Trenutno prolazim kroz period određene zbunjenosti, ne znam gde je najbolje uložiti snage. Ne imajući spreman odgovor, želim jednostavno da razmišljam direktno u objavi, računajući na to da ću u procesu doći do nekog zaključka, a nešto će možda i čitaoci zasugerisati.

Za početak ću ukratko proći kroz prošlost. Od 2018. godine javno transmitujem libertariansku teoriju, usavršavajući je u hodu, a tamo gde vidim praznine, dopunjavam sopstvenim zaključcima. Od 2021. godine teorija je počela biti dopunjena praksom, i počeli smo da gradimo libertariansku zajednicu u Crnoj Gori. U 2022. godini se nešto dogodilo, i ruski emigranti su iz pristojne publike postali oni na kojima je zgodno izbacivati komplekse. U 2024. godini se dogodilo još nešto, i širom sveta antimigrantska retorika je počela da postaje mejnstrim. Pred kraj 2025. godine u Crnoj Gori imamo pripreme vlade za naglo pooštravanje uslova legalnog boravka stranaca i spremnost Rusa na masovni ishod iz zemlje, prvenstveno u pravcu Srbije.

Šta ja lično da radim u celoj ovoj situaciji?

Postoji put kojim se kreće Montelibero. On se prekvalifikovao u međunarodni pokret i sada je prisutan uglavnom na internetu, dok oflajn aktivnosti polako seli u Srbiju, Gruziju i Argentinu. Ja sam već na određenom udaljenju od ovog kretanja, jer s mukom razumem šta se u njemu dešava i koje mesto u njemu ima smisla zauzeti.

Postoji spontano nastajajući pokret za prava imigranata u Crnoj Gori, koji danas obuhvata tri dijaspore: rusku, nemačku i tursku. To je za mene novina i prilično je poučno. Rusi se u ovom situacionom savezu za sada pokazuju kao najgore organizovani, ako ne računamo Srbe, kojih u Crnoj Gori ima najviše, ali oni sebe ne smatraju pravim imigrantima i možda misle da sva ova pooštravanja nisu pisana za njih. Zauzvrat, pokret privlači i lokalne građane koji shvataju da će bez imigranata zemlja biti u velikim problemima.

Postoji očigledan put – u periodu od otprilike godinu dana polako se preseliti u Srbiju i tamo se smestiti, a svaku crnogorsku aktivnost ugasiti. Za mene to pre svega znači povlačenje prethodno uloženih investicija iz Crne Gore, traženje sredstava za zaradu na novom mestu, sticanje nove zajednice za druženje i uzajamnu pomoć. Isto bi se moglo uraditi i sa Gruzijom, ali učenje gruzijskog nakon srpskog je, naravno, ozbiljan izazov.

U svakom slučaju, prioriteti su mi se značajno promenili. Više ne želim posebno da ulažem u onlajn zajednice, jer su ekonomske veze važnije od ideoloških. Od toga što će negde u Njuhampširu biti održan još jedan moćni libertarianski festival, u Pragu još jedna moćna konferencija, a u Argentini još jedna moćna reforma, ja neću imati direktne koristi. Ali dobar automehaničar će mi biti koristan, čak i ako se ne razume posebno u prakseologiju. Sa njim treba družiti se, piti kafu, zajednički braniti svoja prava i po mogućnosti mu biti od koristi, pored jednostavnog plaćanja servisa, jer lokalna zajednica počiva upravo na takvim uzajamnim uslugama.

A takođe, nekako moram da ne zaboravim da je praksa praksa, ali zapravo je moja najjača crta upravo teorijsko osmišljavanje toga kako je uređen današnji svet, sa pozicija libertarianske ideologije. Ova razmišljanja me ne hrane direktno, ali mi subjektivno upravo ona deluju najvažnije. Da li su ona tražena kod čitalaca kanala? Teško je reći.