontrole nad onim što su stvorili i proizveli, zaštićeno od korišćenja bez njihove saglasnosti. … Ljudskom biću su potrebna prava svojine nad stvarima koje su rezultat njegovih sopstvenih procena i produktivnih napora. Ne može se reći da su izbori i procene osobe poštovani ako je materijalni izraz tih procena oduzet od te osobe.
Ovo nije argument direktno u korist bilo kojih specifičnih prava svojine za određene pojedince. Umesto toga, to je argument za uključivanje pravila u okviru „meta-normativne“ strukture koja preciziraju kako pojedinci mogu na nekonfliktne načine učiniti ekstra-lične objekte svojim, i time, promeniti ili poboljšati svoje izglede za zaštićenu samousmerenu akciju.25
Sistem pravila koji je neutralno i uredno odazivajući na važnost ljudske samousmerenosti uključivaće pravila koja se odnose na prvobitna sticanja, prenose i povraćaj nezakonito stečenih resursa. Taj sistem pravila mora imati određene karakteristike kako bi ispunio svoju funkciju; npr., prava koja proizlaze praćenjem pravila moraju biti kompatibilna.26 Ipak, R&DU poriču da filozofsko zaključivanje može identifikovati neki najbolji set pravila. Njihov stav je da postoji znatan raspon prihvatljivih setova pravila, od kojih bi bilo koji zadovoljio telos prava svojine (2005: 103). Pretpostavlja se da će bilo koji pojedinačni niz poseda koji nastane kroz izabrane postupke pojedinaca, a koji su u skladu sa utvrđenim i prihvatljivim setom pravila sticanja, biti pravedan. Dakle, R&DU podržavaju Nozickov doktrinu istorijskog prava na imovinu – mada se slažu sa Hayekom i Lomaskijem da će specifični detalji bilo kog stvarnog prihvatljivog seta pravila o pravu na imovinu u velikoj meri zavisiti od istorijske slučajnosti i konvencije. Za razliku od Nozicka, R&DU odbacuju bilo kakav Lockean uslov na osnovu toga što nijedno sticanje u skladu sa ovim pravilima o pravu na imovinu ne može oduzeti drugoj strani bilo koji resurs koji je druga strana već stekla u skladu sa tim pravilima (2005: 101). Branilac Nozickovog sličnog uslova odgovorio bi da C-ove odluke o raspodeli onoga što je pravedno stekla mogu toliko ograničiti D-ove prilike da svoje sopstveno vlasništvo nad moćima primeni na svet da D ima opravdanu žalbu protiv C, čak i ako C ne oduzima D nijedan od njegovih pravednih poseda.27
R&DU se ne pozivaju na pojam samovlasništva. Međutim, u zanimljivoj raspravi o tome kako drugi pozivaju ovaj pojam, oni istražuju da li zastupnici teze o samovlasništvu smatraju tu tezu moralno aksiomatskom ili traže dublji temelj za nju. Oni ukazuju na to koliko je uobičajeno da se kantovski zvučička propozicija da su osobe moralni ciljevi sami po sebi poziva u korist samovlasništva. Iako oni sami odbijaju da naprave ovaj filozofski potez, oni tvrde da se najbolje objašnjenje osoba kao moralnih ciljeva samih po sebi nalazi u njihovom sopstvenom individualističkom moralnom perfekcionizmu.
Lomaskijevi racionalni normi za tragatelje ličnih projekata
Schmidtzova pluralistička i indirektna konsekvencijalistička teorija pravde