Hume, Mill, Spencer, Hayek i Schmidtz mogu se svi klasifikovati kao konsekvencijalisti. Svaki od ovih teoretičara uzima neki opšti društveni ishod – najveću društvenu sreću ili obilnu uzajamnu korist (kroz kooperativnu interakciju) – kao krajnje društveno merilo. Ipak, ono što posebno ujedinjuje sve ove klasične liberalne ili libertarijanske figure jeste indirektnost njihovog konsekvencijalizma. Svaki od njih zastupa stav da se društveno dobro mora promovisati indirektno, kroz dosledno poštovanje pravila od strane ljudi koja olakšavaju i održavaju mirno suživot i dobrovoljnu kooperaciju, npr. pravila protiv krađe, protiv neispunjavanja dogovora i (opštije) protiv narušavanja sigurnosti ili slobode. Pored toga, zagovornici svakog od ovih pristupa priznaju da opšte poštovanje ovih normi zavisi od toga da agenti imaju dovoljno uzajamnog uverenja u međusobno poštovanje istih. Želim ovde da iznesem problem sa kojim se suočavaju svi ovi oblici indirektnog konsekvencijalizma, a koji Hayek čini najviše prepoznatim.
Čvrsti pristajatelji uzajamne koristi često će nailaziti na situacije u kojima se čini da će njihovo odstupanje od pravila unaprediti njihove sopstvene interese bez nanošenja štete drugima, a čvrsti pristajatelji agregatne koristi često će nailaziti na situacije u kojima se čini da će njihovo odstupanje od pravila unaprediti agregatnu korist. U tim prilikama, i radi veće uzajamne ili agregatne koristi, ovi pojedinci mogu biti navedeni da prekrše norme koje, kao indirektni konsekvencijalisti, oni proglašavaju. Štaviše, sumnja drugih da bi takva odstupanja mogla da se dogode podgrvaće njihove sopstvene razloge za poštovanje relevantnih normi; a opet, prepoznavanje drugih ove činjenice zauzvrat ih čini sklonijim odstupanju od tih normi. Kako se perspektive opšteg poštovanja normi, a samim tim i perspektiva željenog ishoda tog poštovanja, povlače, pojedinci imaju sve manje i manje razloga da postupaju u skladu sa pravilima koja favorizuju indirektni konsekvencijalisti. Na kraju krajeva, indirektni konsekvencijalisti negiraju obožavanje pravila, tj. poštovanje pravila samo zbog njih samih, nezavisno od doprinosa koji usklađeno delovanje daje nekom krajnjem željenom ishodu.
Pretpostavljam da će dovoljno uzajamnog uverenja u uzajamno poštovanje postojati samo ako agenti vide jedni druge kao agente koji su skloni (i imaju razlog da budu skloni) pridržavanju tih normi zbog njih samih. Da bi se ostvarile favoređene posledice opšteg poštovanja ovih normi, ljudi moraju, barem u određenoj meri, smatrati da ove norme imaju moralnu snagu koja sama po sebi pruža razlog za njihovo poštivanje. Takvo verovanje u norme je neophodan nekonsekvencijalistički katalizator da poštovanje tih normi bude dovoljno strogo da donese koristi na osnovu kojih indirektni konsekvencijalisti pokušavaju da opravdaju te norme. Nepokolebljivo poštovanje slobode, tvrdi Hayek, jeste politika koja najviše olakšava kooperaciju u uzajamnu korist; ali naše poštovanje slobode biće dovoljno nepokolebljivo samo „ako se tretira kao vrhovni princip” (1973: 57). Opšte poštovanje pravila ispravnog ponašanja – kroz koja je konstituisana sloboda svakog pojedinca – je višestruki sredstvo koje olakšava svakom pojedincu ostvarivanje njegovih ciljeva. Ali, tvrdi Hayek, ovo višestruko sredstvo će dostići i služiti tim ciljevima „samo ako [ta pravila ispravnog ponašanja] ne budu tretirana kao sredstva već kao krajnje vrednosti, zapravo kao jedine vrednosti zajedničke svima i različite od pojedinačnih ciljeva pojedinaca” (1976: 17).
