Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?
Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.
Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.
Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.
Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.
