Ako religija nije odgovor, a Država nije odgovor, onda šta je?

Pa, kada se pokazalo da je određeni „odgovor“ toliko univerzalno katastrofalan, prvo mesto gde treba gledati je suprotnost tom odgovoru.

Ako „nema prava svojine“ (komunizam) vodi u katastrofu, onda će „prava svojine“ (slobodna tržišta) najverovatnije biti korisna.

Ako je vera katastrofalna, onda će nauka najverovatnije biti korisna.

Ako je sujeverje katastrofalno, onda će razum i dokazi najverovatnije biti korisni.

Ako je nasilje katastrofalno, onda će mir i pregovori najverovatnije biti korisni.

Ako je Država katastrofalna, onda će anarhizam najverovatnije biti koristan.

Upravo ova poslednja tvrdnja teži da bude najizazovnija za ljude.

Mnogi od nas mogu prihvatiti svet bez bogova i đavola, bez raja i pakla, bez originalnog greha i zamišljenog iskupljenja – ali ne možemo prihvatiti, niti čak zamisliti, svet bez vlada.

Mnogi od nas mogu da zamisle svet sa minimalnom vladom – sa Državom koja se brine samo o sudovima, policiji i vojsci – ali ne možemo da zamislimo svet uopšte bez vlade.

Hrišćanin može prihvatiti svet u kojem je 9.999 bogova smešna i lažna iluzija, ali da je njegov Bog – Bog Starog zaveta – istinito, stvarno i živo božanstvo. Hrišćanin ostaje ateista u odnosu na skoro svakog boga, ali postaje potpuni teista u odnosu na svoje vlastito božanstvo. Oslobađanje od skoro svih bogova je potpuno razumno – oslobađanje od tog jednog poslednjeg Boga je potpuno nerazumljivo.

Na isti način, Libertarijanci, Objektivisti i drugi minarhisti osećaju da je oslobađanje od 99% postojećih funkcija vlade potpuno moralno – ali da je oslobađanje od onih poslednjih 1% potpuno nemoralno!

Ne prihvatamo ovakve rezerve u drugim oblastima našeg života, što je dovoljno da nas učini sumnjičavim prema stvarnim motivima iza takvih izjava. Žena koja bude pretučena samo jednom mesečno provede 99,99% svog života bez nasilja, ali ne bismo smatrali njena udaranja prihvatljivim na osnovu toga. Bilo bi još smešnije reći da žena ne bi trebalo da bude pretučena svakog dana, ali da bi bilo potpuno nemoralno i sugerisati da uopšte ne bi trebalo da bude pretučena.

Ako tvrdim da je moralno smanjiti državno nasilje, mogu li tvrditi da je potpuno nemoralno potpuno eliminisati takvo nasilje? Mogu li posvetiti svoj život smanjenju pojave raka, a zatim tvrditi da bi potpuno eliminisanje raka bilo potpuno nemoralno? Mogu li razumno osnovati humanitarnu organizaciju za smanjenje siromaštva, a zatim u svojoj izjavi o misiji tvrditi da bi eliminacija siromaštva bila strašno zlo?

Naravno da ne – u najboljem slučaju bih bio viđen kao iracionalni ludak zbog takvih izjava.

Oni koji tvrde da je smanjenje nasilja moralni ideal, ali koji zatim takođe tvrde da bi eliminacija nasilja bila moralno zlo, moraju barem priznati, ako žele da zadrže bilo kakav kredibilitet, da predlažu potpuno glup kontradiktoran stav.

Pod „nasiljem“ ovde ne mislim na to da će anarhizam potpuno eliminisati ljudsko nasilje – nasilje o kojem ovde govorim je moralno „opravdano“ i institucionalizovano pokretanje sile koje predstavlja temelj državne moći. (Neću ovde ulaziti u dugotrajnu raspravu o prirodi države ili moralnom obrazloženju protiv pokretanja nasilja, pošto sam se tim temama detaljno bavio u svojim podkastima i drugim knjigama. Dovoljno je reći da je država, po definiciji, grupa pojedinaca koji tvrde da imaju pravo na pokretanje upotrebe sile protiv zakonski naoružanih građana u specifičnom geografskom regionu.)

Stoga, mislim da je razumno da zauzmemo pristup da bi, ako bi bilo moguće voditi društvo bez vlade, to bio ogroman neto pozitivan ishod.

Kada imamo vlade, neizbežno dobijamo ratove, politički motivisane i nepravedne zakone, zatvaranje neagresivnih „kriminalaca“, prekomerno štampanje novca i rezultujuću inflaciju, ropstvo budućih generacija kroz nemoralne deficite, pogrešno obrazovanje mladih, razgranatu kupovinu glasova, beskrajna povećanja poreza, prodaju oružja širom sveta, nepravedne subvencije specifičnim industrijama, ekonomske i praktične neefikasnosti svih zamislivih vrsta, stvaranje trajnih donjih klasa kroz socijalnu pomoć i ilegalnu imigraciju, ogromno povećanje moći i nasilja organizovanog kriminala kroz ograničenja droge, prostitucije i kockanja – lista državnih zločina je praktično beskonačna.

