Zahvalnice
Želim da zahvalim Meri Siridž, Dag Den Jajlu, Dagu Raselmu, Dejvidu Šmidcu i Hilelu Stajneru na njihovim veoma korisnim povratnim informacijama o delovima ove knjige, Džordžu Ouversu na njegovim odličnim uredničkim predlozima i Ijanu Tatlu na njegovom pedantnom lektorskom radu. Takođe zahvaljujem Liberty Fund-u i Marfijevom institutu za političku ekonomiju na njihovoj velikodušnoj podršci.
Posveta
Jošu i Sari, Rebeki i Jonu, i Rouz
1. Uvod
Ova knjiga govori o stavu unutar političke filozofije poznatom kao libertarijanizam. Preciznije, ona se fokusira na ključne filozofske teme i argumente koji su ponuđeni u ime libertarijanizma. Ovaj uvod počinjem objašnjenjem šta je politički libertarijanizam. Zatim ukratko opisujem centralne teme i argumente libertarijanističke teorije koji su razvijeni u ovoj knjizi, i gde se te teme i argumenti nalaze i u kom obliku.
Libertarijanizam je zastupanje individualne slobode kao fundamentalne političke norme. Sloboda pojedinca se shvata kao to da taj pojedinac ne bude podložan ometanju od strane drugih agenata u onome što smatra prikladnim sa svojom ličnom osobom i legitimnom imovinom. Vaša sloboda je narušena kada vas, udarcem u nos, sprečavam da koristite svoje lice onako kako želite. Vaša sloboda nije narušena kada izbegnem udarac koji mi upućujete, a koji bi inače pomerio moj nos; jer moj nos nije deo vaše osobe ili vaše legitimne imovine. Libertarijanizam – naročito u svojim ekstremnijim oblicima – tvrdi da je poštovanje tuđe slobode osnovni moralni zahtev koji svaki pojedinac može postaviti svim drugim pojedincima i grupama. Nešto preciznije, svaki pojedinac koji sama ne krši princip da se sloboda mora poštovati, može zahtevati poštovanje svoje slobode od svih drugih pojedinaca i grupa. U ime slobode tako shvaćene, svaki pojedinac koji poštuje slobodu drugih može zahtevati da ne bude ubijen, porobljen, oslepljen, napadnut, opljačkan ili izložen iznudi kroz pretnju ubistvom, porobljavanjem, oslepljivanjem, napadom ili pljačkom. Zahtev da pojedinci ne budu izloženi takvom moralno kriminalnom tretmanu je toliko strog da je prinuda dopustiva ako (ali samo ako) blokira ili poništava efekte takvih kršenja slobode.
Libertarijanci, kao što ćemo videti, se razlikuju u pogledu opravdanja ovog moralnog zahteva da se sloboda svakog pojedinca poštuje. I mogu se razlikovati u pogledu preciznih implikacija ovog zahteva. Međutim, libertarijanci su ujedinjeni u stavu da su kršenja slobode pojedinaca koji poštuju slobodu moralno kriminalna, bilo da ih sprovode pojedinačni razbojnici ili agenti ili visoki zvaničnici političkih ili pravnih institucija. Kao što je Džon Lok naveo u svom Drugom traktatu o vladi, „Povreda i zločin su isti, bilo da ih je počinio onaj ko nosi krunu ili neki sitni zločinac. Titula počinioca i broj njegovih sledbenika ne prave razliku u prestupu, osim ako ne služe da ga pogoršaju“ (1980 [1689]: §176). Ne postoje posebni „razlozi države“ koji bi omogućili onome ko nosi krunu, predsedničku pečat ili policijsku značku da tretira bilo kog pojedinca na načine koji bi se prepoznali kao kriminalno ubistvo, otmica, napad, krađa ili iznuda, kada bi ih sproveo neki neautorizovani nasilnik.
