Ako religija nije odgovor, a Država nije odgovor, onda šta je?

Pa, kada se određeni „odgovor“ pokazao tako univerzalno katastrofalnim, prvo mesto za gledanje je suprotnost tom odgovoru.

Ako „pravo na imovinu“ ne postoji (komunizam) i to je katastrofalno, onda je najverovatnije da će „pravo na imovinu“ (slobodna tržišta) biti korisno.

Ako je vera katastrofalna, onda je najverovatnije da će nauka biti korisna.

Ako je sujeverje katastrofalno, onda su najverovatnije razum i dokazi korisni.

Ako je nasilje katastrofalno, onda su najverovatnije mir i pregovori korisni.

Ako je Država katastrofalna, onda je najverovatnije da će anarhizam biti koristan.

Upravo ova poslednja tvrdnja teži da bude najizazovnija za ljude.

Mnogi od nas mogu prihvatiti svet bez bogova i đavola, bez raja i pakla, bez prvoriginalnog greha i zamišljenog iskupljenja – ali ne možemo prihvatiti, niti čak zamisliti, svet bez vlada.

Mnogi od nas mogu da zamisle svet sa minimalnom vladom – sa Državom koja se brine samo o sudovima, policiji i vojsci – ali ne možemo da zamislimo svet bez ikakve vlade.

Hrišćanin može prihvatiti svet u kojem je 9.999 bogova smešna i lažna iluzija, ali da je njegov Bog – Bog Starog zaveta – istinito, stvarno i živo božanstvo. Hrišćanin ostaje ateista u odnosu na skoro svakog boga, ali postaje potpuni teista u odnosu na sopstveno božanstvo. Oslobaditi se skoro svih bogova je potpuno razumno – oslobaditi se tog jednog finalnog Boga je potpuno nerazumljivo.

Na isti način, Libertarijanci, Objektivisti i drugi minarhisti smatraju da je oslobađanje od 99% postojećih funkcija vlade potpuno moralno – ali da je oslobađanje od onih poslednjih 1% potpuno nemoralno!

Ne prihvatamo ove rezerve u drugim oblastima naših života, što je dovoljno da nas učini sumnjičavima prema stvarnim motivima iza takvih izjava. Žena koja bude pretučena samo jednom mesečno živi 99,99% svog života bez nasilja, ali ne bismo smatrali njena prebijanja prihvatljivim na osnovu toga. Bilo bi još smešnije reći da žena ne bi trebalo da bude pretučena svaki dan, ali da bi bilo potpuno nemoralno sugerisati da uopšte ne bi trebalo da bude pretučena.

Ako tvrdim da je moralno smanjiti državnu nasilnost, mogu li tvrditi da je potpuno nemoralno potpuno eliminisati takvo nasilje? Mogu li posvetiti svoj život smanjivanju učestalosti raka, a zatim tvrditi da bi potpuno eliminisanje raka bilo potpuno nemoralno? Mogu li razumno osnovati humanitarnu organizaciju za smanjenje siromaštva, a zatim u svojoj izjavi o misiji tvrditi da bi eliminacija siromaštva bila strašno zlo?

Naravno da ne – u najboljem slučaju bi me smatrali iracionalnim ludjakom zbog takvih izjava.

Oni koji tvrde da je smanjenje nasilja moralni ideal, ali koji zatim takođe tvrde da bi eliminacija nasilja bila moralno zlo, moraju barem priznati, ako žele da zadrže bilo kakav kredibilitet, da predlažu potpuno glup kontradiktoran stav.

Pod „nasiljem“ ovde ne mislim na to da će anarhizam potpuno eliminisati ljudsko nasilje – nasilje o kojem ovde govorim je moralno „opravdano“ i institucionalizovano pokretanje sile koje je temelj državne moći. (Neću se ovde upuštati u dugotrajnu diskusiju o prirodi Države ili moralnom obrazloženju protiv pokretanja nasilja, pošto sam se tim temama detaljno bavio u svojim podkastima i drugim knjigama. Dovoljno je reći da je Država po definiciji grupa pojedinaca koji tvrde pravo da pokrenu upotrebu sile protiv zakonski naoružanih građana u određenom geografskom regionu.)

Stoga, mislim da je razumno da zauzmemo pristup da, ako bi bilo moguće upravljati društvom bez vlade, to bi bio ogroman neto pozitivan ishod.

Kada imamo vlade, neizbežno dobijamo ratove, politički motivisane i nepravedne zakone, zatvaranje nenasilnih „kriminalaca“, prekomerno štampanje novca i rezultujuću inflaciju, ropstvo budućih generacija kroz nemoralne deficite, pogrešno obrazovanje mladih, nekontrolisano kupovanje glasova, beskrajna povećanja poreza, prodaju oružja širom sveta, nepravedne subvencije specifičnim industrijama, ekonomske i praktične neefikasnosti svake zamislive vrste, stvaranje trajnih potklasa kroz socijalnu pomoć i ilegalnu imigraciju, ogromno povećanje moći i nasilja organizovanog kriminala kroz ograničenja droge, prostitucije i kockanja – lista državnih zločina je praktično beskonačna.

