Neizbežna – i veoma inteligentna – pitanja koja su se pojavila kao odgovor na moju poslednju knjigu „Everyday Anarchy“ uglavnom su bila usredsređena na pitanje kako bi društvo bez države moglo da se samoorganizuje u praktičnom smislu.

Naravno, ovakve vrste pitanja predstavljaju fascinantnu i beskrajnu vrstu intelektualnog uživanja. Baš kao što je Alisa razmišljala dok je padala u rupu na početku čuvene knjige Luisa Kerola, i mi intelektualci smo u iskušenju da dizajniramo budućnost do poslednjeg detalja. Trudimo se da odgovorimo na svaki zamislivi prigovor još jednim esejem o tome kako se putevi mogu izgraditi u odsustvu vlade, ili kako međunarodni ugovori mogu funkcionisati u odsustvu sudova, ili kako se deca mogu zaštititi u odsustvu policije, ili kako se nacionalna odbrana može osigurati u odsustvu državne vojske, i kako siromašni mogu dobiti obrazovanje u odsustvu javnih škola, i kako će i zašto lekari pomagati siromašnim bolesnicima bez prisile, i tako dalje.

Uvek sam tvrdio da ovi odgovori – iako intelektualno stimulativni i prijatni za raspravu – nikada neće ubediti one koji žele da izbegnu moralnost i praktičnost nenasilnih rešenja za probleme društvene organizacije.

Na primer, u mojoj poslednjoj knjizi, kao i u nedavnom videu, pružio sam dokaz za anarhiju, koji se oslanjao na stvarnost neugovornih odnosa grupa sa posebnim interesima sa političarima na usponu. Veliki broj ljudi mi je pisao u znak odgovora, govoreći ili da takvi odnosi sa posebnim interesima ne postoje – što je sigurno smešna tvrdnja, s obzirom na više od 30.000 lobista registrovanih samo u Vašingtonu, DC – ili da ako želim anarhiju, a demokratija je veliki dokaz praktične funkcionalnosti anarhije, onda bih sigurno trebalo da budem zadovoljan demokratijom!

Čini se da nema kraja glupim izjavama koje mogu izgovoriti oni koji se plaše istine. Istina, kao što je Sokrat dao svoj život da pokaže, ostaje veoma pretnja utemeljenim interesima i ima veoma ličan i nestabilan uticaj na naše neposredne odnose.

U stvarnosti, nije toliko društvo bez države ono čega se plašimo, već društvo bez porodice i prijatelja u kojem se nežno ljuljamo, grleći naše beskorisne istine uz grudi; usamljeni, izopšteni, sami, odbaceni, prezreni, ismejani. Istina je pustinjsko ostrvo, plašimo se, i stoga se mi, kao evolutivno društvene životinje, pridružujemo našim korumpiranim krugovima u ismevanju i napadima na istinu, i gnevimo se na one koji govore istinu, jer otkrivaju korupciju koja je ranije bila vidljiva samo nesvesno – što znači, u velikoj meri, nevidljivo.

Važno je odmah razumeti da će ova knjiga sadržati istine koje će vam verovatno biti veoma preteće – i sigurno onima oko vas. Svet, posmatran filozofski, ostaje niz robovaskih kampova, gde građani – poreska stoka – rade pod okovima iluzije u službi svojih gospodara. Kao što sam govorio u svojoj knjizi, „Real-Time Relationships“, grabez vladara opstaje zahvaljujući horizontalnim napadima robova. Pošto se međusobno divljamo, ostajemo pod vladavinom divljaka.

Stoga, možete primetiti da dok čitate ovu knjigu, osećate rastuću frustraciju i iritaciju njenim sadržajem – a možda i prema meni, ako je iskustvo bilo kakav vodič.

Svakako saosećam sa ovim emocijama i zaista razumem njihov uzrok, ali bih vas snažno poželeo da se uzdržite od slanja besnih imejlova – zbog vas, a ne zbog mene. Kao što znate, veoma je nepravedno napadati nekoga ko govori istinu zbog nelagodnosti koju on uzrokuje.

Nije moja krivica što su te lagali celog života.

Štaviše, laži postoje bez obzira na to da li čujete istinu – od mene ili od bilo koga drugog.