Nemoguće je da bilo koji pojedinac – ili grupa ljudi – ikada dizajnira ili predvidi sve detalje bilo kog društva. Kako biste izvukli najviše iz ove knjige, izneoću nekoliko predloga koji bi mogli biti od koristi.

Pre svega, ako pristupite ovoj knjizi sa idejom da ćete pronaći svaku moguću rupu u argumentu, ili svaki skriveni ugao u kojem može postojati nesigurnost, onda će ova knjiga biti potpuna gubitak vremena i podići će vam krvni pritisak bez ikakve svrhe.

Kada je Adam Smit formulisao argumente za slobodno tržište krajem 18. veka, nije se smatralo zahtevom da on predvidi cenu akcija kompanije IBM 1961. godine. Počeo je da radi sa nizom primetljivih i empirijskih principa i dokazao ih racionalnim argumentima i opštepoznatim primerima.

Validnost „nevidljive ruke“ nije zavisila od toga da li će Adam Smit detaljno predvideti i opisati izum, recimo, interneta. Metode koje slobodni muškarci i žene izmišljaju i koriste da bi rešili društvene probleme ne mogu se razumno unapred predvideti, a pronalaženje svake zamislive greške u bilo kojoj i svim takvim mogućim predviđanjima je protivljenje puki teorijskoj mogućnosti, što je i uzaludno i smešno.

Iako je to rečeno, i dalje vredi pregledati neka moguća rešenja za društvenu organizaciju koja ne uključuju monopolsku nasilnost države. Kada su mislioci prosvetiteljstva napadali i podrivali eksploatatorske iluzije religije, nisu bili u stanju da obezbede validan i naučan sistem etike koji bi zamenio lude moralne zapovesti istorijskih sujeverja. Svakako je vredno opovrgavati postojeće „istine“, ali ako ne dođemo do barem uverljivih alternativa, ove laži će neizbežno težiti da se transformišu i ponovo pojave u drugom obliku. Tako je smrt religije dovela do totalitarizma – samo još jednog obožavanja apstraktnog i iracionalnog moralnog apsoluta; „države“ umesto „boga“. Nepravedne aristokratske privilegije manjine protiv kojih su se Otci osnivači tako žestoko protivili, jednostavno su se pretvorile u nepravedne privilegije većine u obliku demokratije „vladavine mase“ – koja se zatim vratila u nepravedne aristokratske privilegije manjine u obliku političke vladajuće klase.

Ljudima i društvima su potrebna pravila po kojima se živi, i ako se postojeća pravila sruše, ona će se jednostavno ponovo uzdići u drugom obliku ako se ne obezbede racionalne zamene. Razotkrivanje laži samo rađa druge laži, osim ako se ne istovremeno ne istraži i istina.

Postavio sam sebi niz ciljeva pri pisanju ove knjige koje sam želeo unapred da pomenem, kako biste mogli da razumete pristup koji zauzimam – prednosti i slabosti onoga što, tako reći, pokušavam da postignem.

Prvo, obećavam da ću se beenoviti od toga da iscrpljujem vaše strpljenje pokušavajući da smislim svako zamislivo rešenje za svaki zamislivo problem. To ne bi bilo samo neverovatno dosadno, već bi ukazivalo i na neku čudnu vrstu intelektualne nesigurnosti i nevolju da vam ukazano poštovanje dozvolim da veoma lako sami razmišljate o rešenjima problema o kojima se raspravlja u ovoj knjizi. Moj cilj je da vam pružim okvir za razmišljanje o ovim pitanjima, umesto da sedite pasivno dok ja izlažem najširi spektar rešenja za sve zamislive probleme.

Drugim rečima, moja svrha u ovoj knjizi je da vas naučim kako da budete matematičar, a ne da vam pokazujem koliko sam dobar matematičar.

Učenje vas kako da rešavate probleme je mnogo poštovaniji pristup nego davanje gotovih rešenja. Uvek sam govorio da je svako genije i da je svako filozof. Nije vam potrebno da ja detaljno razradim kako besdržavno društvo može funkcionisati u svakom detalju, već da vam pružim okvir koji možete koristiti da sami izvedete svoje odgovore i uverite se koliko će zaista slobodno društvo dobro funkcionisati.

Kada je Frensis Bekon izlagao naučnu metodu u 16. veku, nije mu bilo neophodno da reši svaki zamisliv naučni problem kako bi dokazao vrednost svoje metodologije. Svakako mu je bilo korisno da pokaže kako je njegova metodologija rešila niz mučnih problema i da je ukazala na puteve ka odgovorima u nizu drugih oblasti, ali naravno, da je Bekon bio u stanju da reši svaki zamisliv naučni problem koji bi se mogao pojaviti, bilo bi vrlo malo potrebe za njegovom naučnom metodom uopšte, jer bismo se samo konsultovali sa njegovim spisima kad god bismo imali naučni problem koji ne možemo da rešimo.