Kada odlučimo da opravdamo vlade, neizbežno biramo da opravdamo zločine onih koji su na vlasti. Biranje vlasti je takođe biranje rata, genocida, ropstva, finansijske, moralne i obrazovne korupcije, propagande, širenja nasilja i tako dalje.

Nikada ne možete dobiti jedno bez drugog. Zamislati drugačije je kao da zamišljate da možete izabrati da opravdate Mafiju bez istovremenog opravdanja nasilja koje koristi za održavanje svoje moći. Isto tako možemo zamišljati da možemo podržati vojsku bez istovremene podrške ubistvima koja ona počini.

S obzirom na broj krvavih i genocidnih zločina koji kruže oko moći Države, sigurno možemo barem biti otvoreni za mogućnost da se društvo može organizovati daleko efikasnije i moralnije bez takve zlokobne moći u svom centru. Ako se ispostavi da društvo može funkcionisati bez Države – čak i nesigurno, čak i nesavršeno – onda bi sigurno trebalo da prihvatimo takve praktične nesavršenosti radi izbegavanja tako nekontrolisanih i bezdnenih zločina protiv čovečanstva. Sigurno, čak i ako bi se dokazalo da anarhija proizvodi manje i lošije puteve, mogli bismo prihvatiti neke blago nezgodne i neravne vožnje radi oslobađanja milijardi ljudi od direktnog ili indirektnog ropstva njihovim političkim gospodarima.

Da ovo analogizujemo, zamislite da je neko u 19. veku dokazao da bi pamuk bio 10% grublji ako bi ropstvo bilo ukinuto. Da li bi bilo moralno ili razumno da ljudi kažu: „Pa, sigurno je tačno da je ropstvo veliko zlo, ali i dalje ga više volim nego malo udobniji pamuk!“?

Ne, takvu monstruoznu sebičnost smatrali bismo šokantno koruptivnom. Moralno licemerje tvrdnje da smo protiv ropstva, ali da odbijamo da se zapravo suprotstavimo ropstvu iz straha od čak i najmanje praktične neprijatnosti, bilo bi etičko zlo koje bi bilo teško razumeti.

Tako, kada ljudi odmah odbace mogućnost anarhije govoreći: „O, ali kako bi se obezbedili putevi?“, ono što oni zapravo govore jeste da podržavaju rat, genocid, poresko ropstvo i zatvaranje i silovanje nevinih, jer sami ne mogu da zamisle kako bi se putevi mogli obezbediti u odsustvu nasilja. „Ljudi treba da budu ubijani, silovani i zatvarani jer me brine to što bi putevi koje koristim mogli biti malo manje udobni.“ Može li iko da pogleda moralnu užasnost ove izjave bez osećaja bezdnenog i egzistencijalnog mučnini?

Sada, zamislite da je realnost situacije takva da će putevi biti obezbeđeni daleko efikasnije i produktivnije u društvu bez države?

Ako je to slučaj, onda se ispostavlja da su praktična razmatranja potpuna suprotnost istini – da prihvatamo ubistva, genocid i silovanje zarad loših puteva, umesto dobrih puteva!

Ova vrsta neto gubitka pruža moralnu i racionalnu jezgru argumenata u korist društva bez države. Iako je sigurno da će neki ljudi na kraju izgubiti pod anarhijom, najviše će izgubiti zli i korumpirani, baš kao što sveštenici gube u ateističkom društvu, što je na veliko olakšanje za decu svuda. Prava realnost anarhičkog društva je da će moralni ciljevi svakog razumnog ljudskog bića – ublažavanje siromaštva, pružanje „javnih usluga“, obrazovanje mladih, zaštita dece, staraca i bolesnih – zapravo biti stvoreni i obezbeđeni na pozitivan, produktivan, nežan i moralan način.

Velika laž etatističkog društva je da su bespomoćni i zavisni zaštićeni, dok su u stvarnosti zarobljeni i eksploatisani.

Velika laž statističkog društva je da su neuki obrazovani, dok su u stvarnosti učinjeni još neukijim.

Velika istina anarhičkog društva je da su bespomoćni zaštićeni, neuki obrazovani, bolesni lečeni – i da se putevi grade, i da su bolji.

Da bismo stekli lepotu i vrlinu anarhizma, ne žrtvujemo ništa osim naših iluzija.

Svakako, trebalo bi da zapravo želimo da pomognemo ljudima, umesto da samo pretendujemo da to činimo. Svakako, ne bi trebalo da žrtvujemo mir sveta zbog našeg straha od nesavršenih puteva.