Isključivanje „državnih razloga” znači da državni čin mora biti opravdan običnim normama moralnosti – normama po kojima procenjujemo da li je postupanje jednog pojedinca prema drugom moralno dopušteno ili nedopušteno. Državni akteri nemaju moralne privilegije. Prema libertarianima, barem kao prvobitnoj proceni, obične norme moralnosti zahtevaju da se štetna sila ili pretnja takvom silom koristi protiv pojedinaca samo radi odbrane, ili radi naplate naknade štete, ili radi kažnjavanja inicirane sile ili pretnje silom, ili radi sprovođenja dobrovoljnih ugovora. Stoga se i državna upotreba sile i pretnja silom moraju ograničiti na funkcije odbrane, naknade štete, kažnjavanja i sprovođenja ugovora. Libertarijanci zastupaju stav da je sprovođenje okvira unutar kojeg su pojedinci sigurni u svojoj imovini, posedima i ugovornim aranžmanima ključni uslov za nastanak mirnog, tolerantnog, pluralističkog i prospernog društvenog i ekonomskog poretka. Radno ograničenje državnog delovanja je ključ za cvetajuće kooperativno društvo.
Hardcore libertarijanizam odbacuje sve države šire od minimalne države ili države noćnog čuvara koja koristi prisilu isključivo radi zaštite individualne slobode. Hardcore anarhistički libertarijanizam odbacuje čak i minimalnu državu na osnovu toga što, da bi bila država, ona mora koristiti prisilu protiv pojedinaca koji poštuju slobodu. Blaže verzije libertarijanizma prihvataju marginalna proširenja u dozvoljenim prisilnim državnim radnjama. Takvo skromno proširenje obima prihvatljivih prisilnih mera može biti opravdano proširenjem opsega prinudnih moralnih zahteva koje pojedinci imaju prema svojim sadržanima; na primer, zahtevi za pomoć kada se nađu u teškoj situaciji. Ili takvo proširenje može biti zasnovano na stavu da se manja kršenja slobode mogu opravdati ako su ta kršenja neophodna za ispunjavanje nekog vitalno važnog društvenog uslova; na primer, očuvanje društvenog mira ili održavanje institucija sposobnih da zaštite pojedince od velikih kršenja njihove slobode. Kako libertarijanizam postaje blaži i kako mala država zamenjuje anarhiju ili minimalnu državu kao predmet ideološkog zagovaranja, libertarijanizam prelazi u klasični liberalizam.
Klasični liberali zastupaju stav da je poštovanje individualne slobode barem primarna politička norma. Štaviše, klasični liberalizam ostaje ujedinjen sa libertarijanizmom u svom insistiranju na tome da su država i njeni zvaničnici podložni istim fundamentalnim moralnim ograničenjima koja se primenjuju na pojedince u celini. Klasični liberali se pridružuju libertarijanima u njihovoj spremnosti da priznaju da su većina svetskih istorijskih državnika u ljudskoj istoriji bili lopovi i ubice u velikom obimu. Opštije gledano, libertarijani i klasični liberali su veoma sumnjičavi prema bilo kom predlogu za povećanje prisilne moći države — a time i smanjenje obima dobrovoljnih akcija i saradnje — bez obzira na koji izgovor se nudi za to uvećanje. Oni su ujedinjeni u svom trostrukom protivljenju državnom mešanju u ličnu slobodu i u ekonomsku slobodu, kao i protiv svake državne upotrebe vojne sile koja nije opravdana kao strogo neophodna za odbranu slobode njenih građana. [1]
Opšta libertarijanska (i klasično liberalna) perspektiva uključuje normativne obaveze koje se tiču odvojene moralne važnosti svakog pojedinca i načina na koji je poštovanje individualne slobode odgovarajući odgovor na važnost i vrednost svakog pojedinca, što podržava tvrdnje o prirodi i osnovama kooperativnog društvenog i ekonomskog poretka, kao i mnoštvo direktnijih empirijskih tvrdnji o, na primer, sistematskim koristima režima privatnog vlasništva i dobrovoljnih ugovora; kapacitetu slobodnih pojedinaca i udruženja da pronađu nenasilna rešenja za mnoge probleme sa kojima se suočavaju [2]; kapacitetu političkih preduzetnika da koriste bilo koji