Često me pitaju zašto bi iko uopšte trebalo da se interesuje za anarhizam, kada praktično nema šanse da društvo bez države ikada nastane tokom našeg veka, ili uopšte u predvidivoj budućnosti.

Ovo je veoma zanimljivo pitanje, i u određenoj meri uključuje veoma ličan odgovor, pa se nadam da ćete mi oprostiti ako izostavim poneki silogizam ili dva i govorim direktno iz srca.

BUDUĆNOST

Priča o napretku ljudske morala skoro je u potpunosti ispunjena ljudima koji nisu doživeli svet kakav su u svojim mislima voleli. Oni kojima se ideja o razdvajanju crkve i države pojavila kao slaba, bleda iskra nad gorućim horizontom verskih ratova, nisu doživeli da te dve kurve budu razdvojene snagom filozofije.

Oni koji su prvi sanjali o svetu bez ropstva živeli su samo da bi videli kako se ropstvo povećava i pogoršava, a ne kako se smanjuje i urušava.

Oni koji su sanjali o razumu, dokazima i nauci u kasnom srednjem veku videli su kako njihovi snovi nestaju u beskrajnim plamenovima – a, previše često, i njih same, pod gorućim milostima hrišćanskog „spasenja.“

Oni koji sanjaju o mirnoj debati umesto o bljeskanju mačeva okusuju gorčine čuvene otrovne biljke, a ne slatki nektar pobede.

Neizbežna je posledica inercije i korupcije to što oni koji sanjaju o boljem svetu skoro uvek umiru pre nego što ti snovi postanu stvarnost. Ukorenjena i pompadozna samoispravnost zla i eksploatacije uvek nastupa da diskredituje bilo kakav napad svim resursima koje je ukrala. Ugrađena korupcija postojećih porodičnih, profesionalnih, ekonomskih i političkih odnosa je snažna Hidra koju hiljadu ljudi sa hiljadu mačeva ne mogu oboriti u jednoj generaciji.

Međutim, mogli biste reći, čak i ako je ovo istina, koji oblik altruističnog ludila bi mogao da nas obuzme do te mere da smo voljni da žrtvujemo toliko komfora u ovom svetu kako bismo osigurali bolji za ljude koje nikada nećemo upoznati? Zašto bi me bilo briga za ljude koji žive 200 godina od sada, i za njihovo mišljenje o meni, i za one koji se bore pored mene u ratu čiji je plen namenjen samo onima koji se još nisu rodili? Čak i ako nam zahvaljuju i podižu statue u naše ime, kakvu korist to može imati za nas sada? Zašto bismo odustajali od svih životnih olakšica slepe konformnosti i odbijali da se predamo beskrajnom zamahu kulturnog strujanja, ne dobijajući ljubav i mir u sadašnjosti, već samo namerno nerazumevanje i zlonamernu klevetu?

Možda među nama ima onih koji su motivisani pretežno ljubavlju prema budućnosti u kojoj nikada neće boraviti. Možda među nama ima onih koji su voljni da sede u mraku i pričaju priče o zelenim poljima svojim sužama u tamnicama, kako bi deca naše dece, čiji je porodični koren održan svetlim pričama o slobodnom svetu izvan njihovih zidova, mogla da izađe iz ruševina svojih propadajućih zatvora na sunčevu svetlost koja je zamišljana i predviđana, iako nije viđena, decenijama.

I će to biti naš svet, ovaj svet budućnosti, po kojem nikada nećemo koračati. Zla i sitničavost sveta koji jeste otpali će od naših uzlaznih ideala, poput nepotrebnih potisnika rakete koja probija stratosferu i lansira se ka zvezdama. Vrata ovog sveta lepote, izobilja, velikodušnosti, mira i dobrote može otvoriti samo ključ filozofije, mudrosti. Lično smatram najvećom mogućom čašću što učestvujem u oblikovanju ovog zlatnog ključa. Ja sam svojevrsni nepokolebljivi ratnik, daleko više kod kuće u ovim vremenima rata, u ratu za budućnost, nego što bih, mislim, bio u ovom svetu budućnosti, gde su svi veliki neprijatelji i zla stavljeni do odmora. Prirodni ratnik može se radovati što je rođen u vremenu rata – ja sam upravo takav rođeni borac, i osećam ogromnu ponos i zadovoljstvo u suočavanju i pokušaju ovladavanja ugrađenim zlima i lažima ljudskog uma. Ispostavilo se da je veličina moje duše direktno proporcionalna veličini mojih neprijatelja, neprijatelja mudrosti i vrlina. U ovo vreme, gde je istraživanje ovog sveta uglavnom prestalo, ali istraživanje drugih svetova tek treba da počne, moja nemirna, borbena i istraživačka priroda pronalazi svoj pravi prirodni dom i najveću moguću svrhu u mentalnoj borbi sa nevidljivim demonima.

