Naravno, ljudi ne govore da ne bi trebalo da živimo u slobodnom društvu zato što putevi možda nisu savršeni. Beskrajni argument protiv anarhizma je „Argument iz Apokalipse” (AFA). AFA, naravno, uopšte nije argument, već se oslanja na nekontrolisano širenje straha i argument zasnovan na zastrašivanju.

U suštini, argument ide otprilike ovako:

„Svi ćemo UMREEEEETI!”

Zapravo bi bilo lepo kada bi bio malo sofisticiraniji od toga, ali realnost je da nije.

Osnovni argument je da će, ako prihvatimo propoziciju „X”, civilizovano društvo kolabirati, deca će umirati na ulicama, stari će završiti tako što će se međusobno međusobno proždirati, a svet će se rastvoriti u beskrajnom i apokaliptičnom ratu svih protiv svih.

Ovo uopšte nije argument, pošto se oslanja na strah i zastrašivanje. Darvin se suočio sa upravo istim „prigovorima” kada je prvi put objavio svoju teoriju evolucije. „Ako prihvatimo da potičemo od majmuna, svi će napustiti moral, društvo će kolabirati, rat svih protiv svih itd. itd. itd.”

Abolicionisti su se suočili sa istim argumentom kada su sugerisali da bi ropstvo trebalo ukinuti; ateisti se suočavaju sa istim glupim prigovorima kada opovrgavaju postojanje Boga; filozofi su bili pogubljeni jer su sugerisali da etika treba da se zasniva na nečemu drugom osim na sujeverju; naučnici su optuživani za iste zločine kad god neki novi razvoj ugrozi postojeće predrasude ljudi – to je sve najprizemniji nesmisao, koji opstaje samo zbog svoje beskrajne efikasnosti.

AFA ostaje efikasan zbog osnovne logičke zablude koja je nesumnjivo prisutna od samog početka govora: „Verovanje ‘X’ bi dovelo do nemoralnosti ili uništenja, i zato bi samo ludak ili zao čovek zagovarao ‘X’.”

Pošto veoma malo ljudi želi da izgleda ili kao ludak ili kao zao, oni teže da odustanu pred ovim argumentom, ili izaberu nepromišljen put – kojim sam ja mnoge puta koračao – pokušavajući da opovrgne AFA.

„Anarhizam rezultira zlom!” glasi krik – a anarhisti širom sveta beskrajno odgovaraju sa: „Ne neće!” – i tako gube argument pre nego što on uopšte počne.

Jedina stvar koja je relevantna u bilo kom intelektualnom argumentu jeste to da li je on istinit ili ne. Odbijanje da se ispita validnost i doslednost matematičkog argumenta zato što se plašite da će prihvatanje njegovih zaključaka dovesti do beskrajnog zla je jednostavno predaja sujevernom širenju straha i napuštanje vaše racionalnosti. Propozicije ne mogu biti zle – matematika ne može biti zla – etatizam ne može biti zao – greška ne može biti zla – a istina nije vrlodбна!

Propozicija ne može ugušiti bebu; argument ne može silovati nunju, a teorija anarhizma ne može pretvoriti ljude u zombije sa skrušenim glavama u žarkoj poteri za Vil Smitom.

Teorija anarhizma može biti samo tačna ili netačna, validna ili nevalidna, logična ili nelogična.

Ako neko primeni AFA, to ne dokazuje ništa osim toga da nema dobre argumente i da je propozicija pred njim na neki način emocionalno uznemirujuća. Drugim rečima, sve što AFA dokazuje je intelektualna idiotska i emocionalna nezrelost. To je filozofski ekvivalent protivargumantovanja propoziciji „sladoled sadrži mleko” izjavom: „Jednom sam sanjao da me pokušava pojesti čudovište od sladoleda!” To je vrsta non sequitura koju bismo očekivali od veoma malog deteta, što bi samo ukazivalo na potpuno nerazumevanje iznete tvrdnje.

Ljudi koji su ugroženi idejama trebalo bi bar da imaju poštenja da kažu: „Ugrožena sam ovom idejom”, umesto da se pretvaraju da je ideja na neki način objektivno preteća celokupnom ljudskom rodu. Ako se plašim niskih muškaraca, trebalo bi da budem iskren u svojim strahovima i kažem: „Plašim se niskih muškaraca”, umesto da žestoko tvrdim da će niski muškarci na neki način uništiti svet!