privlačan cilj kao sredstvo za sopstvenu korist – često na štetu onih kojima se pretenduju da služe; i opasnostima državne moći, bilo da je u rukama posvećenih sluga posebnih interesa ili (još gore) iskrenih vizionara. Libertarijanci spajaju svoje najosnovnije moralne i društveno-teorijske tvrdnje sa još specifičnijim empirijskim i istorijskim sporovima o, na primer, korisnim efektima industrijske revolucije i širenju međunarodne slobodne trgovine, suštinskoj ulozi vladinih akcija u izazivanju ili održavanju različitih društvenih zla kao što su rasna segregacija i ekonomski dislokacije, i generalno kontraproduktivnim i štetnim efektima politika i pokreta koji teže da ljude učine pod starateljstvom države. Međutim, ove vrste empirijskih i istorijskih sporova su izvan okvira ove knjige, koja se koncentriše na ključne filozofske teme i argumente koji podržavaju libertarijanizam.
Postoje dve glavne filozofske teme koje se bore za prevlast unutar libertarijanske doktrine. Tu je tema prirodnih prava, prema kojoj nam određene duboke istine o ljudskim bićima i njihovoj potencijalnoj interakciji omogućavaju da zaključimo da svaka osoba ima određena osnovna („prirodna“) moralna prava koja moraju poštovati sve druge osobe, grupe i institucije. Smatra se da poštovanje ovih prava predvidivo vodi ka uzajamno korisnom društvenom i ekonomskom poretku. Međutim, zastupnici teme prirodnih prava te uzajamno korisne ishode vide kao normativni „šlag na torti“. Oni su razlozi da budemo zadovoljni što se prava ljudi poštuju; ali fundamentalni razlog za poštovanje prava ljudi je taj što je takvo poštovanje moralno zahtevano moralnim statusom osoba kao nosilaca tih prava. Nasuprot tome, tu je tema saradnje radi uzajamne koristi, prema kojoj opšta usklađenost sa određenim principima pravde rađa kooperativni društveni i ekonomski poredak koji je koristan svim njegovim članovima. Taj uzajamno koristan ishod je društveni cilj — sam normativni kolač — koji nas poziva da se pridržavamo tih principa pravde koji podstiču saradnju. Ipak, ova dva pristupa jedva su brodovi koji prolaze u noći. Jer ograničenja našeg ponašanja koja nas pristup uzajamne koristi poziva da usvojimo su ista ograničenja koja podržava pristup prirodnih prava, odnosno, ograničenja protiv ometanja tuđih života, sloboda i legitimno stečenih imetaka i ugovornih prava. [3]
Ipak, ne sve libertarijansko teorisanje pridaje eksplicitno primarno mesto prirodnim pravima ili saradnji radi uzajamne koristi. Zaista, gotovo da nema granica moralnim perspektivama na kojima je neko pokušao da utemelji libertarijanske političke zaključke. [4] Treći mogući pristup koji zaslužuje pomen je oblik utilitarianizma koji tvrdi da se najveća sreća mora težiti indirektno kroz nepokolebljivo pridržavanje određenih ograničavajućih moralnih normi – kako se ispostavilo, gotovo istih ograničavajućih normi koje slave pristupi prirodnih prava i uzajamne koristi. Utilitarianizam kao takav tvrdi da je krajnji standard za procenu društvenog stanja stepen u kojem ukupna sreća koja postoji u tom stanju premašuje ukupnu nesreću. Društveno stanje S1 rangira se više od društvenog stanja S2 ako i samo ako agregatna sreća u S1 više premašuje agregatnu nesreću nego što agregatna sreća premašuje agregatnu nesreću ili loše stanje u S2. Bez daljeg usavršavanja, takav utilitarianizam zahteva akcije i politike koje povećavaju agregatnu sreću čak i kada te akcije i politike prisilno nameću žrtve određenim, mirnim i neuvredljivim pojedincima. Pojedinac treba da se odrekne ili bude lišen svog života, slobode ili imovine kad god je to zaista društveno korisno. Savesni državnici uvek moraju biti na oprezu zbog prilika da razbiju nekoliko jaja kako bi napravili bolji društveni omlet. Takav neobrađen, direktan utilitarianizam je duboko antitezičan duhu i tvrdnjama libertarijanizma.