Stoga, mogu iskreno reći da ne mogu zamisliti da bih želeo da se rodim ili živim u bilo kom drugom vremenu.

Ovaj novi univerzum trenutne komunikacije je moj prirodni element, a beskrajni potencijal ovih neistraženih zemalja misli, osećanja, snova i uvida dao je mojoj duši obim da se proširi na način koji sam nikada nisam smatrao mogućim. Nadam se da sam nešto veći od veličine svojih neprijatelja; i sigurno daleko manji od obima sveta koji istražujem.

Za mene, stoga, male koristi društvene konformnosti postaju beznačajne pored slave predvođenja ove vrste bitke, uzbuđenja u razmišljanju o novim vezama, uzbuđenja u osvetljavanju sopstvenog uma i pomaganju u osvetljavanju umova drugih. Osetiti moć značajne evolucije u toku samo nekoliko godina, unutar sopstvenog uma, unutar sopstvene duše, unutar sopstvenog života, za mene je zastrašujući i neviđen dar, zbog kojeg bih živeo hiljadu godina društvenog nelagodnosti samo da bih ga postigao.

Takođe sam oštro svestan realnosti da bih, da sam rođen i živeo u drugom vremenu – kasnijem vremenu, ili ranijem – pedalirao bicikl sa pokidanim lancem, ako me razumete.

Moć razgovora koji sam pokrenuo i u koji sam uključen je ono što mom umu daje oslonac, povezuje ga i angažuje u stvarnom svetu; to je ona druga štap koji donosi novu vatru.

Stoga je za mene neprocenjiva privilegija da radim ono što radim, tamo gde jesam, u ovom trenutku istorije. Ja sam čovek koji je uzbuđen navigacijom, a ne istovarom tereta. Živim da bih istraživao, a ne da bih se naseljavao i učvršćivao. Živim za borbu, a ne za administraciju.

Potpuno shvatam da moje radosti nisu svima radosti. Ako slučajno nemate moju specifičnu fiksaciju za beskrajnu borbu apstraktnih bitaka, zašto bi vas uopšte zanimalo istraživanje i razumevanje karakteristika zemlje u koju nikada nećete zakoračiti?

ANARCHIJA I ODNOSI

Unutar naših umova, zbog naših ličnih istorija, postoji – da ne bismo tražili bolju frazu – neka vrsta „mrtve zone“, koja je crno i slomljeno ožiljno tkivo beskrajnih diktatorskih zapovesti kojima smo bili izloženi kao deca.

Ove zapovesti su možda postojale u vašem sopstvenom domu, ali bez sumnje je to upravo ono čemu ste bili izloženi u školi. Kada ste bili malo dete, otvarajući i istražujući sopstveni um i novi svet ispred sebe, vaši učitelji – a preko njih i vaši roditelji – nikada vas nisu pitali šta najviše želite da učite i istražujete.

Umesto toga, bio si uguran u malom radnom stolu, u tesnom, kutijom sličnoj nizu sa drugom decom, dok je nastavnik grebao škripavim kredom po staroj školskoj tabli. Tvoja individualnost nije bila poštovana niti istraživana; prirodni i specifični pravac tvog uma nije bio iskorišćen niti proširen; tvoji latentni talenti i sposobnosti nisu bili izazvani i prikazani u punom, veličanstvenom sjaju.

