Broj eksperimenata koji se sprovode u društvu u određenom trenutku vremena, ili uslovna „revolucionarnost“, ima dobru analogiju sa automobilskim motorom. Na engleskom jeziku čak i nazivi koincidiraju – sigurno ste primetili skraćenicu RPM na tahometru, što znači „Revolutions Per Minute“ (obrtaja u minuti). Ako je kazaljka na nuli – auto se uopšte neće pomeriti s mesta, preniski RPM znači slabu trakciju i motor može da stane, a ako je u „crvenoj zoni“ – motor besno riči i veoma brzo otkazuje. Samo u uskom opsegu oko 2K RPM obezbeđuje se stabilan rad motora, kada on istovremeno obezbeđuje dobru trakciju, a ne otkazuje prebrzo.
Poprošćeno se može reći da je „revolucionarnost“ pokazatelj entropije u sistemu: što je ona viša, razvoj je brži, ali je takođe veća verovatnoća da će ovaj sistem „izmaći kontroli“ i samouništi se. Pri nultom pokazatelju „revolucionarnosti“ razvoj prestaje, a za svaki živi sistem to znači smrt.
Odličan primer je planirana ekonomija SSSR-a. Citat iz jednog članka sa pregledom razloga njenog kolapsa:
„Mobilizaciona ekonomija sovjetskog tipa podrazumeva, iznenada, neki zadatak radi kojeg se mobilizacija i sprovodi. Ranije su ovi ciljevi bili dovoljno očigledni – razviti industriju kao kod kapitalista, odneti pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, stvoriti nuklearnu bombu. Dalje je bilo složenije: ekonomija u razvoju zahteva traženje kreativnih rešenja za dalji rast životnog standarda stanovništva/povećanje produktivnosti rada/traženje novih izvora energije i slično. Na tržištu ovo pitanje rešava svaki agent individualno na sopstveni rizik, i od hiljadu neuspešnih naći će se par-tri tačna rešenja. U planiranoj ekonomiji sa jednim centrom donošenja odluka, eksperimentisanje je teže.“
Ovde leži maksimalno licemerna pozicija mnogih autoritarnih konzervativaca: oni se izjašnjavaju protiv bilo kakvih eksperimenata u društvu, ali istovremeno iz nekog razloga besno kritikuju SSSR. Iako, ako se pogleda sa strane, upravo su sovjetski komunisti sa Gosplanom bili otelovljenje idealnog sveta konzervativaca, u kojem su svi eksperimenti bili maksimalno ograničeni, što daje osećaj „ reda“ i smanjenje entropije. A to da je nulta entropija zapravo smrt, odlično je pokazao SSSR 1991. godine, prestavši da postoji. Što je još gore, licemerje autoritaraca proteže se na celu planetu: oni otvoreno izražavaju želju da globalno zabrane bilo kakve eksperimente (ovde se mogu pomenuti američke konzervativne organizacije poput ADF-a, koji teži kriminalizaciji homoseksualizma ne samo u SAD, već i u drugim zemljama), iako istovremeno konstantno kritikuju savremene globaliste poput Sorosa i Schwaba.