Ipak, važni utilitarianistički teoretičari su tvrdili da razumna forma utilitarianizma vidi ključ za promociju opšte ljudske sreće u nepokolebljivom uzajamnom pridržavanju normi koje štite individualnu slobodu – ili, šire gledano, štite život, slobodu, imovinu i ugovor. Takvi oblici indirektnog utilitarianizma često prelaze u verzije perspektive uzajamne koristi jer se smatra da je zaštita slobode svakog pojedinca suštinska za promociju najveće agregatne neto sreće. Jer, zaštita slobode svakog pojedinca uzima se kao način da se osigura prilika svakom pojedincu da unapredi sopstveno dobro na načine koji ne umanjuju priliku bilo kom drugom pojedincu da unapredi svoje dobro. Ključna karakteristika takvih libertarijanizmu pristajlih, indirektnih oblika utilitarianizma je to što krajnji standard „najveće sreće“ ustupa mesto dok norme koje su veoma slične onima koje zagovaraju teoretičari prirodnih prava ili uzajamne koristi dominiraju moralnom prvom linijom.
Ove tri filozofske teme su ispitane i razvijene u naredna tri poglavlja, kao i u bonus online poglavlju ove knjige. U poglavlju 2, „Filozofske preteče“, detaljnije razrađujem ove teme istorijski pružajući prikaze Doktrine prirodnih prava Johna Lockea, Humeovog prikaza principa pravde kao normi koje olakšavaju saradnju radi uzajamne koristi, Millove tvrdnje da se put do najveće sreće sastoji u principovitom poštovanju individualne sigurnosti i slobode, i Spercerove paralelne, ali šire i potpuno libertarijanske tvrdnje da postizanje najveće sreće zahteva zamenu težnje ka korisnosti strogim poštovanjem prava koja proizlaze iz principa jednake slobode. Poglavlje 3, „Libertarijanske osnove“, i Poglavlje 4, „Ekonomska pravda i prava na imovinu“, istražuju ključne tvrdnje dva teoretičara iz kasnijih decenija dvadesetog veka koji su najvažniji za libertarijansku doktrinu, Roberta Nozicka i F. A. Hayeka. Poglavlje 3 pruža prikaz Nozickove artikulacije i odbrane Lockeovske teme prirodnih prava u Anarchy, State, and Utopia, Hayekove Millovske indirektne utilitarianističke odbrane slobode u njegovoj The Constitution of Liberty, i Hayekovog više Humeovskog fokusa na pravdu normi koje olakšavaju saradnju radi uzajamne koristi u njegovoj Law, Legislation, and Liberty. Poglavlje 4 pruža prikaz Nozickovog istorijskog koncepta pravde zasnovanog na pravu na posedovanje i njegovu kritiku standardnih doktrina distributivne pravde, kao i Hayekovu kritiku „društvene pravde“ i njegove argumente u korist ekonomskog poretka slobodnog tržišta.