Drugi put do sigurnosne mreže
Ovo bi moglo biti dobro mesto da se spomene drugi put do sigurnosne mreže – onaj koji se ne zasniva na zahtevu kakav se nalazi kod Lomaskija, da pojedinci imaju osnovno pravo na neki minimalni nivo pomoći. Teorija libertarijanskih prava počinje moralno pluralističkom premisom da je blagostanje ili prosperitet svake osobe krajnja vrednost – cilj kojem taj pojedinac s pravom teži da promoviše. Poštovanje prava drugih počiva na: (i) prepoznavanju drugih kao bića od kojih svako ima sopstvene racionalne ciljeve; i (ii) prepoznavanju da ta prava imaju oblik ograničenja protiv tretiranja drugih kao da nemaju sopstvene krajnje ciljeve, već da postoje samo kao sredstvo za sopstvene ciljeve. Međutim, pozadinska potvrda vrednosti života i blagostanja svakog pojedinca isključuje pripisivanje svakom pojedincu prirodne obaveze da jednostavno umre ili pati od teških nevolja umesto da se angažuje u onome što bi u drugim okolnostima predstavljalo manju povredu tuđih prava. Oni koji (bez značajne krivice) nalaze u teškim nevoljama i kojima je potrebno da koriste ili potroše neki resurs kako bi izbegli smrt ili teške nevolje – čija bi upotreba ili potrošnja inače predstavljala povredu tuđeg prava svojine – nisu obavezni da odustanu od te upotrebe ili potrošnje. Ako A treba da zgrabi pitu od jabuka koja se hladi na B-ovoj prozorskoj daskici kako bi izbegao izgladnjivanje i nije značajno kriv za to što je u takvim teškim nevoljama, A je moralno slobodan da to učini. Ovo je skromniji zahtev od onog da oni u teškim nevoljama imaju pravo da koriste ili potroše ono što im je potrebno kako bi izbegli smrt ili teške nevolje. Jer iz činjenice da je A moralno slobodan da zgrabi pitu od jabuka koja se hladi na B-ovoj prozorskoj daskici kako bi izbegao izgladnjivanje ne proizilazi da je B dužan da obezbedi pitu A.
Međutim, postojanje ove moralne slobode ugrožava živote, projekte i društveni poredak koji je suštinski izgrađen na dobro utemeljenim i sigurnim pravima svojine. To nosi rizik nepredvidljivog konflikta između onih koji su slobodni da zaplene ono što je inače tuđe vlasništvo i nosilaca tih resursa koji su slobodni da se tome odupru. Društveni uslovi za mirnu i kooperativnu interakciju su ugroženi. Najprirodnije rešenje za ovu pretnju je da oni koji to mogu priuštiti doprinose „fondu za teške nevolje“ koji omogućava neophodne resurse onima u teškim okolnostima (koje nisu u suštini njihove sopstvene krivice). Van izolovanih hitnih slučajeva – npr. planinaru koji mora da upadne u planinsku kolibu kako bi pobegao od iznenadne snežne oluje – postojanje takve institucije održava puna, neograničena prava ljudi na svu imovinu u koju oni ne doprinose tom fondu. Uz postojanje fonda, niko u teškim nevoljama ne može da potražuje moralnu slobodu da zapleni dobra koja nisu doprinela fondu. Stoga bi se činilo da je u moralnom i praktičnom interesu svih onih čija imovina može biti dopušteno zaplenjena od strane pojedinaca u teškim nevoljama da doprinose ovom fondu. Međutim, može doći do problema u motivisanju dobrovoljnih doprinosa „fondu za teške nevolje“ jer pojedinci mogu uzdržati svoje doprinose u nadi da će se besplatno oslanjati na doprinose drugih. To pokreće pitanja o mogućoj potrebi za prisilnim finansiranjem javnih dobara – tema koja se uzima u obzir ka kraju prvog dela Poglavlja 5.
Šmidtcova pluralistička i indirektno konsekvencijalistička teorija pravde