Međutim, predrasuda protiv anarhista – slično predrasudi protiv ateista – jedna je od poslednjih preostalih prihvatljivih netolerancija u svetu. Ne možemo osuđivati bilo koju grupu negativno – osim grupu koja se oslanja na razum, dokaze i nenasilje.

Stoga, neće nam doneti nikakvu korist da bežimo vrišteći od ideje o društvu bez države, zamišljajući sve vrste demonskih užasa. Ako dozvolimo da nas širenje straha ne samo informiše, već da definiše i usmerava naše razmišljanje, onda ostajemo bez sposobnosti da uopšte razmišljamo, već moramo da sedimo držeći se suknji onih koji nam pričaju nerealne i zastrašujuće priče.

Ne možemo suditi o istinitosti ideje na osnovu naših strahova od njenog efekta.

Argumenti za ili protiv postojanja bogova nisu validirani našim strahovima od – ili željama za – univerzumom bez boga. Ne možemo se protiviti teoriji gravitacije govoreći da je neprijatno pasti niz stepenice; isto tako ne možemo protiviti novoj teoriji zahtevajući prethodne istorijske primere. Suština nove teorije je u tome što je ona bez presedana; prvi čovek koji je izumeo mlazni avion jedva da je mogao da priloži primere mlaznih aviona koji su leteli u prošlosti.

Još jedan uobičajen prigovor anarhističkim teorijama je to što ih profesionalni intelektualci, filozofi i akademski radnici ne prihvataju niti potvrđuju.

Ovo je veoma istinito, i, kao što sam detaljno objasnio u svojoj knjizi, „Everyday Anarchy“, mislim da ovo možemo posmatrati kao nešto pozitivno, a ne negativno.

Ipak, da li je razumno da od vas tražim da odbacite gotovo univerzalni konsenzus visoko inteligentnih ljudi – profesora, stručnjaka, kolumnista, akademika i tako dalje – samo zato što se oni slučajno ne slažu sa predlozima koje ovde iznosim ili ih ignorišu? Sigurno smo svi čuli za brojne prevarante – posebno na internetu – koji prodaju lažne lekove za stvarne bolesti, izlažući ranjive, očajne i lakoverne ljude. Da li je razumno tražiti od svih da potpuno odustanu od poštovanja nauke i profesionalizma, da izbace stručnjake zarad sopstvenih preferiranih mišljenja? Zar to nije naš strah od onoga što će internet uraditi društvenom konsenzusu?

Zar ne možemo na Divljem zapadu interneta pronaći članke koji tvrde da je pušenje dobro za vas, da su vanzemaljci odgovorni za 11. septembar, da je vežbanje opasno, da će vas fluorid ubiti i da će vam jedenje masti uzrokovati gubitak kilograma?

Kako možemo biti sigurni da teorija anarhizma nije samo još jedna od onih ludačkih ideja koje se protive univerzalnom konsenzusu stručnjaka u toj oblasti, pokušavajući da pomeri utemeljenu nauku divljim spekulacijama? Možda je ova knjiga samo oblik složene prevare, odglavljivanje neke jadne i potisnute psihološke traume, dizajnirane da vas odvoji od prijatelja i porodice tako što će vas zaraziti čudnim i nedozvoljenim idejama – i pritom vam uzeti novac, pošto Freedomain Radio zavisi od dobrovoljnih donacija!

Naravno, ovo su sve odlična pitanja, i ja lično vrlo malo verovatno da bih stavio sopstveno prosuđivanje protiv, recimo, prosuđivanja mog lekara ili mog računovođe. Jedan od glavnih razloga zašto su nam potrebni stručnjaci je taj što ogromni delovi ljudskog znanja ostaju zakopani pod potpuno kontraintuitivnim paradigmama. Ko bi pomislio da će korišćenje konca za zube – barem na početku – izazvati krvarenje desni i dovesti do zdravlja usta? Vežbanje često stvara neprijatan osećaj, a jelo kolača uvek stvara veoma dobar osećaj, pa nam su stručnjaci potrebni da nas podsete na dugoročne efekte takvih aktivnosti, u poređenju sa kratkoročnim motivima i demotivima. Mi radije trošimo novac u trenutku nego što ga štedimo za crne dane; hirurg nas može učiniti veoma bolesnim kako bi sprečio ili izlečio bolest koju možda još nismo ni osetili; prijatelj bi mogao pokušati da nam ulije u svest emocionalne probleme veoma privlačnog seksualnog partnera; a mračno zadovoljstvo izbacivanja besa prema supružniku u sadašnjosti moglo bi nam stvoriti zaista veoma neprijatnu budućnost.