Ovo je bio diktatorski, gotovo potpuno jednostrani „odnos“ – i taj „odnos“ se pojavljivao u školi, u crkvi, a vrlo verovatno i kod kuće. Koga je zaista bilo briga šta ti misliš? Koga je zaista bilo briga šta ti preferiraš da radiš? Zar nisi, generalno gledano, kod kuće, u školi i u crkvi, tretirana kao generalno neposlušna i uglavnom nezgrapna vrsta ljubimca? Da li su ljudi razgovarali sa tobom, postavljali ti pitanja, sedali pored tebe i otvarali te ka tebi samoj – ili su te samo hranili, oblačili, prali i vodili? Da li je tvoje detinjstvo bilo manje-više beskonačna serija malih zapovesti i „sugestija“ – odloži to, pokupi ono, ne idi tamo, idi ovde, deli, budi ljubazan, ne podiži glas, idi i pročitaj knjigu, ugasi to, operi zube, završi domaći, ne koristi te reči, koristi ove reči, prestani sa glumljenjem, smiri se, idi u krevet, probudi se – sve te sitne i iritantne zapovesti kružile su tvoje detinjstvo poput beskrajnog oblaka malih komaraca, koje nikada ne možeš oterati, koje nikada nisu siti i od kojih nikada ne možeš pobeci.

Pred potrebama i preferencijama drugih – naročito onih koji imaju autoritet – ne vraćamo li se na neku vrstu praznog, dosadnog i ogorčenog konformizma? Kada nas drugi iznerviraju – naročito u našim ličnim odnosima – ne izbijamo li u bes iz ogorčenosti, ili se ne povlačimo u ogorčenost? Da li uzvraćamo nasiljem ili se predajemo i kovani zaveru?

Kada istražujemo anarhiju kao teorijski ideal, polako i sigurno – i bolno – postepeno prodiremo nazad u ovu „mrtvu zonu“. Poput poslednjeg čoveka u gradu koji se bori da pokrene generator koji će ga oživeti, kada neprestano ponovo zamišljamo kako je to sedeti na drugoj strani tog pregovaračkog stola, mi ponovo uzranažavamo ove otupljene nervne završetke ogorčenog konformizma i dosadnog pokoravanja.

U statističkom paradigmi, slušamo samo Boga i pokoravamo se Njegovim zapovestima.

U anarhističkom paradigmi, Bog takođe sluša nas, i mi pregovaramo kao ravnopravni partneri.

Kada mentalno praktikujemo sedenje na drugoj strani tog pregovaračkog stola, ponovo učimo lekciju koja nam je dugo bila uvaljena iz sebe – lekciju o empatiji i uzajamno korisnoj debati.

Kada zamišljamo da smo vlasnici DRO-a i pokušavamo da prodamo svoje usluge zajednici, mi izazivamo i razbijamo mentalne navike izbegavanja ili pokoravanja autoritetu.

Dosad najpopularniji video koji sam ikada proizveo bio je spontani razgovor o tome kako najbolje pristupiti razgovoru za posao. Ovaj video eksplicitno prati anarhističke principe, u smislu da podsećam ljude da, iako su oni ti koji prolaze kroz intervju, oni su takođe i oni koji intervjuju, i koji procenjuju osobu koja procenjuje njih. Na isti način, kada ste na prvom sastanku, ako brinete samo o tome kako vas drugi doživljavaju, umesto da budete radoznali o tome kako vi doživljavate drugu osobu, onda zapravo nemate nikakav odnos, već samo izvodite prazan oblik brisanja sopstvenog bića i pokoravanja potrebama i preferencijama nekog drugog.

Kada istražujete anarhističku paradigmu ljudskih interakcija, vi neprestano zamišljate da sedite na drugoj strani pregovaračkog stola i pokušavate da obezbedite koristi sebi.

U statističkom paradigmi, borimo se da opstane pod prisilnim i jednostranim monopolom. Nikada ne praktikujemo sedenje na drugoj strani tog stola, jer ne postoji druga strana tog stola, baš kao što robovi ne mogu da pregovaraju o svojim platama. Ključamo od ogorčenosti ili histeričnog patriotizma „Stockholm sindroma“, ali ne razmišljamo o tome da razgovaramo sa našim političkim gospodarima više nego što razmišljamo o pokušaju psihičke kontrole aviona dok smo zaglavljeni u „ekonomskoj klasi”.