Kada odlučimo da opravdamo vlade, neizbežno biramo da opravdamo zločine onih koji su na vlasti. Biranje vlade je takođe biranje rata, genocida, ropstva, finansijske, moralne i obrazovne korupcije, propagande, širenja nasilja i tako dalje.

Nikada ne možete imati jedno bez drugog. Zamisliti drugačije je kao da zamišljate da možete odlučiti da opravdate Mafiju, a da pritom ne opravdate i nasilje koje ona koristi za održavanje svoje moći. Isto bi bilo i da zamislimo da možemo podržati trupe, a da istovremeno ne podržavamo ubistva koja ona počinju.

S obzirom na broj krvavih i genocidnih zločina koji kruže oko državne moći, sigurno možemo barem biti otvoreni za mogućnost da se društvo može organizovati daleko efikasnije i moralnije bez takve zlobe na svom centru. Ako se ispostavi da društvo može funkcionisati bez države – čak i nesigurno, čak i nesavršeno – onda bi svakako trebalo da prihvatimo takve praktične nesavršenosti radi izbegavanja tako razgranatih i bezgraničnih zločina protiv čovečanstva. Sigurno, čak i ako bi se dokazalo da anarhija proizvodi manje i lošije puteve, mogli bismo prihvatiti neke blago nezgodne i neravne vožnje radi oslobađanja milijardi ljudi od direktnog ili indirektnog ropstva njihovim političkim gospodarima.

Da ovo analogizujemo, zamislite da je neko u 19. veku dokazao da bi pamuk bio 10% grublji ako bi se ukinulo ropstvo. Da li bi bilo moralno ili razumno da ljudi kažu: „Pa, istina je da je ropstvo veliko zlo, ali i dalje više volim to nego malo manje udobniji pamuk!“?

Ne, takvu monstruoznu sebičnost smatrali bismo zapanjujuće koruptivnom. Moralno licemerje tvrdnje da ste protiv ropstva, ali odbijate da se zaista suprotstavite ropstvu iz straha od čak i najmanje praktične neprijatnosti, bilo bi etičko zlo koje bi bilo teško razumeti.

Dakle, kada ljudi odmah odbace mogućnost anarhije govoreći: „O, ali kako bi se obezbedili putevi?“, oni zapravo kažu da podržavaju rat, genocid, poresko ropstvo i zatvaranje i silovanje nevinih, jer sami ne mogu da zamisle kako bi se putevi mogli obezbediti u odsustvu nasilja. „Ljudi treba da budu ubijeni, silovani i zatvarani jer me brine to što bi putevi koje koristim mogli biti malo manje udobni.“ Može li iko da pogleda moralni užas ove izjave, a da ne oseti beskonačnu i egzistencijalnu mučninu?

Sada, zamislite da je stvarnost situacije takva da će putevi u bezdržavnom društvu biti obezbeđeni daleko efikasnije i produktivnije?

Ako je to slučaj, onda se praktična razmatranja ispostavljaju kao potpuna suprotnost istini – da prihvatamo ubistva, genocid i silovanje zarad loših puteva, umesto dobrih puteva!

Ovakva vrsta neto gubitka pruža moralnu i racionalnu srž argumenata u korist bezdržavnog društva. Iako je istina da će neki ljudi na kraju izgubiti pod anarhijom, najviše će izgubiti zli i korumpirani, baš kao što sveštenici gube u ateističkom društvu, što je deci svuda na olakšanje. Prava realnost anarhičkog društva je da će moralni ciljevi svakog razumnog ljudskog bića – ublažavanje siromaštva, pružanje „javnih usluga“, obrazovanje mladih, zaštita dece, starijih i bolesnih – zapravo biti stvoreni i pruženi na pozitivan, produktivan, nežan i moralan način.

Velika laž etatističkog društva je da su bespomoćni i zavisni zaštićeni, dok su zapravo zarobljeni i eksploatisani.

Velika laž etatističkog društva je da su neuki obrazovani, dok su zapravo učinjeni još neukičijim.

Velika istina anarhičkog društva je da su bespomoćni zaštićeni, neuki obrazovani, bolesni lečeni – i da se putevi grade, i da su bolji.

Da bismo stekli lepotu i vrlinu anarhizma, ne žrtvujemo ništa osim naših iluzija.

Svakako bi trebalo da zaista želimo da pomognemo ljudima, umesto da samo pretvaramo da to činimo. Svakako ne bi trebalo da žrtvujemo mir sveta zbog našeg straha od nesavršenih puteva.