U svim ovim oblastima, oslanjamo se na objektivnost i stručnost onih oko nas, koji poseduju obuku i znanje da nas usmere protiv naših trenutnih želja, ili koji nisu podložni našim sopstvenim trenutnim željama – kao što je slučaj sa našim prijateljima – i stoga često mogu jasnije da vide stvari.

Šta je sa čuvenom idejom da dubinsko proučavanje teži ka umerenosti? Malo učenja je opasna stvar, često se kaže – i to sa dobrim razlogom. Ako smo neobučeni za efekte iskustava iz ranog detinjstva i dugoročne efekte na psihologiju ličnosti, mnogo je lakše posmatrati kriminalce prosto kao „loše momke“. Ako smo neobučeni za osnovnu istinu da je istorija gotovo uvek priča koju pričaju oni koji imaju moć kako bi opravdali i podržali sopstvenu „vrlina“, onda ćemo neizbežno biti iskreno šokirani kada naiđemo na dugo izgubljene istine poraženih, ili stranih – ili mrtvih.

Dakle, zar ne bi trebalo da tražimo umerenost u našim odgovorima na složena pitanja? Problem zdravlja je složen, zahteva širok spektar unosa od nutricionista, fizičkih trenera, lekara, psihologa i tako dalje – od kojih će većina savetovati neku vrstu Aristotelove umerenosti. Premalo vežbanja vodi do krhkih kostiju i opuštenosti; previše vežbanja vodi do povreda. Premalo hrane vodi do nedostatka energije; previše hrane vodi do viška kilograma. Preterani fokus na želje i potrebe drugih vodi ka kodependenciji; premalo fokusa vodi ka sebičnom narcizmu. Roditelji često moraju da pokušaju da uspostave ravnotežu između discipline i prepuštanja; potrebe većine moraju biti usklađene sa potrebama manjine, čak i samo u poslovnoj sferi; žrtvovanje sopstvene kratkoročne sreće radi dugoročne sreće nekog koga volimo je sastavni deo posedovanja mudrih, cvetajućih i pozitivnih ličnih i profesionalnih odnosa.

S obzirom na svu tu složenost, zar nam odgovor „samo se rešite vlade!“ ne deluje previše pojednostavljeno? Moja majka je govorila o tri sfere unutar društva – biznisu, vladi i radu – i potrebi da se između njih pronađe ravnoteža. „Beskonačan izazov u društvu je pronalaženje načina da se stimuliše rast biznisa – ali ne na račun rada – tako da bude dovoljno poreskih prihoda da vlada može da obezbedi efikasne socijalne usluge.“

Ovakva vrsta žongliranja nam deluje izuzetno zrelo na mnogo načina, i prepoznaje da, baš kao što ima dobrog i lošeg u svakom pojedincu, tako postoji dobro i loše u svakoj grupi. Možete naći loše i korumpirane ljude u sferi politike, rada i biznisa, ako želite – ali širenje ove osnovne realnosti na direktnu osudu bilo koje grupe čini se eksplicitno pristrasnim. Čovek kojeg je opljačkao kineski akrobata jedva bi imao opravdanje da zahteva da svet potpuno očisti od kineskih akrobata. Jedna lasta ne donosi leto; niti loši političari poništavaju vrednost vlade kao celine.

Štaviše, zar nije prilično detinjasto sugerisati da se oslobodimo institucije koja je toliko otvorena i responzivna na naše povratne informacije? Živimo u demokratiji, za ime Boga – zašto bacati bebu zajedno sa vodom, kada možemo da se uključimo i promenimo sistem? Ako nam se ne dopadaju poslovne prakse određene kompanije, ne moramo da izbacujemo „kapitalizam“ kao celinu – možemo obavestiti druge o njihovim odbojnim praksama, organizovati bojkote i tako dalje. Sigurno je da je komunikaciona moć interneta uklonila značajne barijere za slobodu samoizražavanja i razmenu informacija, do tačke gde više ne moramo samo da sedimo i gledamo kada institucija ne uspeva da nam služi, već možemo veoma brzo i efikasno raditi na donošenju promena u našem političkom sistemu.

