Internet je počeo tako što su ljudi počeli da objavljuju podatke u elektronskom obliku: to jest, ne samo da ih čuvaju kod sebe, već i da omogućavaju pristup njima putem udaljenog povezivanja. Da bi se to obezbedilo, potreban je minimalni skup komponenti: 1) uređaj za skladištenje podataka; 2) kanal komunikacije na koji je povezan uređaj za skladištenje podataka; 3) protokol za omogućavanje udaljenog pristupa tim podacima. Različitih tipova uređaja, kanala i protokola može biti veoma mnogo, sve dok mogu nekako da se povežu. Izgleda prilično perspektivno u pogledu obezbeđivanja decentralizovane razmene podataka, zar ne? Naravno. Ali i za produbljivanje centralizacije ovde postoji nepregledno polje.

Jednotipne uređaje je jeftinije proizvoditi. Jednotipne kanale komunikacije je jeftinije održavati. Korišćenje jedinstvenog protokola je uopšte neprocenjivo korisna stvar. Ali najvažnije je — uključuje se funkcionalna podela između različitih komponenti sistema, kada se ispostavi, na primer, da je podatke jeftinije čuvati na velikom stacionarnom serveru sa stabilnim i brzim kanalom komunikacije, a pristup njima je jednostavniji sa jeftinim personalnim klijentima. I to je to, počinje platformska ekonomija u kojoj se oni kojima je potrebno čuvati i konzumirati podatke nalaze u potpunoj zavisnosti od pravila koja postavlja platforma za skladištenje i objavljivanje.

Naravno, takvo stanje stvari je kroz celu istoriju strašno iritiralo i proizvođače i potrošače podataka, koji bi radije zadržali kontrolu kod sebe, samo što je pitanje kako doći do te kontrole bez prevelikog novca, tako da sve radi brzo i da ne zahteva od svakog korisnika ogromne veštine. Borba za korisnika, praćena uključivanjem države kao regulatora konflikata i sopstvenim inicijativama države za obezbeđivanje interesa političara — sve je to dobro dokumentovano i generalno poznato. Borba za digitalnu autonomiju je takođe prilično dokumentovana i dovoljno poznata. Moglo bi se napraviti pregled dinamičke ravnoteže između procesa centralizacije i decentralizacije u trenutku pisanja ovog teksta, ali ja želim da pristupim sa druge strane. A konkretno: kako ja lično vidim idealan rad interneta za sebe pri trenutnom nivou tehnologije?

Trenutni presek nivoa tehnologije

1. Skladištenje podataka. Bez ulaganja u kupovinu specijalizovanih uređaja, prosečan korisnik lako obezbeđuje kapacitete od redi stotina gigabajta na telefonu i redi terabajta na glomaznijim personalnim uređajima.
2. Kanali komunikacije. Više ili manje stacionarni korisnik relativno lako može priuštiti celodnevni neograničen kanal sa brzinama od nekoliko do desetina megabajta u sekundi. Korisnik koji aktivno putuje, bez dodatnih ulaganja, može s vremena na vreme biti oflajn, imati limite saobraćaja i skromniji kapacitet kanala.
3. Oblaci. Za cenu koja je uporediva sa troškovima personalnog pristupa internetu, korisnik može iznajmiti oblak kapacitete za skladištenje i obradu podataka, koji malo premašuju snagu njegovih personalnih uređaja.
4. Novac. Zahvaljujući kriptovalutama, korisnik tehnički može putem mreže plaćati bilo koje servise direktno njihovim dobavljačima proizvoljno malim delovima sa proizvoljno visokom učestalošću.

Sada ću malo sanjati

Mesečno proizvedem svega nekoliko gigabajta podataka, uglavnom loših fotografija. Sa lošim video snimcima, recimo, to bi bilo desetine gigabajta (najveću subjektivnu vrednost za mene, naravno, predstavljaju tekstovi, to su uopšte jadne stotine kilobajta, a sa svim ćaskanjem u četovima, recimo, nekoliko megabajta). Želeo bih da imam bezuslovan pristup svemu tom sadržaju sa bilo kog svog uređaja, kao i mogućnost deljenja pristupa pojedinačnim jedinicama sadržaja kako za ograničen, tako i za neograničen krug lica. Za to mi je potrebno da moji tekstovi budu potpuno sinhronizovani između nekoliko mojih personalnih uređaja i oblaka skladišta, a da fotografije i video snimci postepeno slegnu u jeftinija i kapacitetnija skladišta, nenametljivo napuštajući, recimo, telefon — ali uz mogućnost da se bilo koji arhivski podaci lako vrate u lokalni pristup.

Pored toga, konzumiram tuđi sadržaj. Tu se radi o stotinama gigabajta mesečno. Potrebna mi je mogućnost da selektivno čuvam bilo koje podatke u lična skladišta. Veoma poželjno — uz čuvanje metapodataka o tome gde i kada sam taj sadržaj nabavio. Takođe bi bilo dobro da se lokalno sačuvani sadržaj ubacuje prilikom ponovnog surfovanja istim mrežnim resursom, kako ne bih morao ponovo da preuzimam — a ako se sadržaj na mreži ažurirao, da imam mogućnost da zamenim svoju verziju novijom ili da sačuvam arhivsku varijantu kod sebe.

Takođe mi je važna zgodna mogućnost da direktno doniram za tuđi sadržaj i primam donacije za svoj. Za to je potrebna mogućnost vezivanja metapodataka o platnim detaljima za proizvoljan objekat.

Dakle, zapravo mi je potreban operativni sistem za rad na mreži koji bi povezivao lokalno smeštene materijale sa mrežnim adresama preko kojih bi oni trebali biti dostupni, obezbeđivao fleksibilnu sinhronizaciju podataka između skladišta, omogućavao podešavanje prava pristupa, sadržao sredstva za pregled i uređivanje podataka, kao i alat za upravljanje novcem. Naravno, sve to mora biti dovoljno pouzdano zaštićeno od neovlašćenog pristupa.

Ispada da je, kako bi mi se obezbedio maksimalno decentralizovan rad na mreži, potrebno prilično kompleksno centralizovano rešenje. Ono, naravno, može se sastojati od modula različitih dobavljača, međutim, ti moduli moraju usklađeno raditi zajedno, stoga se centralizacija ovde direktno nameće.

A šta imamo danas?

Postoje pojedinačni servisi za organizaciju lokalnog skladištenja podataka i za organizaciju oblaka skladištenja. Postoje servisi za sinhronizaciju lokalnih foldera sa oblacima. Postoje alati za određene mrežne aktivnosti: objavljivanje fotografija, videa, tekstova, traka, razmenu poruka, novca, planova, lista zadataka i mnoštva drugih tipova podataka. Postoji mogućnost iznajmljivanja servera i održavanja sajtova na njima. Postoji mogućnost iznajmljivanja domenskog imena. Ukratko, postoji ogromna, cvetuća raznolikost alata za rad na mreži, čiji je razvoj prilično decentralizovan. I sve to mi ne daje mogućnost potpune kontrole nad mojim podacima.

Eto jednog paradoksa.