Nedavno je izbio ogroman skandal: na mreži su se pojavili brojni video snimci na kojima veterinarske službe oduzimaju i uništavaju stoku farmerima i vlasnicima privatnih gazdinstava u različitim regionima Rusije. Ljudi pokušavaju da blokiraju puteve i protestuju, jer je za mnoge porodice to jedini izvor prihoda. Formalno se kao razlog navodi izbijanje infektivne bolesti, međutim, farmeri tvrde da im se ne pokazuju rezultati analiza i da im dijagnoza nije objašnjena, a državni veterinari dolaze kod njih bez ikakvih dokumenata. Istovremeno, analogne mere se ne primenjuju na velika poljoprivredna preduzeća, čak i kada se ona nalaze u epicentru navodne epidemije.
Naravno, ovo je sama po sebi veoma uznemirujuća situacija. Međutim, mnogo je važnije to što ona dobro ilustruje širi trend: u mnogim zemljama državni zakoni i prakse usmereni su na totalno uništavanje privatnog farmerstva i malih gazdinstava.
Jedan od najčešćih instrumenata je regulisanje semena. Na primer, u Rusiji su poljoprivrednici obavezni da unose podatke o kupljenom i korišćenom semenu u specijalne državne registre i da poštuju brojne zahteve u vezi sa njihovim poreklom i kvalitetom. Formalno se ovo objašnjava borbom protiv falsifikata i biljnih bolesti. Ali u praksi, takav sistem stvara neizdrživ birokratski teret za mala farmerstva koja, za razliku od velikih agroholdinga, ne mogu sebi priuštiti održavanje celog pravnog odeljenja. Takođe postoje ograničenja za uvoz i upotrebu semena, koja farmerima jednostavno ostavljaju veoma malo mogućnosti i izbora u razvoju svojih gazdinstava, što ih ponovo čini nesposobnim da konkurišu velikim igračima.
Slična logika važi i u Evropi. U okviru zakonodavstva EU, mnoge vrste semena koje se prodaju ili distribuiraju moraju proći zvaničnu sertifikaciju i proveru kvaliteta. To znači da postaje praktično nemoguće uzgajati i trgovati nesertifikovanim sortama. Štaviše, čak i u sopstvenom vrtu upotreba sopstvenog semena može biti zabranjena i kažnjiva, a seme za to će morati kupovati po trostruko višoj ceni od dobavljača licenciranih od strane države. Takođe vredi se setiti neizdrživih ekoloških zahteva i glasnog slučaja iz Holandije, kada se nakon uvođenja novih ekoloških normi 2022. godine ispostavilo da mala farmerstva jednostavno neće moći da ih izdrže i da će morati da se zatvore.
Takvi zakoni imaju očigledan ekonomski efekat. Veliki agroholdingovi se lako prilagođavaju novim zahtevima: oni imaju pravnike, laboratorije i pristup sertifikovanom sadnom materijalu. Čak i ako im neki zakoni ipak malo otežaju život, treba razumeti da će oni za mala gazdinstva biti potpuno smrtonosni, jer ova potonja nemaju ogromne prihode i ušteđevine. Upravo zato svaki novi regulativ, licenca ili zahtev nesrazmerno pogađa mala gazdinstva. Za korporacije to je samo još jedna stavka u budžetu, dok je za porodičnu farmu pitanje opstanka.
Kao rezultat, poljoprivredno tržište se postepeno koncentriše u rukama sve većih igrača. To je rezultat tipične simbioze države i velikog biznisa. Državna birokratija dobija mogućnost da sve drži pod svojom kontrolom, pošto na tržištu ostaje samo veoma ograničen broj agenata, a stanovništvo u svojoj masi postaje nesposobno čak i da se samostalno prehrani. A velike kompanije dobijaju mogućnost da postanu monopolisti, što znači da mogu manipulisati kvalitetom, količinom i cenom proizvoda kako žele, i pripisati sve moguće prihode od poljoprivredne aktivnosti samo sebi.
Što je više regulacija oko hrane, to manje ljudi može samostalno da je proizvodi. A to znači da moć nad hranom i samim ljudima sve više dospeva u ruke stacionarnog bandite i velikih korporacija. Upravo zato je pravo na uzgoj sopstvene hrane ne samo poljoprivredna tema, već direktno pitanje ekonomske i lične slobode.