Takođe, deluje nam veoma alarmantno da preuzmemo ogroman rizik rešavanja se vlade. Takav radikalan korak nikada ranije nije preduzet kao deo svesnog filozofskog programa.

Vlade su kolabirale, naravno – i možemo samo gledati primer Somalije da bismo videli međusobne sukobe i ratne gospodare koji mogu proizaći iz takve situacije – i vlade su preuzete, bilo interno ili eksterno – ali u istoriji ne postoji primer svesnog rasturanja Države bez ikakvog cilja da se ona zameni. Da li deluje razumno ići direktno protiv cele kolektivne istorije naše vrste i izbaciti suštinsku ljudsku instituciju koja postoji dugo koliko i mi? Druge radikalne „reorganizacije“ ljudskog društva rezultirale su beskrajnim pokoljem, haosom, ratom i zastrašujućom dezorijentacijom dece odgajane bez porodica, nekontrolisanom poligamijom, komunalnim „vlasništvom“ i tako dalje. Čini se da je to poseban kletva naše vrste da svakih generaciju ili dve dođe neka nova ideja koja ima za cilj da sruši čitavu istoriju ljudske interakcije i zameni kontrolisani žamor slobodnog tržišta kojim upravlja Država nečim poput fašizma, socijalizma ili komunizma. Zatim se pojavi neki drugi buntovnik neobuzdanih očiju i proglasi da je „porodica diktatura“ i pokuša da podkopa i uništi tu najsuštinskiju komponentu društvenog života, nuklearnu porodicu. Zatim neko drugi dođe i kaže: „Imovina je krađa!“ i ciklus se jednostavno kao da počinje iznova.

Osnove ljudskog društva – samog ljudskog života – čine se kao to da su porodice dobre, da je privatna svojina važna, da pohlepa slobodnog tržišta ne može obezbediti sva moguća dobra i usluge, da neki oblik centralizovane regulacije i zakonodavstva deluje kao suštinski neophodan, da u svakome ima i dobrih i loših, ali da postoje veoma dobri ljudi i veoma loši ljudi, i da su dobrim ljudima potrebna vlada koja će ih zaštititi od loših ljudi.

Priznajem da mora biti prilično iscrpljujuće za ljude kada čuju da se neke od osnova koje su toliko opšteprihvaćene kao istine ponovo otvaraju za novo ispitivanje. Možda se to oseća donekle slično kao kada bi biologa tokom dugog međukontinentalnog leta držao predavanje kreacionista, ili kada bi matematičara u ćošku uhvatio hiper-intenzivan učenik pod dejstvom kofeina koji insistira na tome da su brojevi samo iluzija, čoveče!

Naučnici ne otvaraju dosledno osnovnu metodologiju naučnog metoda; ekonomisti ne prevrću neprekidno suštinu sopstvene profesije – da su ljudske želje neograničene, ali da su svi resursi ograničeni – a lekari ne raspravljaju neprekidno o vrednosti Hipokratovog zaklina.

Svakako možemo reći da se neki osnovni aspekti ljudskog života mogu prihvatiti kao dati, tako da možemo imati čvrst temelj na kojem ćemo graditi naše kule misli. Postoje određene vrste filozofa koji će neprestano ponovo otvarati pitanje metafizike i epistemologije, i zahtevati da saznamo kako znamo da ne živimo u snu egzistencijalnog demona, i da je sve upravljana iluzija, i da mi zapravo možemo biti mozak u posudi u nekoj formi Matriksa! Ovakve vrste „mislioca“ svakako pokreću intelektualno stimulativna pitanja, ali nas je veoma malo onih koji neću neizbežno samo sleći ramenima nakon što ne uspemo da probijemo ovaj veo neznanja, i odbacimo teret ovih neodgovornih pitanja, sigurni da još uvek imamo život koji treba da živimo u stvarnom svetu, i da bi sedenje i večno razmišljanje o ovim neodgovornim pitanjima značilo uranjanje u neku vrstu hiperintelektualne kome.