Kada smo na strani koja prima brutalna i prisilna uputstva, naše samopoštovanje, naše same duše, blede, trepere, umanjuju se i urušavaju. Ne možemo o sebi suštinski razmišljati kao o bićima koja imaju vrednost jer se nikada ne tretiramo kao da imamo vrednost po sebi. Naši učitelji deluju konstantno iznervirano zbog nas, naši roditelji nas stalno ispravljaju i upravljaju nama, a naši propovednici nas neprestano obaveštavaju o našim greškima.

Samopoštovanje ima mnogo veze sa verovanjem (ili barem razumevanjem) da imamo vrednost po sebi, i da su naša osećanja i misli vredna razmatranja. Toliko malo bivamo tretirani na taj način dok smo deca da snažno verujem da odrastamo suštinski oštećeni u našoj sposobnosti da razumemo sopstvenu nezavisnu vrednost.

Na primer, mogu da se setim samo jednog incidenta iz svog detinjstva kada sam mogla da sedim sa odraslom osobom i ćaskam opušteno – i da mi se postavljaju pitanja – bilo koliko dugo. To je bilo sa vaspitačem u kampu, kada mi je bilo oko 13 godina. Nisam mogla da spavam, pa smo sedeli ispred naše kolibe, gledali u zvezde i opušteno razmenjivali misli. (Jasno se sećam kako mi je rekao da svi misle da je Frenkenštajn čudovište, dok je zapravo to bilo ime doktora koji ga je stvorio – i znam da se to sećam iz veoma jasnih razloga, koji se tiču moje porodice! Za svakoga ko je zainteresovan, taj interakciju sam koristila kao osnovu za razgovor tokom noćnog spavanja dve devojčice u mom romanu „Bog ateista”).

Kada iznova zamišljamo prirodne „win-win” interakcije anarhističkog društva, nesvesno podsećamo sebe da smo vredni pregovaranja, i da drugi ljudi moraju uneti vrednost u odnos ako žele da komuniciraju sa nama – da ne postojimo samo da bismo zadovoljili pohlepne potrebe drugih.

Ova mentalna vežba ima zapanjujuće koristi za naše lične odnose – i predstavlja najsigurniji i najstabilniji skup cigli koje možemo koristiti da izgradimo most ka budućnosti. Jednom kada se naviknemo na ideju da smo vredni pregovora, i da drugi ljudi moraju uneti vrednost u naše živote kako bi nam bili od koristi, naše samopoštovanje nužno raste proporcionalno.

Sa ovim se često susrećem u svojim razgovorima sa ljudima na različitim forumima, uključujući odbor Freedomain Radio. Ljudi će biti teški, ili negativni, ili neprijateljski nastrojeni, ili izbegavati odgovor – i iskreno verovati da ja imam neku dužnost ili obavezu da nastavim interakciju sa njima.

Ovo je suštinski statistički stav, u smislu da ti ljudi ne veruju da moraju pružiti doslednu ili opštu vrednost kako bi primili resurse od drugih. U prošlosti, pre nego što sam postala anarhista i počela da praktikujem ovakav način razmišljanja, bila sam veoma podložna ovoj vrsti zahtevnosti i manipulacije. Sada mi je, međutim, skoro smešno da vidim šok koji ljudi doživljavaju kada jednostavno kažem da mi je interakcija sa njima više negativna nego pozitivna.

Skoro neizbežno, pokušaće da me „upecaju” pokušavajući da me zgrabe mojim sopstvenim vrednostima („Mislila sam da cenite debatu!”) – ili, ako ih banujem jer su zaista neprijatni ili uvredljivi, nadmeno će me obavestiti da ih „cenzurišem”, da idem protiv „anarhizma” i da odbacujem vrednosti koje proglašavam na svom sajtu („sloboda”) i slično.