Na isti način, kao filozof, zainteresovan sam za to da naučim ljude kako da razmišljaju na novi način, umesto da im dajem eksplicitne odgovore na svaki zamisliv problem. Moj pristup racionalnoj i naučnoj etici – Univerzalno poželjno ponašanje (UPB) – jeste da ljudima pružim okvir za evaluaciju moralnih propozicija, umesto da im dam potpuno finalizovan sistem etike. Ako bi se takav sistem etike ikada mogao razviti – što se čini veoma malo verovatnim, s obzirom na neizbežno promenljive uslove života, društva i tehnologije – tada niko više nikada ne bi morao da razmišlja o etici, i filozofija bi pala u ponor rezervisan za mrtve religije i neaktivne ideologije, zanimljive samo kao još jedan primer privremene istorijske iluzije, poput obožavanja Zevsa ili Musolinija ili Paris Hilton.

Naučna metoda je svakako pružila – i pruža – objektivnu metodologiju za sticanje validnog znanja i razumevanja fizičkog sveta, baš kao što UPB pruža objektivnu metodologiju za razdvajanje istine od laži kada je u pitanju evaluacija moralnih propozicija, i kao što slobodno tržište pruža objektivnu metodologiju za određivanje vrednosti u pružanju dobara i usluga, putem mehanizma cene.

Vrednost naučne metode postaje istinski očigledna tek kada napustimo religijsku ili sujevernu objavu kao validan izvor „istine“. Koristimo kompas samo kada postanemo nesigurni u naš smer. Počinjemo da razvijamo nauku tek kada počnemo da sumnjamo u religiju. Počinjemo da prihvatamo validnost slobodnog tržišta tek kada posumnjamo u etiku i praktičnost prisilnog centralnog planiranja. Na ličnijem nivou, počinjemo da menjamo svoj pristup odnosima tek kada konačno počnemo da sumnjamo da mi sami možda možemo biti izvor svojih problema.

Poput reke, alternativni pritoci se javljaju samo kada je originalni tok blokiran. Razvoj novih paradigmi u razmišljanju je generalno više izazvan nego isplaniran, i izbija iz rastućeg ogorčenja zbog laži postojećih „rešenja“. Ovaj skok emocija ponekad se može pojaviti sa izuzetnom brzinom, od sporog nakupljanja do iznenadne eksplozije – i verujem da smo upravo u tom trenutku kada je reč o ispitivanju upotrebe nasilja u rešavanju društvenih problema.

Kao živ i jasan vrednosni sistem, nacionalna država kao objekat obožavanja i izvor praktičnih i moralnih rešenja je mrtva kao kralj Tutankamon. Niko više zaista ne veruje da država može rešiti probleme siromaštva, nedostatka obrazovanja, rata, lošeg zdravlja, bezbednosti starijih i tako dalje.

Vlade se sada posmatraju sa izuzetnim sumnjičavim stavom i cinizmom. Istina je da još uvek mnogi ljudi veruju da se ideja vlasti nekako može spasiti, ali postoji izuzetan nivo ogorčenja, frustracije i anksioznosti zbog naših postojećih metoda rešavanja društvenih problema. Kada neko kaže da nam je potreban još jedan vladin program kako bi „rešio“ sve probleme koje su stvorili ili pogoršali prethodni vladini programi, većina ljudi sada taj pristup posmatra kao besmislen odgovor koji izaziva samo prezir.

Naravno, i dalje mnogo čujemo o vladinim „rešenjima“ u medijima, akademskim krugovima i umetnosti, ali većina ljudi sada razume – barem emocionalno – da ovo jecanje potiče od grupa interesnih sastojaka koje država ili ugrožava ili štiti – automatska reakcija je „povećajte regulaciju!“. Kada se pojavi problem, ovaj zahtev više ne dolazi od naroda, već od onih strana koje će imati koristi od povećane regulacije.

Uspon interneta je takođe protresao mainstream paradigma o „vladi kao vrlini“. Posebno je invazija Iraka predvođena SAD doprinela konačnom slomu verovanja u vrlina estatističkih rešenja za složene probleme. Lakše je verovati u laži iz prošlosti, jer nismo bili tamo kada su izrečene – teže je verovati u laži sadašnjosti, jer ih vidimo kako se raspadaju pred našim očima.

Tako se naše verovanje da vlada može da reši probleme ruši na dva fronta – prvo, sada razumemo da vlada ne može da reši probleme – i drugo, što je još važnije, vidimo da vlada ne odustaje od bilo koje kontrole nad problemima koje očigledno ne može da reši.

Ovu poslednju tačku vredi detaljnije razraditi, jer je toliko važna, a tako često zanemarena.

Ako vlada tvrdi da uzima naš novac kako bi rešila problem siromaštva, na primer, ali vlada očigledno ne rešava problem siromaštva, već zapravo teži da ga pogorša, šta onda počinjemo da razumemo kada vlada nastavi da uzima naš novac?

Ako uzmem vaš novac govoreći vam da ću vam poslati iPod, do kakvom spoznaji dolazite kada vam niti pošaljem iPod niti vam vratim novac?

Sigurno razumete da sam vam obećao iPod samo da bih vam ukrao novac.

Na isti način, vlada nije povećala naše poreze kako bi rešila problem siromaštva, već je tvrdila da želi da reši problem siromaštva kako bi povećala naše poreze. To je jedini način da se objasni osnovna činjenica da problem siromaštva nije rešen – i da je zapravo sada gori – ali vlada nastavlja da povećava naše poreze.

Svi počinjemo da razumemo – barem na nesvesnom nivou – da nam vlada laže o pomaganju drugima kako bi uzela naš novac.