Može se pomisliti da su ideje o slobodi previše složene da bi se prenela deci. Međutim, u stvarnosti ih neće biti tako teško objasniti ako se odabere pravi pristup. U ovom slučaju, umesto složenih razgovora o politici, filozofiji i ekonomiji, vredi se osloniti na jednostavan osećaj pravde i primere iz svakodnevnog života.
Na primer, zamislimo dvoje dece. Jedno je izgradilo kulu od kockica, a drugo je prišlo i srušilo je. Gotovo svako dete će se odmah složiti da se to ne sme raditi, jer je kula pripadala onome ko ju je izgradio, a drugi ju je uništio bez dozvole. Neće škoditi ni da se dete zapita kako bi se ono osećalo da neko uništi njegovu građevinu. Upravo tako se može lako objasniti važnost privatnog vlasništva.
Sada zamislimo drugu situaciju. Jedno dete je sa mamom ispeklo kolačiće i nudi prijateljima da ih zamene za nalepnice. Jedan daje dve nalepnice, drugi tri, a treći uopšte ne želi da menja. Sve se dešava dobrovoljno, nema nikakve prisile. Većina dece ovde takođe neće videti ništa loše.
U suštini, to je osnova ideja voluntarizma i libertarijanizma: ne nanosi štetu drugima i komuniciraj samo uz dobrovoljan pristanak. To je već dovoljno da se detetu dočara koje su radnje dopustive, a koje nisu.
A šta je sa prisilnom redistribucijom? Zamolite dete da zamisli da je vaspitač bez dozvole oduzeo bombone svim decom i sam počeo da odlučuje ko će dobiti koliko bombona. Većina dece će u ovoj situaciji osetiti nepravdu. Naravno, neko može pokušati da kaže da se takva redistribucija radi iz dobrih namera. Međutim, primarni osećaj deteta zasnovan je na vrlo jednostavnoj ideji da se tuđe stvari ne smeju uzimati bez pristanka vlasnika.
Ili razmotrimo primer prisile na određenu aktivnost. Jedno dete želi da igra fudbal, a drugo da crta. Ako niko nikoga ne primorava, svako može raditi ono što voli. Ali ako neko počne silom da primorava ostale da rade ono što on želi, to će neizbežno dovesti do konflikta. Mnogo je bolje dogovoriti se, podeliti se u grupe ili pronaći kompromis. Jer je dobrovoljna saradnja mirniji i prijatniji način interakcije od prisile.
Naravno, deca nisu upoznata sa složenim konceptima kao što su „vlasništvo“, „ugovor“ ili „dobrovoljna razmena“. Ali će odlično razumeti suštinu sledećih pitanja: „Da li je ovo tvoje?“, „Da li si dozvolio?“, „Da li ste oboje saglasni?“. Takva jednostavna pitanja pomoći će da se mnoge situacije razume mnogo bolje nego duga predavanja i knjige.
Naravno, odrasli život je mnogo složeniji. U njemu se javljaju slučajevi kada je potrebno pribegnuti samoodbrani i zaštiti slabih, ispunjavati složene obaveze prema drugima, rešavati problem ljudi koji krše prethodno navedene principe suživota i mnoge druge nezgodne situacije. Ipak, temelj u vidu poštovanja granica drugih ljudi, nedopustivosti iniciranja nasilja i traženja dobrovoljnih načina za rešavanje konflikata treba da bude jasan od najranijeg uzrasta.
Možda će deci čak biti lakše da razumeju ideje o slobodi nego odraslima. Jer su odrasli već navikli da mnoge oblike prisile doživljavaju kao nešto podsrazumevano i neophodno za funkcionisanje društva. Dok deca ocenjuju situaciju ne oslanjajući se na stavove koje im još nije stigli da utere u glavu decenijama propagande. Kada je u pitanju oduzimanje tužje imovine ili primoravanje nekoga da obavlja određenu aktivnost protiv svoje volje, kod njih će sigurno nastati pitanje da li je to pravda.
Sva objašnjenja se svode na vrlo jednostavnu misao: svaka osoba treba da poštuje tuđe granice onako kako želi da njene sopstvene budu poštovane, i nema prava da nanosi štetu bilo kome, jer i sama ne bi želela da postane žrtva pljačke i nasilja. I najbolji način da se to kaže detetu je navođenje odgovarajućih primera iz svakodnevnog života, jer je još uvek prerano držati mu složena predavanja o politici, filozofiji i ekonomiji.