Istina je da postupam u potpunosti u skladu sa anarhističkim principima kada uzdržavam od interakcije sa ljudima koji mi ne donose vrednost. Činjenica da oni nisu u stanju da „sede na drugoj strani stola“ i empatuju sa mojim opažanjem interakcije samo mi govori da imaju dug put pred sobom na putovanju ka razumevanju šta voluntarizam zaista znači. Ideja da ja – ili bilo ko drugi – „dugujemo“ njima bilo kakav oblik interakcije je u svojoj suštini potpuno etatistička. To je uverenje da vrednost ne mora biti uzajamna, da jedna strana može diktirati uslove drugoj – i, najfundamentalnije i najsuptilnije, da bi „vrednosti“ osobe koja ne prima vrednost trebalo da je primoraju da nastavi interakciju. („Zar ne voliš svoju zemlju?“) Kada se naviknemo da sedimo na obe strane stola, tako reći, postaje mnogo teže da nas iskoriste i pritisnu nas u službu tuđih neurotičnih odbrana, potreba i želja. Navikavamo se da „proveravamo“ sopstvena osećanja, da vidimo da li uživamo u određenoj interakciji ili ne – a ako ne uživamo, osećamo se potpuno slobodnim da se povučemo. Mi ne „dugujemo“ drugim ljudima vreme, energiju ili resurse – oni moraju „zaslužiti“ našu pažnju kroz pozitivnost, baš kao što preduzetnik mora „zaslužiti“ naše poverenje kroz pružanje vrednosti.

Kada na ovaj način podignemo svoje standarde, istina je da će veliki broj ljudi reagovati neshvaćenjem (a ponekad i neprijateljstvom), jer mi u veoma stvarnom smislu prepisujemo naš društveni ugovor sa onima koji nas okružuju. Prethodno su mogli računati na nas da im pružimo ono što žele, i nisu morali da se troše razmišljajući o tome šta mi želimo. Kada počnemo da zahtevamo uzajamnost u našim odnosima, ljudi teže da se naljućuju na nas, jer mi zapravo ističemo njihov sopstveni entitlement i narcizam.

Da dam mali primer, kao što možda znate, ja besplatno putem interneta vodim razgovore sa slušaocima, koje zatim objavljujem kao podkaste ako se slušalac složi. Većina ljudi ljubazno zahteva ove razgovore – međutim, nezanemarljiva manjina me jednostavno informiše da su oni „spremni“ za razgovor. To je za mene uvek iznenađujuće, ideja da ja nekako „dugujem“ njima razgovor jer sam „posvećen“ filozofiji i mentalnom zdravlju. (Ovaj osećaj prava na nešto je još neverovatniji kada mi ti ljudi unapred kažu da ne žele da taj razgovor bude objavljen kao podkast – a ne nude čak ni donaciju!)

Pomoći ljudima da razumeju da treba da pružaju vrednost u svojim odnosima je veoma trik i izazovan poduhvat – ali on je znatno lakši sa ljudima koji su istinski i duboko istraživali anarhizam i voluntarizam, naročito u svojim ličnim odnosima.

Kada ljudi jednom razumeju da ako ne pružaju vrednost u svojim odnosima, oni zapravo nemaju odnose, već samo koriste ljude na eksploatatorski način, tada mogu raditi na otklanjanju štete od nasleđa koje su nasledili od svoje porodice, škole i crkve, a to je da ili uzimate vrednost od ljudi, ili dajete vrednost ljudima – ali uzajamna razmena vrednosti nije moguća. Ili kradete, ili vas neko krade – to nije najbolji paradigm za posedovanje snažnog, dubokog i emocionalnog razumevanja „slobodnog tržišta odnosa“ koje je primarna karakteristika anarhističkog pogleda na svet.

Stoga, istraživanje anarhije će vas osloboditi u vašem svetu upravo sada, u svetu u kojem zapravo živite, u svetu vaših profesionalnih, porodičnih i društvenih odnosa. Učenje kako da pregovarate sa obe strane stola učiniće vas moćnijim i efikasnijim zaposlenim; boljim i punijim ljubavi supružnikom; srećnijim i pouzdanijim roditeljem – to će vam doneti svu radost i slobode slobodnog društva, čak i dok radite pod teretom prekomernog oporezivanja i regulacije.

Konačno – i ne manje značajno – što više možemo naučiti ljude, direktno ili primerom, da veze moraju biti uzajamno korisne da bi se smatrale pozitivnim, to ćemo više učiti ljude da je Država zlo, jer je jednostrana, nasilna i eksploatatorska.

Svet će biti slobodan od Države kada konačno vidimo da je Država inferiorna u odnosu na sve naše lične i profesionalne odnose. Kada se potpuno naviknemo na razmišljanje u terminima uzajamne koristi, nasilna eksploatacija Države će nam konačno postati jasna i ona će otpasti.