Članak @SperryUNIVAC, urednica Ancap-tyan

Danas želim da govorim o važnoj stvari koju se u političkom diskursu uglavnom ignoriše, a primer nam će biti priča o Tomu Sankari, koji je u periodu od 1983. do 1987. pokušao da reformiše Gornju Voltu, siromašni ostatak postkolonijalne Francuske Afrike.

Praktično cela Afrika nakon Drugog svetskog rata bila je polje bezbrojnih proksi-konflikata između Zapada i SSSR-a. Vojnički preudar kapetana Toma Sankare 1983. godine bio je pokušaj da se izađe iz logike tog sukoba i osigura prosperitet zemlje. Inspirisao se pučem i kasnijim reformama pukovnika Džerija Rolingsa u susednoj Gani. U početku je sve išlo uspešno, ali režim Sankare imao je dve ključne mane koje su dovele do kraha reformi, a potom i samog režima.

Kao prvo, Sankara je bio bezpartijski, demonstrativno je pljuvao po ideologiji i polazio je od čisto pragmatičnih zadataka. A kao drugo, Sankara se pokazao kao biljojedni idealista koji je zanemarivao pragmatične metode poznate svakom diktatoru.

Reformator je radikalno sekao državne troškove, prodao luksuzni vladin vozni park, raspuistio korumpirane činovnike, sproveo opštu vakcinaciju, pokrenuo ekonomski rast – generalno, činilo se da je radio sve kako bi stekao narodnu ljubav – i zaista ju je i stekao.

Ali on nije ponudio narodu ideologiju, a priroda ne trpi vakuum. Levite, koji su bili ilegalni u prethodnom režimu, podigli su glavu, proglasili diktatora fašistom i počeli da se takmiče za pravo da predvode borbu protiv Sankare. Pravoslavni marksisti, maoisti i čak pristalice Envera Hodže svađali su se međusobno, ali Sankara nije igrao na njihovim kontradikcijama, nije se družio sa jednima protiv drugih – već je jednostavno ignorisao ideološka pitanja koja ga nisu zanimala. Njegova jedina reakcija na neredi koje su izazvali levaci bilo je otpuštanje najozloglašenijih partijskih aktivista iz državnog aparata.

Pred kraj Sankarine vladavine, ipak su ga nagovorili da osnuje sopstvenu komunističku partiju, ali vlada je i dalje ostala koaliciona. I u centru i na lokalnom nivou, više niko nije mislio na reforme, već su rešavali pitanja lične moći. Završilo se tako što je Sankarin prijatelj, Bleiz Kampaore, svrgnuo ga uz pomoć francuskih specijalaca, streljao ga, uzeo kredit od Francuske, pokrao ga, poništio sve reforme prethodnika (osim preimenovanja zemlje iz Gornje Volte u Burkina Faso), organizovao masovne egzekucije komunista – i u takvom režimu ostao sve do 2014. godine, nakon čega je svrgnut i pobegao u Obala Slonova, gde i danas živi, dok u Burkina Fasu i dalje traje naoružana prepodela imovine.

Sada, pouka.

Kao prvo, ideologija nije važna. Apsolutno svaka partija, bez obzira na slogane koje ima, od hodžizma do liberalne demokratije, teži samo jednom – apsolutnoj moći. Svi ideološki raskoli između partija svode se na jedan problem – ko će biti na čelu? Afrika je u tom smislu pokazateljna jer se svi procesi u njoj uvek dešavaju brže i oštrije nego bilo gde drugde, i stoga su posebno uočljivi. U Burkina Fasu nisu se borile ideologije, već ljudi koji su želeli kontrolu. Ideologija je samo paravan za žudnju za moći.

Kao drugo, ideologija je važna – ali je važna za one kojima nameravamo da vladamo, jer bez nje mase imaju svrab praznine u srcu koji ih čini uznemirenim. Ako vi tu ne stavite nešto svoje – ljudi neće ići za vama, već za onim ko će se time pobrinuti. Za života Sankare život je postajao sve bolji, ali ideološka praznina je prevagala. Naprotiv, režimi koji odmah počnu da propovedaju ideologiju (nebitno koju – od hodžizma do putinizma ili šiizma) opstaju i cvetaju, čak i ako ljudi jedu koru sa drveća ili vise na auto-dizalicama.

Treća lekcija: ako dođeš na vlast – potrudi se da skloniš nered, postigneš stvarnu kontrolu, ne boj se da zaprljaš ruke i pobrini se da tvojim putem ne prolaze oni koji žele da te svrgnu. U suprotnom, dobićemo priču o dobrodušnom Sankari, koja se završila streljanjem.

I finalna lekcija koju možemo izvući iz ovoga. Libertarijanci nikada neće preuzeti vlast, jer krše sva ova pravila (i još gomilu drugih). Kao prvo, nikada neće dobiti simpatije običnog naroda, jer stoje na strani uslovnih „loših momaka“ (presitih kapitalista-eksploatera). Kao drugo, njihova ideologija se svodi na zapletene ekonomske teorije, previše složene za obične momke iz kraja. Kao treće, oni su po definiciji biljojedi, jer se u svemu oslanjaju na princip nenasilja i odmah odbacuju ideju da politički protivnici mogu i moraju biti uklonjeni svim načinima, i da je politička kontrola neodvojiva od vojne. Na kraju, kao što vidimo, oni su zauzeti potpuno bezopasnim stvarima – svađama o detaljima tumačenja različitih verzija ekonomskih doktrina, i besplodnim razmišljanjima o tome kako će sudovi raditi pri ankapu i ko će popravljati puteve. Zaboravljaju da se ljudi dele na dve kategorije. Oni koji imaju revolver i oni koji kopaju. U bilo kom režimu, puteve će popravljati druga kategorija.