Zamislite da čitate neki ozbiljan naučni časopis iz Harvarda ili Oksforda, i odjednom tamo naiđete na genijalan savet poput: „kako bi se smanjila kriminalnost, potrebno je pojačati rad policije i socijalnih organa“, ili „u slučaju suočavanja sa nasiljem, slobodno se obratite sudu“. Sve izgleda logično. Ali šta ako ne živite u Bazelu ili Silikonskoj dolini, već u nekoj zemlji Latinske Amerike, Afrike ili postsovjetskog prostora? Otići na sud kako bi se postigla pravda bi u tom slučaju bilo kao odlazak u kazino, samo sa još manjim šansama za pobedu.
Stvar je u tome što većina naučnika koji objavljuju radove u prestižnim časopisima žive u blagostajnim i imućnim zemljama, i često su oni predstavnici takozvane „crème de la crème“, odnosno ljudi iz najviših socijalnih slojeva svojih zemalja. I oni iskreno veruju da je ostatak sveta uređen otprilike isto. Njihova slika sveta podseća na stari vic: „Zašto siromaši ne jedu kolače ako nema hleba?“.
Zapadni akademici često ne razumeju da je u većem delu sveta policija ne tvoj prijatelj i pomoćnik, sudovi mesta gde ne pobeđuje pravda, već deblji novčanik ili bliže veze sa vlasti, a socijalni organi u najboljem slučaju postoje radi pljačkanja budžeta. Na kraju, članci akademika ispadaju otprilike toliko korisni kao savet „samo ne budi tužan“ osobi sa depresijom. Naučnici stalno zaboravljaju da su mnoge njihove teorije izgrađene na iskustvu ljudi iz „zapadnih, obrazovanih, industrijalizovanih, bogatih i demokratskih“ zemalja, što se na engleskom skraćeno kaže WEIRD, što se može prevesti i kao „čudni“. I zaista, takvo stanje je u razmerama celog sveta izuzetak!
Na primer, zapadna istraživanja često predlažu pojačavanje regulacije i kontrole širenja informacija kako bi se pobedile lažne vesti. Ljudima sa mejnstrim političkim stavovima u Skandinaviji ova ideja može izgledati čak i dobro, jer lokalna država uživa njihovno poverenje. Ali u nekoj Nigeriji takav zakon će sa zadovoljstvom koristiti kako bi se zapušila usta opoziciji i zatvorili mediji koji se ne sviđaju vlasti.
Drugi odličan primer je bioetika. Zapadni eksperti u člancima o pitanju bio-pojačanja morala često pišu da se to ne može primeniti čak ni na brutalne silovaoce, sve dok oni dobrovoljno ne pristanu da pojačaju svoj inhibitor nasilja. A ponekad se odbacuje čak i sama ideja proučavanja biologije ponašanja. Čini im se da to „krši ljudska prava“ i da je „etički neprihvatljivo“. Naravno, tako je vrlo lako razmišljati ako živiš u udobnom stanu u Bostonu ili Oslu, gde je dovoljno samo pozvati policiju i agresora će odvesti. Ali u ogromnom broju zemalja to ne funkcioniše tako. Nema ni policije ni sudova sposobnih da stvarno zaštite od nasilja u kući ili bulinga. Na kraju se ispostavlja da će dodavanje leka za pojačanje inhibitora nasilja agresoru, na primer u hranu, često biti jedini dostupan način da se zaustavi nasilje i bukvalno spase sopstveni život ili zdravlje.
Zašto je ovo važno nama, libertarijancima? Zato što ova zapadna „akademska slepota“ ide u prilog državi i regulaciji. Naučnici iz blagostajnih zemalja navikli su da smatraju državu pouzdanim zaštitnikom i pomoćnikom, pa u svojim istraživanjima i preporukama stalno od nje zahtevaju još više regulacije, kontrole i finansiranja. Ali u zemljama sa korumpiranom birokratijom ovi saveti rade potpuno suprotno: više regulacije – više represija.
Ako zaista želimo da pomognemo ljudima izvan udobnog zapadnog sveta, treba priznati: manje države i više slobode je jedini realističan put. Lokalne zajednice i slobodna inicijativa rešavaju probleme efikasnije nego činovnici koji sede u udaljenim kancelarijama i nikada se nisu suočili sa stvarnim životom. A dokle tada, treba biti oprezni prema onima koji predlažu „pojačanje kontrole“, naročito ako to čine iz komfornih kancelarija u blagostajnim zemljama, jer je u stvarnom svetu sve mnogo složenije.
