Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.
Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.
Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.
Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.