Dodatno onlajn poglavlje, „Dalji filozofski putevi ka libertarijanizmu“, – koje je dostupno na Polity veb-sajtu na http://politybooks.com/mack-online- chapter/ – ispituje Hilelov Stajnerov razvoj i odbranu „levo-libertarijanske“ doktrine koja na značajne načine nastavlja rad Herberta Spensera Social Statics, Loren Lomaski Persons, Rights, and the Moral Community, koja nudi Humeovsko-kontraktarijansku odbranu osnovnih moralnih prava; odbranu Daglasa Rasmusena i Daglasa Den Juila libertarijanskih političkih zaključaka na osnovu njihovog neo-aristotelovskog objašnjenja prirode i vrednosti ljudskog napretka; i David Šmidca sofisticiranu indirektnu utilitarnističku doktrinu orijentisanu ka libertarijanizmu. Na kraju, Poglavlje 5, „Prigovori: Unutrašnji i spoljašnji“, počinje unutrašnjom debatovom između anarhističkih libertarijanaca, libertarijanaca koji brane minimalnu državu koja se odriče oporezivanja, i libertarijanaca koji dozvoljavaju oporezivanje kako bi se finansirale aktivnosti koje štite prava. Ovo poglavlje se zatim okreće tri od bezbrojnih kritika protivnika libertarijanaca. Pružam objašnjenja i procene Džona Rolsa kritike Nozikove libertarijanističke teorije, prigovora Lijama Marfija i Tomasa Nagela na karakteristično pozivanje libertarijanizma na pre-institucionalna moralna prava, i napore G. A. Koena da prikaže privlačnost i izvodljivost egalitarističkog i (barem po duhu) antikapitalističkog ekonomskog poretka.
Kroz ovu knjigu, nastojim da ponudim kritičke, ali suosjećajne prikaze centralnih filozofskih argumenata koji se nude u podršku libertarijanskim (ili skoro-libertarijanskim) zaključcima i da diskutujem o važnim filozofskim kritikama libertarijanskih teza na načine koji dodatno osvetljavaju libertarijansko stajalište. Moj cilj je da unapredim razumevanje čitalaoca ovih tema unutar libertarijanskog teorisanja. Iako nisam bio povučen u citiranju velikog broja sopstvenih filozofskih eseja, nisam iskoristio pisanje ove knjige kao priliku za sistematsko izlaganje svog najboljeg argumenta za libertarijanske zaključke – uključujući i moje sopstvene stavove o tome koliko direktno se teorijski zaključci unutar političke filozofije mogu prevesti u razumna predloga za promene u našem složenom i zamršenom svetu.
Napomene
- Stav na koji se ova knjiga fokusira često je pogrešno označen kao „desno-libertarijanizam“. Ova oznaka ignoriše radikalni antistatizam ovog stava, uključujući njegovo odbacivanje državnog prinudnog moralizma i paternalizma, prisilnih državnih akcija u ime posebnih interesa, kao i državnog diplomatskog i vojnog avanturizma.
- Ova rešenja nisu ograničena na standardno privatno vlasništvo ili institucije koje maksimizuju profit. O dobrovoljnim udruženjima za uzajamnu pomoć, pogledajte Beito (2000). O dobrovoljnim aranžmanima zajedničke imovine, pogledajte Ostrom (1990).
- Neke verzije pristupa uzajamnoj koristi formulisane su u „kontraktarijanskoj“ terminologiji. Za libertarijansku verziju takvog pristupa, pogledajte Narveson (1988: 2017). Druge verzije pristupa uzajamnoj koristi formulisane su u terminologiji „javnog razuma“. Za verziju takvog pristupa orijentisanu ka klasičnom liberalizmu, pogledajte Gaus (2012). Takođe pogledajte Vallier (2017).
- Na primer, individualistički anarhist Bendžamin Taker branio je vrstu libertarijanizma na osnovu Stirnerovskog egoizma (Tucker 1972), dok je britanski idealista Bernard Bosanquet branio vrstu libertarijanizma na osnovu svog metafizičkog socijalizma (Bosanquet 2001).