Napokon, pretpostavimo da bi bilo dobra stvar osloboditi se vlade – pa, takođe bi moglo biti lepo da možemo da letimo, dišemo pod vodom i da kijemo zlato! Suštinska komponenta racionalne prioritizacije je prepoznavanje i razdvajanje mogućeg od nemogućeg. Zaista može biti slučaj da živimo u snu demona, ali šta onda? Kakvu bi razliku to moglo napraviti u našem svakodnevnom životu ako to jeste, ili nije, slučaj? Ako je apsolutno nemoguće osloboditi se vlade – barem tokom našeg životnog veka – zar onda nije samo neka vrsta narcisoidnog samozadovoljavanja nastaviti da se igramo sa tom idejom kao da bi se ona ikada mogla sprovesti? Takođe bismo mogli teoretsativno tvrditi da bi provedenih čitavih nedelju dana u beztežinskom stanju moglo biti odličan lek za rak pluća, ali to ne bi mnogo pomoglo ljudima koji pate tokom našeg životnog veka. Svakako, oni od nas koji poseduju intelektualne sposobnosti da prelazimo preko takvih beskrajnih apstrakcija trebalo bi da iskoriste svoje sposobnosti za nešto opipljivije i neposrednije dobro, umesto da vrše intelektualnu ekvivalent izmišljanja unutrašnjih mehanizama klingonske biologije.

Svakako imamo pravo da budemo skeptični prema onima koji svoje intelektualne moći uzmu i krenu u žestoku potragu za nemogućim – šta bi to moglo biti njihova motivacija? Zašto bi iko želeo da se uplete u niz ideja koje se nikada ne mogu ostvariti, koje su otuđujuće i frustrirajuće za diskusiju, koje ove mislioce izbacuju iz bilo kakve blizine glavnog struma društvene misli – i koje stvaraju beskrajnu neprijatnu tišinu na večerama, izbegavanje sa znojenim dlanovima u ranim ljubavnim odnosima, beskrajne nemogućnosti u obrazovnim okruženjima, frustraciju koja izaziva škripanje zubima dok čitate novine ili gledate film, reputaciju ekscentričnih i čudno intenzivnih obrazaca razmišljanja, navršno prevrtanje očima od strane prijatelja, sumnjivu intelektualnu monomaniju oko koje ljudi moraju da kruže ako žele da izbegnu da vas „izbace iz takta“ – i, poslednje ali ne najmanje važno, prilično beskrajne izazove kada je u pitanju podizanje dece i punjenje ih idejama koje će ih nesumnjivo udaljiti otprilike na jednu udaljenost celog solarnog sistema od njihovih vršnjaka.

Čini se kao potpuno velikodušna procena zamišljati da će se više od jedne na 100 ljudi ikada biti zainteresovano da sazna više o anarhizmu – a možda će jedna od hiljadu strastveno slediti taj pravac misli i postati potpuno formirani anarhisti. Koliko je verovatno da će se te neverovatno retke kreature slučajno razbacati po društvenim, porodičnim i obrazovnim sferama novog anarhiste?

Statistički gledano, anarhizam je siguran recept za društvenu i porodičnu izolaciju. Nakon što vas virus anarhizma inficira, mogućnost da inficirate druge ostaje veoma niska – stoga se ili morate povući u neku vrstu mentalne pećine, ili živeti psihološki opasnu vrstu dvostrukog života, pribrajavajući jezik i skrećući pogled kad god se tema politike, ekonomije ili Države pojavi.

S obzirom na sve ove strašne društvene posledice – u kombinaciji sa činjenicom da anarhizam nikada neće biti sproveden tokom našeg veka – kako možemo uopšte razumeti težnju i prihvatanje ovih divljih ideja kao bilo šta drugo osim kao neku vrstu intelektualne ljušture oko hiper-osetljive ličnosti, dizajnirane da otuđuje, frustrira i tera ljude, možda kao rezultat mučne istorije roditeljskog odbacivanja?

Osim čudne i perverzne vrste emocionalnog mazohizma, šta bi uopšte moglo motivisati nekoga da krene u tako lud, uzaludan, neuspešan i neostvariv intelektualni pravac?

Svakako je istina da su čak i ako je anarhizam razuman, anarhisti nisu.

Sigurno je da postoji mnogo čudnih ljudi na ovom svetu koji veruju u mnoge čudne stvari – i da neki od tih čudnih ljudi veruju u anarhizam. Stalin je bio i zao sociopat i ateista; Hitler je bio ubilački rasista koji je takođe znao da se obuje – to nam ne govori ništa o ateistima ili ljudima koji znaju kako da se obuju kao celini.